U noći kada je u centru Beograda razorena zgrada Generalštaba, Ratko Bulatović ostao je bez obe noge. Sa kolegama iz štaba civilne zaštite posle prve detonacije izašao je na lice mesta, drugu nisu očekivali:
"Sećam se strahovitih detonacija dve bombe, pao sam na trotoar. Pokušao sam preko radio-veze da se javim kolegama, međutim, nekoliko sekundi posle ranjavanja izgubio sam svest."
Deset godina kasnije, zgrada Generalštaba izgleda potpuno isto, a pitanje da li se bombardovanje moglo izbeći i dalje je tema kojom se u javnosti malo ko bavi. Pisac i akademik Milorad Pavić na 1999. godinu danas gleda:
Pitanje Miloševićeve odgovornosti za NATO bombardovanje pokrenuto je na kratko posle demokratskih promena 5. oktobra, međutim, ubrzo je i zatvoreno, kaže Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo:
"To što je bilo, pa neka je to bila i kriminalizovana Miloševićeva država, ali pitanje ko je odgovoran za NATO bombardovanje, odnosno da li je Milošević odgovoran, neće se postavljati – tako je i ostalo."
Danas se građani nerado sećaju tih dana, i retko se ko osvrće na pozive nacionalističkih organizacija na proteste protiv NATO-a:
"Nisam već jedno duže vreme razmišljala o tome, ali mi deluje jako daleko."
"Ne znam, bila sam klinka i meni je to bilo super."
"Očajno, katastrofa."
"Slušao sam vašu radio-stanicu."
Uz potpunu medijsku blokadu i prkosne poruke celom svetu, Miloševićeva propagandna mašinerija radila je 1999. godine punom parom. Milovan Bojić, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije u danima bombardovanja poručuje:
"Napad na Jugoslaviju, napad je na Rusiju i Belorusiju."
Dvadeset i trećeg aprila rukovodstvo RTS-a na čelu sa Dragoljubom Milanovićem ostavlja ljude na radnim mestima, iako su bili obavešteni da će zgrada te noći biti meta. Sa državne televizije svakodnevno su poručivali:
"Pucajte, mi čekamo, naša adresa je Takovska 10."
Šesnaest ljudi je poginulo, a njihove porodice i danas se pitaju zašto. Na spomenik kod zgrade RTS-a, Žanka Stojanović spušta cveće i pali sveće za svog jedinog sina:
"Svaki dan je isti. Kada sahranite jedino dete i obilazite dva kamena, jedan ovde i drugi tamo gde je sahranjen, a šta smo sahranili to samo mi znamo, šta može čovek da očekuje od takvog života."
Dok porodice sahranjuju svoje najbliže, Miloševićev režim organizuje masovna okupljanja na trgovima i mostovima:
"Srpska se truba sa Kosova čuje Srbina svakog da obraduje..."
Za ovo vreme, policija i vojska vrše masovne zločine na Kosovu, a stotine hiljada Albanskih civila beži prema granici. Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić tih je dana često putovala:
No, penzionisani general Vojske Jugoslavije Božidar Delić i danas je ponosan na svoje ljude:
"I danas posle deset godina smatram da su moja vojska i starešine bili vrlo disciplinovani."
RSE: Bez obzira na zločine koji su se događali?
"Bilo je nekoliko zločina, u celoj mojoj zoni bilo je samo dva silovanja, a nijedno silovanje nije izvršio vojnik iz moje jedinice."
RSE: A ubistva?
Iako se za zločine na Kosovu vode postupci i pred tribunalom u Hagu i pred nacionalnim sudom, mnogi od njih još uvek nisu procesuirani.
Bombardovanje tadašnje SRJ okončano je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, a uprkos povlačenju vojske i policije, kolonama srpskih izbeglica koje napuštaju Kosovo, Miloševićev režim nikada nije priznao poraz:
"Nismo dali Kosovo."