Slučaj Dobrovoljačka: ratni zločin ili legitimna odbrana

Povod za ovaj dijalog bila je odluka Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu da otvori istagu i raspiše međunarodnu poternicu za 19 državljana Bosne i Hercegovine koji su, po mišljenju tog suda, odgovorni za smrt i ranjavanje vojnika prilikom napada na kolonu Jugoslovenske narodne armije na početku rata u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Učesnici dijaloga bili su Kasim Trnka, profesor ustavnog prava iz Sarajeva i Milan Škulić, profesor krivičnog prava iz Beograda. Polemisalo se o tome da li je to bio zločin ili čin odbrane od agresora, zbog čega se pravosuđe Srbije ne bavi svojim državljanima koji su počinili ratne zločine prilikom opsade Sarajeva, kao i o tome da li bi nastavak prakse podizanja optužnica protiv državljana susednih zemalja uticao na slobodu kretanja u regionu.

Omer Karabeg: Da li je u Dobrovoljačkoj ulici počinjen ratni zločin?

Kasim Trnka: Čitavu tu situaciju treba gledati u kontekstu zbivanja u tom periodu. Nakon referenduma o nezavisnosti Bosna i Hercegovina je 6. aprila 1992. godine priznata kao nezavisna i suverena država, pa vojska Savezne Republike Jugoslavije nije imala nikavog razloga da i dalje boravi u Sarajevu i u Bosni i Hercegovini. Jugoslovenska narodna armija je po okolnim brdima oko Sarajeva postavila artiljeriju pod izgovorom da se radi o vježbi. Ona je imala jasne planove agresije na Bosnu i Hercegovinu s obzirom da su njeni građani odlučili da ona bude nezavisna i suverena država.

Dakle, očigledno se radilo o aktu agresije i o legitimnom činu samoodbrane. Taj kontekst sam po sebi govori o tome da je u napadu na kolonu u Dobrovoljačkoj ulici teško naći bilo kakve elemente ratnog zločina. Podsjećam takođe da je Haški tribunal dobio niz prijava protiv Alije Izetbegovića, Harisa Silajdžića i Ejupa Ganića, kao osoba koje su u to vrijeme bile članovi Predsjedništva Bosne i Hercegovine, da je raspolagao obimnom dokumentacijom o zbivanjima na početku rata, koja je uključivala i ono što se dogodilo u Dobrovoljačkoj ulici, ali da nije našao osnova za podizanje optužnice ni protiv pomenutih ličnosti, ni za događaj u Dobrovoljačkoj ulici. Prema tome, više razloga govori da se to ne može tretirati kao ratni zločin.

Milan Škulić: Moram da kažem da se ne slažem s mišljenjem kolege iz nekoliko razloga. Prvo, ne vidim kakva je veza između toga da li je postojala navodna agresija ili ne i ratnog zločina. Čak i da je postojala agresija, ne postoji opravdanje za ratni zločin taman da se radi i o odbrani zemlje. Ovde se protura opasna teza da se u nekom ratu, koji je bio pravedan, ne mogu počiniti ratni zločini. Teško je reći šta je pravedan rat jer tu postoje razna mišljenja i razni pogledi, ali čak da je rat i najpravedniji, ako se čine akti koji su protivni međunarodnom humanitarnom pravu, onda je reč o ratnim zločinima.

Činjenica je da je kolona Jugoslovenske narodne armije na mučki način napadnuta protivno dogovoru koji je bio postignut i da su vojnici pobijeni protivno pravilima ratovanja tako da svakako postoji osnovana sumnja da je učinjen ratni zločin. A što se tiče Haškog tribunala, njegovo tužilaštvo nije gonilo taj slučaj rukovodeći se nekom svojom ocenom događaja. Ali, koliko znamo, Alija Izetbegović je bio pod istragom. On je, međutim, umro tako da nije mogao biti pokrenut krivični postupak protiv njega. Inače, referendum, koji se spominje, bio je protivan volji srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, pa se ne može se reći da su građani Bosne i Hercegovine hteli nezavisnu državu kada je srpski narod bio protiv toga i nije glasao na referendumu.

