Kakvi su efekti na Kosovu deceniju nakon NATO intervencije, da li su Priština i Beograd politički jednako udaljeni kao 1999, te kada će doći do dijaloga Beograda i Prištine? O tome smo razgovarali sa advokatom iz Prištine Azemom Vlasijem i komentatorom lista Politika Boškom Jakšićem.
RSE: Kako ocenjujete položaj Srba u nezavisnom Kosovu, deset godina od NATO intervencije?
Vlasi: Mnogi su, posebno u Srbiji, pod jednostranom propagandom. Gledam ovih dana na beogradskoj televiziji je stalna tema kako su nekim srpskim selima isključena struja. Ispada, po toj propagandi, da im je isključena zato što su Srbi, a ne zato što deset godina nisu plaćali struju.
RSE: Ali, isti ti ljudi skoro deset godina ne rade iz bezbednosnih razloga.Vlasi: Ne, i to je propaganda. Jer mnogi Srbi koji ovde rade u obrazovanju, u zdravstvu - u javnim službama, dobijaju dodatne plate iz Srbije, a mnogi rade i kod međunarodnih organizacija. Tako da slika nije tako porazna. Ja se slažem da nije dobra. Ali ispada da ovde niko od Srba ne radi, da niko ništa nema, pa ne može čak ni struju da plati. Ja samo plediram da jednostrana propaganda, zlonamerno plasirana, stvara dojam da je na Kosovu od proglašenja nezavisnoti stanje gore, što uopšte nije tačno. Ali, daleko sam od toga kažem da nema problema, da nemaju svi građani problema, a ne samo Srbi.
RSE: Gospodine Jakšiću, imate li utisak da je deset godina kasnije u Srbiji makar krenuo proces sagledavanja svega što se dešavalo pre 1999., i što je dovelo do NATO bombardovanja, pre svega po pitanju zločina počinjenih na Kosovu?
Jakšić: Mislim da taj proces ide poprilično sporo. Možda nije baš dan da se ukazuje na sporost suočavanja sa svim onim što su Srbi radili na Kosovu, zato što je ovo dan kada se podsećamo jedne ozbiljne cene koju su plaćali i plaćaju svi Srbi. Ali, moglo bi da se kaže da je taj proces zaista spor. Da je išlo brže, mislim da bi ovde danas razgovarali drugačije o odnosima koji ne postoje, ali koji moraju da se uspostave. Jer, sve možete da promenite - i režim, i oblik vladavine, ali ne možete da promenite topografiju. I treba iskoristiti tu topografiju da ne bude usud ni Albancima sa Kosova, ni Srbima na Kosovu, ni Srbima u matici, već iskoristiti to susedstvo za boljitak i jednih i drugih.
Jakšić: Mislim da taj proces ide poprilično sporo. Možda nije baš dan da se ukazuje na sporost suočavanja sa svim onim što su Srbi radili na Kosovu, zato što je ovo dan kada se podsećamo jedne ozbiljne cene koju su plaćali i plaćaju svi Srbi. Ali, moglo bi da se kaže da je taj proces zaista spor. Da je išlo brže, mislim da bi ovde danas razgovarali drugačije o odnosima koji ne postoje, ali koji moraju da se uspostave. Jer, sve možete da promenite - i režim, i oblik vladavine, ali ne možete da promenite topografiju. I treba iskoristiti tu topografiju da ne bude usud ni Albancima sa Kosova, ni Srbima na Kosovu, ni Srbima u matici, već iskoristiti to susedstvo za boljitak i jednih i drugih.
RSE: Čini se da je najveći poraz za obe strane to što su Priština i Beograd, i danas kao pre deset godina, jednako udaljeni.
Vlasi: Sa kosovske strane postoji stalno otvorena ponuda o normalizaciji odnosa. Sa srpske strane takve spremnosti nema jer se, kao u vreme Miloševića, Kosovo tretira kao južna srpska pokrajina. Beograd smatra da nema s kim voditi dijalog, jer ne priznaje ove institucije vlasti. I to je razlog neuređenih odnosa, od čega posledice imaju obe strane.
Jakšić: Mene ova situacija podseća na Bliski istok i odbijanje Izraela da kaže mi nemamo partnera sa kojim bi razgovarali. Mislim da će takvo stanje još trajati, a dok god tako bude, neće biti boljitka ni napredovanja. Ali će jednog dana ipak morati suočiti sa realnošću na terenu.