Pomenima u pravoslavnim crkvama u Srbiji i na Kosovu obeležena je godišnjica nasilja od 17. marta 2004. Država je ovog puta većim delom prepustila Srpskoj pravoslavnoj crkvi obeležavanje godišnjice krvavih događaja, a predsednik Tadić, baš kao i bivši premijer Koštunica, prisustvovali su liturgiji koju je vladika Amfilohije služio u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Tačno u podne, na jednom mestu, pod krovom Saborne crkve predsednik Srbije Boris Tadić, a nešto dalje od oltara i bivši premijer Vojislav Koštunica, a sa njim u društvu i pisac Matija Bećković. Tadić i Koštunica razišli su se polovinom prošle godine zbog neslaganja o ceni koju bi Srbija zbog Kosova trebalo da plati. Ovde su na pomenu žrtvama, na službi koju vodi patrijarhov zamenik episkop Amfilohije Radović. On se obratio vernicima porukom da svaki zaboravljeni zločin krije povod za novi, te da se isto to odnosi i na one koji su stradali u „novoj kosovskoj bartolomejskoj noći“, kako je nazvao događaje od pre tačno pet godina:
„Pogotovo na tom mestu gde je novim odlukama nekih od međunarodnih država, taj prostor protivzakonito proglašen za nezavisnu državu. Time su stvoreni svi preduslovi da se zločin i zlo nastave.“
Posle službe predsednik Boris Tadić u društvu vladika prešao je preko puta u Patrijaršiju a da se prethodno nije obratio novinarima. Umesto njega to je učinio ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović, koji je demantovao informacije da niko od predstavnika Vlade Srbije nije prisustvovao obeležavaju godišnjice martovskih događaja na samom Kosovu. Sadašnji i bivši ministri za Kosovo i Metohiju Bogdanović i Slobodan Samardžić takođe su se susreli na pomenu. Politike Vlada jednog i drugog bitno se razlikuju, ali su poruke kosovskim Srbima na 17. mart slične. Najpre Bogdanović:
„Poruka je da pre svega moramo ostati na tim prostorima bez obzira što postoje veliki pritisci, pre svega od strane Albanaca. Svedoci smo u poslednje vreme da se isključuje struja, da Srbi nemaju vodu, nemaju slobodu kretanja, nemaju pravo na zaštitu. Moja poruka je pre svega da Srbi moraju ostati na Kosovu.“
Slobodan Samardžić:
„Poruka Srbima je da ostanu na svojim ognjištima, da se bore i da veruju da će doći bolje sutra. Ta poruka se mora poslati iako je njihov život sada najteži od svih Srba koji žive na planeti Zemlji, a čini mi se i od svih ljudi koji žive na planeti Zemlji.“
„Poruka Srbima je da ostanu na svojim ognjištima, da se bore i da veruju da će doći bolje sutra. Ta poruka se mora poslati iako je njihov život sada najteži od svih Srba koji žive na planeti Zemlji, a čini mi se i od svih ljudi koji žive na planeti Zemlji.“
Godišnjica martovskog nasilja koje je odnelo 19 života dovela je u crkve najviše Srba izbeglih sa Kosova u protekloj deceniji. Neki od njih nisu krili svoj revolt ni pred državnim službenicima:
„Ovo je van pameti!!! Ništa ne preduzimaju samo pričaju. Što ne mogu da obezbede struju? Je li to nemoguće? Zar ne mogu da nabave dovoljno agregata? Ako ne ništa drugo.“
„Porobljeni su. Oni su verovatno porogljeni.“
„Porobljeni su. Oni su verovatno porogljeni.“
„Šta dalje da pričamo!? Šta su uradili? Ništa. Vidite koliko je gladnih, golih.“
I mada zvanična politika neprekidno ponavlja da je istina jedini lek za sve rane i traume očigledno je da se na obe strane neguju poluistine o krvavim događajima. Gostujući u našem jutarnjem programu Rada Trajković iz Srpskog nacionalnog veća Kosova ispričala je Branki Mihailović o svojim sećanjima na 17. mart, neke činjenice koje se u Srbiji često prećutkuju, kao i odnosu Albanaca prema tragediji čija se godišnjica obležava:
„Imamo zaveru ćutanja albanskog naroda u smislu podrške nečemu što je sučeljavanje ili katarza sa zločinima koji su činjeni prema Srbima i ostalim nealbancima.“
RSE: Vi iznosite u javnost neke detalje koji se manje više prećutkuju u Beogradu. Na primer, Srpska pravoslavna crkva u svom saopštenju je navela da se nasilje dogodilo uz prisustvo međunarodnih snaga na Kosovu.
Trajković: Da nije bilo međunarodne zajednice, posebno određenih snaga koje su u Kfor-u, danas Srba i ne bi bilo na ovim prostorima. Svi odlično znamo da da američki Kfor nije napustio svoju bazu i došao u Čaglavicu i da nije pucao, 18. marta se očekivalo nešto što bi kao rezultat zaista imalo neviđeno krvoproliće i ubijanje civilnog srpskog stanovništva u enklavi.
Nespornu tragediju od 17. marta 2004. godine srpska politika često koristi kao argument za optuživanje kosovskih institucija da su neprijateljski raspoložene prema srpskoj manjini. To čini konstantno aktuelnim rasprave na temu u kojoj meri Beograd i danas manipuliše kosovskim Srbima.
Odnos vlasti u Beogradu prema Srbima na Kosovu samo u određenom kontekstu može se nazvati manipulacijom i podsticanjem iluzija, ocenio je politički analitičar Jovo Bakić:
Nespornu tragediju od 17. marta 2004. godine srpska politika često koristi kao argument za optuživanje kosovskih institucija da su neprijateljski raspoložene prema srpskoj manjini. To čini konstantno aktuelnim rasprave na temu u kojoj meri Beograd i danas manipuliše kosovskim Srbima.
Odnos vlasti u Beogradu prema Srbima na Kosovu samo u određenom kontekstu može se nazvati manipulacijom i podsticanjem iluzija, ocenio je politički analitičar Jovo Bakić:
“Ako bi se manipulacija tražila onda svakako da je sever Kosova nešto što je podložnije manipulaciji jer ljudi u enklavama su zaista veliki mučenici.”
Iznad svega i na žalost pet godina kasnije 17. mart daleko više obeležavaju ponavljanje starih parola i hranjenje iluzija, pozivi na praštanje i pomirenje u politici su i dalje veoma retki, a mogu se pronaći tek kod ponekog pojedinca poput ove Beograđanke koja se u Sabornoj crkvi kako kaže molila za međusobno razumevanje, kao jedini put koji vodi ka trajnom miru:
“Kada sam bila dete bila sam izbeglica. Imam 75 godina. Mnogo godina je prošlo, ali ja sam vaspitavana i tako su me učili i zato ovo kažem: Ostali smo živi, školovala sam se i volim sve ljude.”