Kasim Trnka: Što se tiče Izetbegovića još za njegovog života Tribunal nije našao razloge za pokretanje postupka. Na kraju krajeva, Silajdžić i Ganić su živi, pa je Tribunal mogao, da je našao valjane razloge, i protiv ove dvojice podići optužnicu, ali to nije uradio. Naravno, ja se slažem s kolegom da se i u pravednom ratu mogu počiniti zločini, ali ovdje se radi o nečem sasvim drugom. Treba se sjetiti konteksta događaja. Budući da sam bio angažiran u aktivnsoti oko državnog osamostaljivanja, ja sam sa gospodinom Izetbegovićem avionom Evropske zajednice 29. aprila 1992. godine tek u drugom pokušaju izašao iz Sarajeva. On je otišao u Lisabon, a ja u Brisel. Kada je gospodin Izebegović u povratku sletio na sarajevski aerodrom, bio je uhapšen i odveden u kasarnu u Lukavici. Dakle, Jugoslovenska narodna Armije je uhapsila legalnog šefa strane države, što govori da je bio planiran državi udar u Bosni i Hercegovini. Kolega Škuljić upotrebljva riječ mučki da bi okarakterisao napad na kolonu Jugoslovenske narodne armije, a da pritom nijednom riječju ne spominje mučko hapšenje i držanje u zatočeništvu šefa jedne nezavisne i suverene države.

Milan Škulić: Termin mučki, koji sam upotrebio, vrlo je blaga reč za ono što se desilo u Dobrovoljačkoj ulici. Naime, protivno dogovoru, garancijama gospodina Izetbegovića i tadašnjeg komandanta UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini kanadskog generela MacKenzie-a, na jedan zaista mučki i veroloman način izvršen je brutalan napad na kolonu koja se povlačila, kolonu vojnika koji nisu bili ni spremni za borbu, niti su mogli da pruže neki ozbiljan otpor. Došlo je do čitavog niza teških zločina. Sam general MacKenzie u više navrata vrlo oštro je kritikovao ono što se desilo, optuživao je direktno gospodina Izetbegovića, Ganića i ostale koji su bili umešani u sve to. On je tvrdio da se radi o eklatantnom ratnom zločinu. Teško je govoriti o Jugoslovenoj narodnoj armiji kao o nekom agresoru u to vreme. Ona je tu bila od ranije, nije pala s meseca, nije došla ne znam odakle.

Kasim Trnka: Ovde je glavno pitanje zašto se vlasti Srbije miješaju u unutrašnje stvari jedne nezavisne i suverene države? Da li vi mislite da organi vlasti u Bosni i Hercegovini nisu sposobni da urade tu čitavu stvar? Zašto Srbija nije i sa Bosnom i Hercegovinom napravila dogovor, kakav je postignut između Hrvatske i Srbije, da se zločini sude prema mjestu događanja. Da se sličan zločin desio u Ugandi, da li biste isto tako reagovali?

Milan Škulić: Srbija se ovde angažuje jer poštuje i svoje međunarodne obaveze i svoje domaće zakonodavstvo. Srbija ima mogućnost i pravo da primeni svoje zakonodavstvo na krivična dela koja su učinjena van teritorije Srbije ako su tom prilikom stradali njeni državljani. Po tom osnovu Srbija može da vodi istragu, i, ako skupi dokaze, da optuži i čak sudi u odsustvu bez obzira što se radi o krivičnim delima učinjenim van tretorije Srbije.

Kasim Trnka: S obirom da Srbija nije bila spremna da zaključi sporazum, Bosna i Hercegovina je dovedena u nepovoljnu situaciju. Po našem krivičnom zakonodavstvu, koje su manje-više pravili međunarodni eksperati, naše parvosuđe ne može suditi u odsustvu, a i, kada bi naši sudovi osudili nekog građanina Srbije, on ne bi bio isporučen jer ustavni sistem Srbije ne dozvoljava isporučivanje vlastitih državljana. Kuda vodi ovakva praksa pravosudnih organa Srbije? Srbija bi sutra mogla optužiti 300.000 građana Bosne i Hercegovine i na taj način ih onemogućiti da izlaze iz zemlje bojeći se tajnih optužnica zbog kojih ljudi ne znaju protiv koga je podignuta tjeralica. Svakome bi se moglo desiti ono što se dogodilo Iliji Jurišiću, članu ratnog kriznog štaba u Tuzli, koji je uhapšen u Beogradu i koji već dvije godine sjedi u zatvoru, a da mu nije dokazana nikakva krivica.

Milan Škulić: Bilo bi idealno da su nadležni organi države Bosne i Hercegovine istražili slučaj u Dobrovoljačkoj i krivično gonili one za koje postoji osnovana sumnja da su učinili to krivično delo. Prošlo je, međutim, toliko godina i nikome ne pada na pamet da to uradi. Očigledno vlada logika - Bosna je, Bože moj, bila žrtva agresije, a kad se neko brani. ne može učiniti ništa loše. To nije tačno.

Kasim Trnka: Ne, ne, organi Bosne i Hercegovine ne stoje na toj poziciji.

