Poslanici Skupštine Srbije preselili su se u novu zgradu, koja je zapravo starija od „stare“. Tipično „srpski“ ili „balkanski“ paradoks? Možda. Kako god, radi se o zgradi koju svi bivši Jugosloveni znaju kao Saveznu skupštinu; zgrada je, nema sumnje, „ljepša i starija“, što bi rekao jedan nepravedno zaboravljeni trebinjski kamiondžija neronovskih manira.
Ali, ako je zgrada nova – mada stara – poslanici to, bogme, nisu: isti je to onaj „cvet Srbije“ koji je ordinirao i u suterenskom zdanju u ulici Kralja Milana. Evo, recimo, Šešeljevi radikali: ne samo da su oni isti, nego im je i osebujno shvatanje javnog, političkog i poslaničkog rada isto kao i ranije, ili možda za još koji stepenčić bizarnije (ukoliko je to uopšte moguće). Pa su tako već od prvog radnog dana u novo-staroj zgradi uspeli da blokiraju rad Skupštine raspravljajući se oko toga gde će ko sedeti (možda neko misli, šta znam, da nije dovoljno fotogeničan iz levog profila, ili šta?), te „najviše zakonodavno telo u državi“ tri dana nije moglo da radi, sve dok ih predsednica odviše čeličnih živaca (zdravo za nju, ali nezdravo za zemlju!) nije poudaljavala sa zasedanja, napokon dokonavši da fakat kako parlament i cirkus nisu jedno te isto mora da ima i stanovite praktične posledice, bar onda kad se suoči sa ljudima koji to ne žele da shvate, valjda zato što se to saznanje kosi sa njihovim programom.
Rado ću priznati da se nisam baš mnogo udubljivao u sve te neobično dramatične i sudbinske detalje rasporeda sedenja u Skupštini: rekao bih da je to pitanje elementarnog građanskog samopoštovanja. Naime, ma kako to samim poslanicima izgledalo, teško da je izvan Skupštine moguće pronaći ikoga ko bi mario za to hoće li neki vrli predstavnik naroda, koji prima gigantsku platu i neizmerne, nekontrolisane dnevnice i razne druge prinadležnosti za svoj prečesto diskutabilan rad, sedeti u prvom redu zdesna, šestom sleva, sedamnaestom u sredini, ili kako već, i hoće li u komšiluku imati nekoga ko mu se dopada ili pak ne. „Običan“ svet, onaj izvan skupštinskog zdanja, uglavnom ne može mnogo da bira ni gde će sedeti tamo gde sedi za sopstvene pare – recimo, u pozorištu ili u vozu – a kamoli da sanja o tome da se nadgornjava oko sedenja za masnu apanažu...
Naravno, reći će neko: radikali kao radikali, uvek gledaju da naprave neku fertutmu. I to je u velikoj meri tačno, ali ranije je njihov egzibicionizam ipak ponajčešće imao neki manje ili više suvisli i umu dokučivi populistički cilj; u poslednje vreme, naročito nakon velikog raskola koji im je, kako stoje stvari, odneo većinu dosadašnjih birača, radikali su potpuno dezorijentisani, ali utoliko bešnji, ponašajući se kao obnevideli bokser koji naslepo zamlaćuje rukama oko sebe, uglavnom udarajući vazduh.
To njihovo nadgornjavanje sa „mangupima iz sopstvenih redova“ bilo bi samo radikalski i eksradikalski problem, samo kad ne bi odviše često, glupo i mučno blokiralo kakav-takav rad Skupštine i Vlade, a koji, bogme, ionako nije naročito teško blokirati: kako vreme odmiče, tako se vlada sve više gubi u kontekstu lokalnih odjeka globalne krize, koju, čini se, ne da ne ume da ublaži, nego svojom kolebljivošću i zbunjenošću, besciljnim glavinjanjem između kratkodahog populizma i besmislenog, a za građane štetnog „dažbinovanja“ svega postojećeg, šalje obespokojavajuću poruku da ili ne zna šta radi ili ne zna da ubedi građane da zna šta radi. A u politici prvo i drugo gotovo da se i ne razlikuju, jer šalju istu poruku, koja glasi: ako vas je uhvatila panika, znajte da to nije bez razloga!
