U vreme krize ljudi su, prirodno, preosetljivi na novac, i to naročito oni koji ga imaju malo, a sve ide ka tome da će ga imati još manje, i oni koji ga imaju mnogo, ali ih moguća «nervoza» onih koji ga imaju malo može onemogućiti da ga ubuduće imaju još više... Komplikovano? Manje nego što se čini.
Ko u Srbiji ima novac? Dobro, «tajkuni», to je jasno, taj odgovor je previše lak. Tajkune veliki novac i čini time što jesu, on je jedini osnov ne samo njihove ekonomske moći, nego ukupnog političkog i društvenog uticaja. Oduzmite tajkunu novac i imovinu, i on momentalno postaje isto što i bilo koji depresivni čekač jutarnjeg tramvaja, siva i anonimna građanska jedinka, «slamka među vihorove» večite krize i još večitije tranzicije. Ogoljeno i «politički nekorektno», reklo bi se: niko i ništa. Šta je, međutim, s političarima i političkim partijama? Osnova njihove moći i uticaja trebalo bi da bude nešto drugo: izborni legitimitet, mandat dobijen od građana za sudelovanje u izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti na svim nivoima, od državnog do opštinskog. A u tom smislu, podela na vlast i opoziciju je od sekundarnog značaja, pošto svaka iole relevantna partija i te kako sudeluje u institucijama upravljanja zemljom, uključujući, gle, i raspolaganje javnim novcem... Kao i mogućnost nenadziranog dotoka onog nešto manje javnog novca, namenjenog ostvarivanju privatnih interesa, kako uplatioca tako i «uplaćenika», ako se tako može reći...
Stvar je tu, dakle, jednostavnija nego što se čini (mada su sami tokovi novca ponekad vrlo zamršeni, no to je ipak tek «tehnička stvar», pitanje zanatske veštine): posednik ekonomske moći ne raspolaže političkim mehanizmima ostvarivanja svojih interesa; onaj ko, pak, poseduje političke, zakonotvorne i slične mehanizme nema nikakvu «izvornu» ekonomsku moć; ova naizgledna ravnoteža nemoći lako se prevazilazi tako što će, prosto rečeno, onaj ko ima pare dati deo tih para onome ko ima moć, a ovaj će svoju moć, vozeći na rubu i preko ruba zakona, upotrebiti da ovom prvom omogući da zaradi još više para – uz odgovarajuću kompenzaciju, razume se. A šta sa onima koji nemaju ni moć ni pare? E, oni će rezignirano gunđati klateći se po onim već spomenutim jutarnjim tramvajima. I jedina turobna uteha biće im neko neodređeno osećanje moralne superiornosti, koje bi – nemajte iluzija - većina njih, samo da je u prilici, ipak bez mnogo krzmanja zamenila za nešto, hm, konkretnije.
Sada već bivši gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević bio je neko vreme jedan od tipičnih pozitivaca treanzicije: mlad, sposoban menadžer koji u svoj ranije skoro sasvim zamrli grad dovodi svež i čvrst novac, «grinfild» i ostale investicije, poslove i prosperitet... A onda se preko noći sve promenilo, i Knežević se našao u zatvoru, optužen da je deo «građevinske mafije» koja se i te kako lepo «ugrađivala» u razne sumnjive i nesumnjive poslove. Šta je od svega toga istina, to je sada na sudu da raspetlja, a na nama je da verujemo da će se to dogoditi bez neprincipijelnih političkih uplitanja – sve dok se, daleko bilo, ne pokaže da je drugačije. Interesantno je kako je Knežević kojekakve «džakove para» koje mu sada pronalaze po sefovima banaka pravdao time što su to, navodno, uglavnom pare namenjene njegovoj, Demokratskoj stranci, a izvor tih para su, eno čuda, znamenita javna preduzeća i javni fondovi za razvoj. Demokratska stranka sve to, dakako, odlučno i s indignacijom demantuje. Knežević tu više nema bog zna šta da izgubi: i ako laže i ako govori istinu, on je tu da pokuša da umanji štetu za sebe, ili da barem u padu povuče još nekoga. U svakom je slučaju svestan da su njegove reči melem za uši onih što se drndaju u prepunim jutarnjim tramvajima...
