Gotovo dve nedelje prošlo je od prvih pretnji i poziva na linč državnog sekretara Ministarstva za ljudska i manjinska prava Marka Karadžića, a niko od predstavnika vlasti i nadležnih organa u Srbiji ne oglašava se ovim povodom. Predstavnici Koalicije protiv diskriminacije pozvali su na hitno pronalaženje i kažnjavanje odgovornih jer su, kako podvlače, napadom na Marka Karadžića napadnuti svi oni koji se bore za jednaka prava građana Srbije.
Podsećajući na plakate u Pančevu sa pozivom na linč državnog sekretara Marka Karadžića, a potom i pismo u kojem mu smrću preti nepoznata organizacija UZS zbog njegovog zalaganja za usvajanje Zakona protiv diskriminacije, jedan od kreatora predloga antidiskriminacionog akta Saša Gajin poziva policiju da reaguje isto onako efikasno kako je reagovala u slučaju pretnji drugim državnim zvaničnicima zbog Karadžićevog hapšenja, zalaganja za članstvo u Evropskoj uniji i drugih razloga:
“Tada je policija veoma efikasno reagovala, pa tako ne očekujemo ništa manje ni sada. Zahtevamo da ova država učini sve što je u njenoj moći da zaštiti one koji se bave zaštitom ljudskih prava. Branioci ljudskih prava ne smeju ostati sami i biti žrtve nasilja i pretnji.“
Pretnje Marku Karadžiću trebalo bi shvatiti kao pretnje upućene svim diskriminisanim pojedincima u Srbiji. Izostanak oštrije reakacije nadležnih, Vlade i Ministarstva za ljudska prava, Dragani Vučković iz organizacije za lezbijska prava Labris nameće sledeće pitanje:
“Šta bi se desilo nekom od nas, bilo kojem građaninu ove države, ako bi bio izložen sličnim pretnjama, kada se u situaciji kada je u pitanju državni sekretar jednog ministarstva Vlade Republike Srbije niko ne oglašava?!”
U Srbiji su tradicionalno, kao i devedesetih, tako i danas, na udaru raznih vrsta pretnji sve manjinske grupe, pre svega Romi, Albanci i seksualne manjine, predstavnici civilnog društva koji se zalažu za suočavanje sa prošlošću i mediji, uz relativno nov fenomen pretnji predstavnicima vlasti koji se bave pitanjima koja u javnosti nisu popularna. Goran Miletić, iz Koalicije protiv diskriminacije, navodi najčešće razloge pretnji:
“Ako moram da kažem u jednoj rečenici, preti se zbog percepcije da neko ili nešto ugrožava srpsko nacionalno biće i srpsku tradiciju. Kosovo je, naravno, na prvom mestu, zatim slede pripadnost nekoj grupi i zalaganje za ljudska prava. Ogromnih grafita “Smrt pederima” ima najmanje, izbrojao sam, pedeset u gradu.”
Dragana Vučković podseća na alarmantan podatak da gotovo dve trećine lezbejske i gej populacije u Srbiji doživi neki oblik nasilja, a da samo deset odsto njih to i prijavi policiji:
“Ovakvim ćutanjem država Srbija šalje jednu vrlo opasnu poruku kojom ne da neće ohrabriti sve one koji su doživeli nasilje da to nasilje i prijave, nego se plašim da i ovih deset odsto više neće biti deset odsto već da će taj broj biti mnogo manji.”
Način reagovanja nadležnih organa na govor mržnje i pretnje svima onima koji ne pripadaju većini i dominantnom mišljenju možda najbolje opisuje situacija koju portparolka Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Pančeva Marinika Čobanu naziva šekspirovskom ironijom. Vraćamo se pretnjama državnom sekretaru Marku Karadžiću, i danu kada je plakate sa pozivom na njegov linč pokušala da prijavi lokalnoj policiji:
“Priča se razvila u skoro tročasovnu raspravu u kojoj smo se inspektor i ja ubeđivali. On je pokušavao da “pronađe” krivično delo koje može da se izvuče iz tog plakata, a drugi deo razgovora se sveo na: “Dobro, ali šta ćemo sa slobodom izražavanja?” - ovo je bukvalan citat. Da, podržavam slobodu svake vrste, ali do trenutka dok ona ne ugrožava nekog drugog. Mi ne možemo da pričamo na osnovnoj, elementarnoj, ljudskoj i građanskoj razini, a kamoli na nekoj višoj. To je trajalo i trajalo, a rezultata nije bilo.”
Do trenutka kada je Liga socijaldemokrata Vojvodine, čiji je Karadžić član, uputila otvoreno pismo predsedniku, premijeru i MUP Srbije sa zahtevom za hitnim reagovanjem i pronalaženjem odgovornih:
“U tom trenutku, u roku od 30 sekundi, aktivirale su se tri patrolne jedinice i četiri inspektora i ceo grad je odjednom bio preplavljen policijom. Na kraju su nas zamolili, mene kao portparolku Gradskog odbora Lige socijaldemokrata u Pančevu, da im se zahvalim zato što su tako hitno odreagovali, zapravo nakon te petnaestosekundne političke intervencije prema vrhu države.”
