Izgleda da srpsko društvo mora sve lekcije o samome sebi da uči i nauči na najteži mogući način i po najvišoj mogućoj ceni. I uvek, razume se, onda kada je za štošta već prekasno. Sada se, evo, svi silno čude kako to da je – po saznanjima emisije Insajder – vlasnik novog beogradskog tržnog centra Ušće dobar deo zemljišta na kojem je ovaj kompleks podignut dobio od države manje-više na poklon. I priveo ga svrsi kojoj možda tu baš i nije mesto. I tako sagradio to što je sagradio (a o čemu malo koji arhitekta ima lepe reči) i to na mestu koje je najidealnije moguće sa stanovišta onoga ko bi na tome trebalo da zarađuje, ali možda i ne baš tako dobro sa stanovišta opšteg interesa, dakle, interesa grada i građana. A to čudo usred grada nije niklo kroz noć i maglu, nego je nicalo i nicalo, i svi su se za to vreme silno pravili nevešti, kao da ne vide slona u sobi; sada, kada je niklo, kada se «beba» rodila pa je valja ljuljati, sada najednom niko ne ume suvislo da vam objasni otkud to baš takvo i baš tu, i to po baš takvim, krajnje neobičnim uslovima. Ima li takvo šta još negde na svetu? – pitaju novinari predstavnika stranog koinvestitora, a ovaj iskreno odgovara: nema. A u neizrečenom nastavku kao da kaže: «Ali to je vaš problem. Vi ste to odobrili, šta se sada bunite?» I nije da nije u pravu, iz svog ugla. Samo što od toga nikome neće biti lakše.
Takođe ovih dana, i takoreći na istom mestu, dve-tri novobeogradske ledine dalje, gradska vlast Beograda protrenirala je komunalno-urbanističku strogoću na onima najslabijima, na Romima iz «divljeg» naselja u blizini kompleksa građenog za potrebe već famozne Univerzijade (oko koje se roji već malo preteška «ljepljiva smjesa upitnika», ako smemo da potegnemo Krležu za ovako minoran povod). Već decenijama prisutan i isto toliko ignorisan problem divljih slemova neko je naumio da bar delom reši na najpogrešniji mogući način, uvredljivo banalnim povodom, i bez ikakve ideje šta je sledeći korak. Teško da je gradonačelnik Đilas baš «rasista» kako mu sada mnogi tepaju isterujući neke svoje račune s njim, ali kako da Đilas ikome zvuči uverljivo dok ponavlja da se ovde radi samo o problemu «divlje gradnje», kad se istovremeno ceo Beograd i okolina guše u onoj pravoj, čvrstoj «divljoj gradnji» koju niko ne dira, naprotiv, legalizuje se bez velikih problema? Zato ni od ove naprasne i pogrešno postavljene ekspeditivnosti gradske vlasti neće nikome biti lakše, naprotiv.
Napokon, na jednom vojvođanskom drumu novosadski je policajac izgubio život u pucnjavi neustrašivo jureći bandite koji su opljačkali neku zlataru; njegova je smrt s razlogom dirnula sve, i s razlogom je nazvana herojskom: jeste, doduše, on je «samo radio svoj posao», ali etika poziva – shvaćena uistinu gospodski, plemenitaški, viteški - jeste upravo to: spremnost na svaku žrtvu u ime ljudske i profesionalne dužnosti, što u slučaju jednog policajca znači u ime Zakona. Hm, šta to beše Zakon? E, to vam je ono čega prečesto nema baš nigde u blizini kada se radi sve ono što se raditi ne bi smelo, uključujući i podizanje šljaštavih tržnih centara ili sirotinjskih čatrlja na mestima na kojim ih ne bi smelo biti... Samo koji dan ranije, policajac je, ponovo na tom vajnom Novom Beogradu, simboličkom epicentru srpskog neokapitalizma, upucao jednog momka pod nerazjašnjenim okolnostima. Svi su – od lažno ucveljenih fudbalskih huligana do nepromišljenih liberalnih komentatora – u trenu naskočili na «policiju koja ubija nedužne građane»; uz svo žaljenje zbog jedne tragično besmislene žrtve, samo koji dan kasnije pokazalo se nešto mnogo bliže istini: jedino što je gore od policije jeste – nedostatak policije. Sada je to svima valjda jasnije, ali teško da će od toga bilo kome biti lakše.