Ima li „tamo gore“ na vrhu nekoga ko dovoljno ozbiljno shvata moguću pogubnost situacije u kojoj, dok kriza sve više nagriza Srbiju, ni vlast ni opozicija nemaju nikakvog ozbiljnog i solidno zasnovanog autoriteta? Glavnina opozicije ili se cirkusuira ili ubija prve proletnje skupštinske muve svojim ispraznim nagvaždanjem o „odbrani Srbije od zle Evrope“, a vlast sve češće i sve duže ostavlja dojam da nema ni najovlašniju predstavu kako da se postavi u novonastalim okolnostima, pa šmira i improvizuje na prvu loptu, sve nadajući se da će se u međuvremenu setiti nečega strašno pametnog. Ili da će joj to došapnuti neko sa strane, neko ko je zadužen da se brine za sirote male balkanske vlade u nevolji. Ako takvih plemenitih vitezova još ima izvan bajkolikih žanrovskih filmova. U međuvremenu, dok čekamo Spasioce, valjda će i radikali da pronađu mesto gde će im biti zgodno da sede. Šta god bilo ovo u čemu živimo, ne ide da to prođe bez njihovog prisustva: ipak su oni odigrali važnu ulogu u našim životima. Što mora da ima neke ne baš tajne veze s tim kako nam je.
Rado ću priznati da se nisam baš mnogo udubljivao u sve te neobično dramatične i sudbinske detalje rasporeda sedenja u Skupštini: rekao bih da je to pitanje elementarnog građanskog samopoštovanja. Naime, ma kako to samim poslanicima izgledalo, teško da je izvan Skupštine moguće pronaći ikoga ko bi mario za to hoće li neki vrli predstavnik naroda, koji prima gigantsku platu i neizmerne, nekontrolisane dnevnice i razne druge prinadležnosti za svoj prečesto diskutabilan rad, sedeti u prvom redu zdesna, šestom sleva, sedamnaestom u sredini, ili kako već, i hoće li u komšiluku imati nekoga ko mu se dopada ili pak ne. „Običan“ svet, onaj izvan skupštinskog zdanja, uglavnom ne može mnogo da bira ni gde će sedeti tamo gde sedi za sopstvene pare – recimo, u pozorištu ili u vozu – a kamoli da sanja o tome da se nadgornjava oko sedenja za masnu apanažu...
Naravno, reći će neko: radikali kao radikali, uvek gledaju da naprave neku fertutmu. I to je u velikoj meri tačno, ali ranije je njihov egzibicionizam ipak ponajčešće imao neki manje ili više suvisli i umu dokučivi populistički cilj; u poslednje vreme, naročito nakon velikog raskola koji im je, kako stoje stvari, odneo većinu dosadašnjih birača, radikali su potpuno dezorijentisani, ali utoliko bešnji, ponašajući se kao obnevideli bokser koji naslepo zamlaćuje rukama oko sebe, uglavnom udarajući vazduh.
To njihovo nadgornjavanje sa „mangupima iz sopstvenih redova“ bilo bi samo radikalski i eksradikalski problem, samo kad ne bi odviše često, glupo i mučno blokiralo kakav-takav rad Skupštine i Vlade, a koji, bogme, ionako nije naročito teško blokirati: kako vreme odmiče, tako se vlada sve više gubi u kontekstu lokalnih odjeka globalne krize, koju, čini se, ne da ne ume da ublaži, nego svojom kolebljivošću i zbunjenošću, besciljnim glavinjanjem između kratkodahog populizma i besmislenog, a za građane štetnog „dažbinovanja“ svega postojećeg, šalje obespokojavajuću poruku da ili ne zna šta radi ili ne zna da ubedi građane da zna šta radi. A u politici prvo i drugo gotovo da se i ne razlikuju, jer šalju istu poruku, koja glasi: ako vas je uhvatila panika, znajte da to nije bez razloga!
Ima li „tamo gore“ na vrhu nekoga ko dovoljno ozbiljno shvata moguću pogubnost situacije u kojoj, dok kriza sve više nagriza Srbiju, ni vlast ni opozicija nemaju nikakvog ozbiljnog i solidno zasnovanog autoriteta? Glavnina opozicije ili se cirkusuira ili ubija prve proletnje skupštinske muve svojim ispraznim nagvaždanjem o „odbrani Srbije od zle Evrope“, a vlast sve češće i sve duže ostavlja dojam da nema ni najovlašniju predstavu kako da se postavi u novonastalim okolnostima, pa šmira i improvizuje na prvu loptu, sve nadajući se da će se u međuvremenu setiti nečega strašno pametnog. Ili da će joj to došapnuti neko sa strane, neko ko je zadužen da se brine za sirote male balkanske vlade u nevolji. Ako takvih plemenitih vitezova još ima izvan bajkolikih žanrovskih filmova. U međuvremenu, dok čekamo Spasioce, valjda će i radikali da pronađu mesto gde će im biti zgodno da sede. Šta god bilo ovo u čemu živimo, ne ide da to prođe bez njihovog prisustva: ipak su oni odigrali važnu ulogu u našim životima. Što mora da ima neke ne baš tajne veze s tim kako nam je.