Milan Škulić: Da su organi Bosne i Hercegovine skupljali dokaze i krivično ih gonili, verovatno u Srbiji ne bi bilo potrebe da se to radi.

Kasim Trnka: Ali, čekajte, Haški tribunal je imao kompletnu dokumentaciju, pa nije smatrao potrebnim da pokrene taj slučaj.

Milan Škulić: On se bavi samo vrhom ledenog brega, a bilo je mnogo zločina. To svi znamo. Naši su građani stradali. Srbija ima i pravnu obavezu, ali i moralnu dužnost da preduzme ono što je moguće.

Kasim Trnka: Kad već zamjerate organima Bosne i Hercegovine što nisu ispitali ovaj slučaj, da i ja vas upitam zašto organi Srbije ne preduzimaju krivično gonjenje prema ogromnom broju pripadnika Jugoslovenske narodne armije i paravojnih formacija koji su počinili nesumnjive ratne zločine u Bosni i Hercegovini.

Milan Škulić: Nijedna država nije više predala svojih državljana Haškom tribunalu nego što je to učinila Srbija. Kod nas se vodi masa postupaka za ta dela.

Kasim Trnka: To je apsolutno nesrazmjerno broju državljana Srbije koji su činili zločine po Bosni i Hercegovini. A svi su dostupni vašim organima.

Milan Škulić: Gde god se prikupilo dovoljno dokaza da je neko lice, bez obzira na državljanstvo, učinilo neko krivično delo tog karaktera ono je u Srbiji gonjeno.

Omer Karabeg: Gospodine Škuliću, da li se vode procesi protiv pripadnika Jugoslovenske narodne armije koji su učestvovali u opsadi Sarajeva i pucali na Sarajevo. Ili, recimo, da li se istražuje kidnapovanje Izetbegovića?

Milan Škulić: Ne znam da li se taj konkretan slučaj ispituje, ja nisam čovek koji radi u pravosuđu. Ono što znam je da se zaista mnogo postupaka vodi tamo gde postoji dovoljno dokaza. Što se tiče Sarajeva, činjenica je da o tome postoje različita mišljenja. Ono što je za neke opsada grada, to je za druge vojna operacija, gde je naravno bilo i niza pogrešaka, ali to je stvar ocene.

Kasim Trnka: Kako vi kao profesor krivičnog prava možete reći da postoje različite interpretacije opsade Sarajeva kad imate više presuda Haškog tribunala o opsadi Sarajeva. Iako dobro znate da je to dokazano, vi to dovodite u sumnju. S druge strane, tvrdite da se u Srbiji gone počinioci zločina u Bosni i Hercegovini, što je aposlutno netačno. Veliki broj državljana Srbije počinio je zločine u Bosni i Hercegovini, a ono što je procesuirano je minorno.

Milan Škulić: Tamo gde ima dokaza da je neko lice počinilo krivično delo, bilo ratni ili neki drugi zločin, ono se krivično goni. Što se tiče presuda Haškog tribunala u tim presudama se samo i isključivo radi o državljanima Bosne i Hercegovine, a ne o građanima Srbije.

Kasim Trnka: Kako da se ne radi o državljanima Srbije, a šta su pripadnici Jugoslovenske narodne armije?

Milan Škulić: Ceo problem jeste u tome što u Bosni i Hercegovini mnogi neće da prihvate da se radilo o građanskom ratu. Po mojoj oceni u pitanju je čisti građanski rat gde su se sukobili građani Bosne i Hercegovine različite nacionalnosti.

Kasim Trnka: Kolega, opet ne poštujete odluke najviših međunarodnih sudova. Pa, u presudi o genocidu navedeni su svi mogući oblici kako je Srbija bila angažovana u ratu u Bosni i Hercegovini i šta je sve radila Jugoslovenska narodna armija. Međunarodni sukob je apsolutno dokazan u velikom broju presuda Haškog tribunala, a i u presudi Međunarodnog suda pravde.

Milan Škulić: Zar ste zaboravili da Bosna i Hercegovina nije uspela da dokaže svoje tvrdnje tog tipa u postupku pred Međunarodnim sudom pravde?

Kasim Trnka: Nije samo dokazala zločinačku namjeru Srbije, ali je nedvosmisleno dokazan međunarodni sukob.

Milan Škulić: Nema ni govora o tome. U Bosni i Hercegovini je u suštini bio građanski rat, a Srbija je pomagala Srbe preko Drine isto onoliko koliko su i neki drugi pomagali neke druge. Zar nije Bosna dobijala pomoć od Irana? A da li je možda Iran bio agresor u Bosni i Hercegovini?