Šta povezuje ova tri primera, ova tri isečka iz krizno-tranzicione svakodnevice? Verovatno samo to što su, svaki na svoj način, pokazatelji jedne duboke konfuzije, suštinske pometnje vrednosti u jednom društvu koje prečesto ne zna ni šta mu se dešava ni zašto, a kamoli do kada će to terati tako. Ali ni od toga «mudrog» i tačnog zaključka, znam, nikome neće biti lakše.
Takođe ovih dana, i takoreći na istom mestu, dve-tri novobeogradske ledine dalje, gradska vlast Beograda protrenirala je komunalno-urbanističku strogoću na onima najslabijima, na Romima iz «divljeg» naselja u blizini kompleksa građenog za potrebe već famozne Univerzijade (oko koje se roji već malo preteška «ljepljiva smjesa upitnika», ako smemo da potegnemo Krležu za ovako minoran povod). Već decenijama prisutan i isto toliko ignorisan problem divljih slemova neko je naumio da bar delom reši na najpogrešniji mogući način, uvredljivo banalnim povodom, i bez ikakve ideje šta je sledeći korak. Teško da je gradonačelnik Đilas baš «rasista» kako mu sada mnogi tepaju isterujući neke svoje račune s njim, ali kako da Đilas ikome zvuči uverljivo dok ponavlja da se ovde radi samo o problemu «divlje gradnje», kad se istovremeno ceo Beograd i okolina guše u onoj pravoj, čvrstoj «divljoj gradnji» koju niko ne dira, naprotiv, legalizuje se bez velikih problema? Zato ni od ove naprasne i pogrešno postavljene ekspeditivnosti gradske vlasti neće nikome biti lakše, naprotiv.
Napokon, na jednom vojvođanskom drumu novosadski je policajac izgubio život u pucnjavi neustrašivo jureći bandite koji su opljačkali neku zlataru; njegova je smrt s razlogom dirnula sve, i s razlogom je nazvana herojskom: jeste, doduše, on je «samo radio svoj posao», ali etika poziva – shvaćena uistinu gospodski, plemenitaški, viteški - jeste upravo to: spremnost na svaku žrtvu u ime ljudske i profesionalne dužnosti, što u slučaju jednog policajca znači u ime Zakona. Hm, šta to beše Zakon? E, to vam je ono čega prečesto nema baš nigde u blizini kada se radi sve ono što se raditi ne bi smelo, uključujući i podizanje šljaštavih tržnih centara ili sirotinjskih čatrlja na mestima na kojim ih ne bi smelo biti... Samo koji dan ranije, policajac je, ponovo na tom vajnom Novom Beogradu, simboličkom epicentru srpskog neokapitalizma, upucao jednog momka pod nerazjašnjenim okolnostima. Svi su – od lažno ucveljenih fudbalskih huligana do nepromišljenih liberalnih komentatora – u trenu naskočili na «policiju koja ubija nedužne građane»; uz svo žaljenje zbog jedne tragično besmislene žrtve, samo koji dan kasnije pokazalo se nešto mnogo bliže istini: jedino što je gore od policije jeste – nedostatak policije. Sada je to svima valjda jasnije, ali teško da će od toga bilo kome biti lakše.
Šta povezuje ova tri primera, ova tri isečka iz krizno-tranzicione svakodnevice? Verovatno samo to što su, svaki na svoj način, pokazatelji jedne duboke konfuzije, suštinske pometnje vrednosti u jednom društvu koje prečesto ne zna ni šta mu se dešava ni zašto, a kamoli do kada će to terati tako. Ali ni od toga «mudrog» i tačnog zaključka, znam, nikome neće biti lakše.