Najgora od svega upravo je sama «običnost» ovog slučaja: niti je Knežević otkrio rupu na saksiji, niti je Demokratska stranka jedina koja, čini se, ima izvesnih problema kada treba da iscrpnije i preciznije objasni izvore svog finansiranja; zapravo, nema relevantne stranke za koju se to ne bi moglo reći. Šta nam to govori? Samo to da je problem sistemske naravi; ili je problem upravo u nedostatku bilo kakvog sistema, ako tako hoćete. Sve dok je tako, misteriozni tokovi novca zavise samo od čvrstine ličnog poštenja svakoga ko je u poziciji da mu se putevi s tim novcem nekako ukrste; a još se u antička doba znalo da klađenje u čvrstinu i trajnost ličnih vrlina stavljenih u iskušenje, samo po sebi nije baš dobar i pouzdan posao.
Stvar je tu, dakle, jednostavnija nego što se čini (mada su sami tokovi novca ponekad vrlo zamršeni, no to je ipak tek «tehnička stvar», pitanje zanatske veštine): posednik ekonomske moći ne raspolaže političkim mehanizmima ostvarivanja svojih interesa; onaj ko, pak, poseduje političke, zakonotvorne i slične mehanizme nema nikakvu «izvornu» ekonomsku moć; ova naizgledna ravnoteža nemoći lako se prevazilazi tako što će, prosto rečeno, onaj ko ima pare dati deo tih para onome ko ima moć, a ovaj će svoju moć, vozeći na rubu i preko ruba zakona, upotrebiti da ovom prvom omogući da zaradi još više para – uz odgovarajuću kompenzaciju, razume se. A šta sa onima koji nemaju ni moć ni pare? E, oni će rezignirano gunđati klateći se po onim već spomenutim jutarnjim tramvajima. I jedina turobna uteha biće im neko neodređeno osećanje moralne superiornosti, koje bi – nemajte iluzija - većina njih, samo da je u prilici, ipak bez mnogo krzmanja zamenila za nešto, hm, konkretnije.
Sada već bivši gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević bio je neko vreme jedan od tipičnih pozitivaca treanzicije: mlad, sposoban menadžer koji u svoj ranije skoro sasvim zamrli grad dovodi svež i čvrst novac, «grinfild» i ostale investicije, poslove i prosperitet... A onda se preko noći sve promenilo, i Knežević se našao u zatvoru, optužen da je deo «građevinske mafije» koja se i te kako lepo «ugrađivala» u razne sumnjive i nesumnjive poslove. Šta je od svega toga istina, to je sada na sudu da raspetlja, a na nama je da verujemo da će se to dogoditi bez neprincipijelnih političkih uplitanja – sve dok se, daleko bilo, ne pokaže da je drugačije. Interesantno je kako je Knežević kojekakve «džakove para» koje mu sada pronalaze po sefovima banaka pravdao time što su to, navodno, uglavnom pare namenjene njegovoj, Demokratskoj stranci, a izvor tih para su, eno čuda, znamenita javna preduzeća i javni fondovi za razvoj. Demokratska stranka sve to, dakako, odlučno i s indignacijom demantuje. Knežević tu više nema bog zna šta da izgubi: i ako laže i ako govori istinu, on je tu da pokuša da umanji štetu za sebe, ili da barem u padu povuče još nekoga. U svakom je slučaju svestan da su njegove reči melem za uši onih što se drndaju u prepunim jutarnjim tramvajima...
Najgora od svega upravo je sama «običnost» ovog slučaja: niti je Knežević otkrio rupu na saksiji, niti je Demokratska stranka jedina koja, čini se, ima izvesnih problema kada treba da iscrpnije i preciznije objasni izvore svog finansiranja; zapravo, nema relevantne stranke za koju se to ne bi moglo reći. Šta nam to govori? Samo to da je problem sistemske naravi; ili je problem upravo u nedostatku bilo kakvog sistema, ako tako hoćete. Sve dok je tako, misteriozni tokovi novca zavise samo od čvrstine ličnog poštenja svakoga ko je u poziciji da mu se putevi s tim novcem nekako ukrste; a još se u antička doba znalo da klađenje u čvrstinu i trajnost ličnih vrlina stavljenih u iskušenje, samo po sebi nije baš dobar i pouzdan posao.