Zato Saša Gajin državni vrh upozorava:
“Ne bi bilo dobro da naša zemlja, pored ostalih problema koje ima u oblasti ljudskih prava, dođe na crnu listu zemalja koje ugrožavaju branioce ljudskih prava, odnosno koje ih stavljaju na stub srama, izlažu ih pretnjama i vrše nasilje nad njima.”
“Tada je policija veoma efikasno reagovala, pa tako ne očekujemo ništa manje ni sada. Zahtevamo da ova država učini sve što je u njenoj moći da zaštiti one koji se bave zaštitom ljudskih prava. Branioci ljudskih prava ne smeju ostati sami i biti žrtve nasilja i pretnji.“
Pretnje Marku Karadžiću trebalo bi shvatiti kao pretnje upućene svim diskriminisanim pojedincima u Srbiji. Izostanak oštrije reakacije nadležnih, Vlade i Ministarstva za ljudska prava, Dragani Vučković iz organizacije za lezbijska prava Labris nameće sledeće pitanje:
“Šta bi se desilo nekom od nas, bilo kojem građaninu ove države, ako bi bio izložen sličnim pretnjama, kada se u situaciji kada je u pitanju državni sekretar jednog ministarstva Vlade Republike Srbije niko ne oglašava?!”
U Srbiji su tradicionalno, kao i devedesetih, tako i danas, na udaru raznih vrsta pretnji sve manjinske grupe, pre svega Romi, Albanci i seksualne manjine, predstavnici civilnog društva koji se zalažu za suočavanje sa prošlošću i mediji, uz relativno nov fenomen pretnji predstavnicima vlasti koji se bave pitanjima koja u javnosti nisu popularna. Goran Miletić, iz Koalicije protiv diskriminacije, navodi najčešće razloge pretnji:
“Ako moram da kažem u jednoj rečenici, preti se zbog percepcije da neko ili nešto ugrožava srpsko nacionalno biće i srpsku tradiciju. Kosovo je, naravno, na prvom mestu, zatim slede pripadnost nekoj grupi i zalaganje za ljudska prava. Ogromnih grafita “Smrt pederima” ima najmanje, izbrojao sam, pedeset u gradu.”
Dragana Vučković podseća na alarmantan podatak da gotovo dve trećine lezbejske i gej populacije u Srbiji doživi neki oblik nasilja, a da samo deset odsto njih to i prijavi policiji:
“Ovakvim ćutanjem država Srbija šalje jednu vrlo opasnu poruku kojom ne da neće ohrabriti sve one koji su doživeli nasilje da to nasilje i prijave, nego se plašim da i ovih deset odsto više neće biti deset odsto već da će taj broj biti mnogo manji.”
Način reagovanja nadležnih organa na govor mržnje i pretnje svima onima koji ne pripadaju većini i dominantnom mišljenju možda najbolje opisuje situacija koju portparolka Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Pančeva Marinika Čobanu naziva šekspirovskom ironijom. Vraćamo se pretnjama državnom sekretaru Marku Karadžiću, i danu kada je plakate sa pozivom na njegov linč pokušala da prijavi lokalnoj policiji:
“Priča se razvila u skoro tročasovnu raspravu u kojoj smo se inspektor i ja ubeđivali. On je pokušavao da “pronađe” krivično delo koje može da se izvuče iz tog plakata, a drugi deo razgovora se sveo na: “Dobro, ali šta ćemo sa slobodom izražavanja?” - ovo je bukvalan citat. Da, podržavam slobodu svake vrste, ali do trenutka dok ona ne ugrožava nekog drugog. Mi ne možemo da pričamo na osnovnoj, elementarnoj, ljudskoj i građanskoj razini, a kamoli na nekoj višoj. To je trajalo i trajalo, a rezultata nije bilo.”
Do trenutka kada je Liga socijaldemokrata Vojvodine, čiji je Karadžić član, uputila otvoreno pismo predsedniku, premijeru i MUP Srbije sa zahtevom za hitnim reagovanjem i pronalaženjem odgovornih:
“U tom trenutku, u roku od 30 sekundi, aktivirale su se tri patrolne jedinice i četiri inspektora i ceo grad je odjednom bio preplavljen policijom. Na kraju su nas zamolili, mene kao portparolku Gradskog odbora Lige socijaldemokrata u Pančevu, da im se zahvalim zato što su tako hitno odreagovali, zapravo nakon te petnaestosekundne političke intervencije prema vrhu države.”
Zato Saša Gajin državni vrh upozorava:
“Ne bi bilo dobro da naša zemlja, pored ostalih problema koje ima u oblasti ljudskih prava, dođe na crnu listu zemalja koje ugrožavaju branioce ljudskih prava, odnosno koje ih stavljaju na stub srama, izlažu ih pretnjama i vrše nasilje nad njima.”