Političke partije u Srbiji vrlo često najavljuju, a više od decenije vešto skrivaju ko su njihovi finansijeri. Poslednjih dana česte su najave da će pojedine stranke objaviti imena donatora. Zašto je finansiranje stranaka velika tajna, iako stranke imaju zakonsku obavezu da transparentno objave imena spoznora?
Političke stranke u Srbiji jedinstvene su samo u jednom - skrivanje izvora iz kojih dolazi novac u partijsku kasu. Uporno ćute o poreklu novca kojim finansiraju svoje aktivnosti. Poslanička grupa ”Napred Srbijo” uputila je Skupštini predlog izmena Zakona o finansiranju političkih stranaka koje bi, kako tvrde, donele uštedu u budžetu od tri miliona evra na godišnjem nivou. Time bi se otvorilo i pitanje načina finansiranja političkih stranaka, uveren je šef poslaničke grupe “Napred Srbijo” Tomislav Nikolić:
“Po dosadašnjem zakonu 0.1 odsto je finansiranje političkih stranaka na godišnjem nivou, a sa 0.08 kako mi predlažemo, sa uštedom od 20 odsto, po proračunu koji sam juče napravio, na godišnjem nivou to bi bilo oko tri miliona evra. Možete se zamisliti da li toliko mogu da donesu uštede koje se tiču kafe, kisele vode ili nekih tobožnjih odricanja bogatih poslanika, ili bi i političke stranke, kao milioneri koje je stvorila država svojim finansiranjem, trebalo da se ponašaju kao i svi ostali građani. Mislim da bi trebalo.”
Kako je finansiranje pod velom tajni, čak i onda kada vlast postupa u javnom interesu, normalno je da se javlja sumnja da to možda i nije baš tako i da su postupali u skladu s interesima nekog pojedinca ili grupe.
Šefica poslaničkog kluba ”Zajedno za evropsku Srbiju“ Nada Kolundžija kaže da je finansiranje političkih partija iz budžeta potreba da se vrši kontrola finansiranja i da političke partije ne budu sredstvo trgovine i kupovine:
”Kada neko tako paušalno predloži neku takvu meru, onda bi ipak morao da razume suštinu funkcionisanja jednog višepartijskog parlamentarnog društva koje je cena za bilo kakvu odluku. Dakle, moguća cena za takvu odluku može biti mnogo veća od toga da se partije transparentno finansiraju, da se jasno zna odakle ta sredstva dolaze i da se samim tim ostvari puna samostalnost poslanika u parlamentu u odnosu na kapital.”
Kada se pogleda slovo zakona, važeća raspodela finansijskih sredstava za finansiranje političkih stranaka, više je nego transparentna. Međutim, finansijska sredstva vrlo često potiču iz skrivenih izvora koji potom svoje interese ostvaruju u sprezi sa političarima. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparensi Srbija:
”Dakle, mi imamo ovde dvostruki problem, prvi problem što je teško doći do samih izveštaja, oni se uglavnom dobijaju na zahtev Odbora za finansija, ali malo koja partija ih sama objavi, bilo u Službenom glasniku bilo na web prezentaciji. Problem je u tome da li će partija da objavi ime finansijera koji su zavedeni u njenim zvaničnim podacima. Taj spisak neće biti podvrgnut nezavisnoj proveri, čak i kada stranke objave te spiskove problem je u tome što javnost ne misli da su oni potpuni. Dok se to ne promeni, dok ne bude postojala nezavisna promena, manje-više svejedno je hoće li partije objaviti spiskove koje javnost neće smatrati verodostojne ili ih neće objaviti – to ne menja stvari.”
Srbiji je neophodno autonomno telo koje će kontrolisati finansiranje predizborne kampanje i izricati sankcije pošto sadašnja regulatorna tela nemaju dovoljnu autonomiju, i praktično predstavljaju produženu ruku političkih partija. Finansijeri se, ipak, najasnije mogu naslutiti tek kada se u Parlamentu donese neki zakon koji je u interese određene poslovne grupe.
“Po dosadašnjem zakonu 0.1 odsto je finansiranje političkih stranaka na godišnjem nivou, a sa 0.08 kako mi predlažemo, sa uštedom od 20 odsto, po proračunu koji sam juče napravio, na godišnjem nivou to bi bilo oko tri miliona evra. Možete se zamisliti da li toliko mogu da donesu uštede koje se tiču kafe, kisele vode ili nekih tobožnjih odricanja bogatih poslanika, ili bi i političke stranke, kao milioneri koje je stvorila država svojim finansiranjem, trebalo da se ponašaju kao i svi ostali građani. Mislim da bi trebalo.”
Kako je finansiranje pod velom tajni, čak i onda kada vlast postupa u javnom interesu, normalno je da se javlja sumnja da to možda i nije baš tako i da su postupali u skladu s interesima nekog pojedinca ili grupe.
Šefica poslaničkog kluba ”Zajedno za evropsku Srbiju“ Nada Kolundžija kaže da je finansiranje političkih partija iz budžeta potreba da se vrši kontrola finansiranja i da političke partije ne budu sredstvo trgovine i kupovine:
”Kada neko tako paušalno predloži neku takvu meru, onda bi ipak morao da razume suštinu funkcionisanja jednog višepartijskog parlamentarnog društva koje je cena za bilo kakvu odluku. Dakle, moguća cena za takvu odluku može biti mnogo veća od toga da se partije transparentno finansiraju, da se jasno zna odakle ta sredstva dolaze i da se samim tim ostvari puna samostalnost poslanika u parlamentu u odnosu na kapital.”
Kada se pogleda slovo zakona, važeća raspodela finansijskih sredstava za finansiranje političkih stranaka, više je nego transparentna. Međutim, finansijska sredstva vrlo često potiču iz skrivenih izvora koji potom svoje interese ostvaruju u sprezi sa političarima. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparensi Srbija:
”Dakle, mi imamo ovde dvostruki problem, prvi problem što je teško doći do samih izveštaja, oni se uglavnom dobijaju na zahtev Odbora za finansija, ali malo koja partija ih sama objavi, bilo u Službenom glasniku bilo na web prezentaciji. Problem je u tome da li će partija da objavi ime finansijera koji su zavedeni u njenim zvaničnim podacima. Taj spisak neće biti podvrgnut nezavisnoj proveri, čak i kada stranke objave te spiskove problem je u tome što javnost ne misli da su oni potpuni. Dok se to ne promeni, dok ne bude postojala nezavisna promena, manje-više svejedno je hoće li partije objaviti spiskove koje javnost neće smatrati verodostojne ili ih neće objaviti – to ne menja stvari.”
Srbiji je neophodno autonomno telo koje će kontrolisati finansiranje predizborne kampanje i izricati sankcije pošto sadašnja regulatorna tela nemaju dovoljnu autonomiju, i praktično predstavljaju produženu ruku političkih partija. Finansijeri se, ipak, najasnije mogu naslutiti tek kada se u Parlamentu donese neki zakon koji je u interese određene poslovne grupe.