Kasim Trnka: Pa kakav ste vi profesionalac kada ne priznajete presude Haškog Tribunala i presudu Međunarodnog suda u kojima je nedvosmisleno i više puta rečeno da je riječ o međunarodnom sukobu. Prema tome, otpada svaka teza o građanskom ratu i svako ko to tvrdi protivi se konačnim i obavezujućim presudama najviših međunarodnih sudskih instanci.

Milan Škulić: To nema nikakve veze sa ovom temom. Mi govorimo o ratnom zločinu u Dobrovoljačkoj ulici koji se desio 3. maja 1992. godine. Ovde je pitanje zašto organi Bosne i Hercegovine nakon skoro sedamnaest godina od tog događaja nisu ništa preduzeli u pogledu otkrivanja učinilaca i njihovog privođenja pravdi. Srpski organi su prosto morali da reaguju jer su državljani Srbije tada masovno stradali.

Kasim Trnka: Tužilaštva iz Srbije počela su da hodaju po Bosni i Hercegovini, posjećuju Banjaluku i kontaktiraju sa Udruženjem logoraša Republike Srpske u trenutku kada su, boreći se protiv tužbe Bosne i Hercegovine za genocid, počeli da prikupljaju dokaze o navodnom genocidu nad Srbima. Naravno da to nikad ni na jednom mjestu nije potvrđeno, ali i pored toga sada se pokreće istraga o slučaju Dobrovoljačke ulice, iako se Haški tribunal jasno odredio prema tome.

Milan Škulić: Sumnjam da je neko naše tužilaštvo u to vreme istraživalo bilo šta u Bosni i Hercegovini. Zašto? Zato što su dokazi već postojali. Za slučaj u Dobrovoljačkoj ulici dokazi su prikupljeni još pre više godina, u vreme kada je to bilo vrlo sveže, i to po validnim procesnim zakonima tadašnje Jugoslavije u okviru aktivnosti komiteta savezne vlade za istraživanje ratnih zločina. To je urađeno na vrlo korektan način. Verovatno se čekalo da organi Bosne i Hercegovine sami urade nešto, pa, kad to nije učinjeno, Srbija je morala da reaguje.

Omer Karabeg: Do sada nije bila praksa da jedna država bivše Jugoslavije sudi građanima druge države za ratne zločine. Zašto? Zato što su kriterijumi potpuno različiti, ono što je za jedne ratni zločin, za druge je herojstvo. Promena te prakse dovešće do mnogih nesporazuma u regionu. Zar nije onda mudrije da domaći sudovi sude svojim državljanima, a tužilaštvo druge zemlje, ako dođe do nekih dokaza, može ih uvek poslati domaćem sudu?

Milan Škulić: Ja načelno prihvatam da je daleko bolje da se sudi tamo gde se zločin dogodio. Ja sam siguran da se zločin u Dobrovoljačkoj ulici ne bi gonio u Beogradu da se u Bosni i Hercegovini išta uradilo. Ali prošlo je 17 godina od tog događaja a ništa se nije desilo. Pazite, nije argument da se kaže da se Tribunal nije time bavio. On se nije bavio mnogo čime što se kasnije procesuiralo. Recimo, slučajevi Škorpioni i Ovčara nisu suđeni u Haškom tribunalu nego u Srbiji. Ako bi se prihvatila logika da ono što Haški tribunal nije procesuirao nije zločin, onda bi ispalo da sve što se sada u Bosni i Hercegovini goni nije zločin.

Kasim Trnka: Zaboravili smo jednu vrlo važnu činjenicu. Zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma - Bosna i Hercegovina, Srbija i Hrvatska - potpisale su 1996. godine takozvani Rimski sporazum u kome su se obavezale da neće podizati optužnice ako prethodno za to ne dobiju saglasnost Tužilaštva Haškog tribunala. To je urađeno s namjerom da se izbjegne upravo ovo što se danas dešava - da država, kada procijeni da joj je to politički potrebno, podiže takve optužnice. Od 1996. do 2004. godine Haškom tribunalu je podnijeto 13.000 predmeta, a on je ocijenio da je u 860 slučajeva postojala ozbiljna sumnja da su počinjeni ratni zločini. Nažalost, Haški tribunal je 2004. godine prestao da daje svoje ocjene što je omogućilo Srbiji da krene s ovakvim jednostranim aktima koji sigurno ne doprinose razvijanju dobrih odnosa između zemalja na području bivše Jugoslavije.

Milan Škulić: Slažem se, to nije dobro po naše odnose, ali da su pravosudni organi Bosne i Hercegovine gonili taj zločin, Srbija uopšte ne bila u prilici da uradi tako nešto.

Kasim Trnka: Ali, rekao sam vam, Haški tribunal je imao u rukama tu dokumentaciju, i smatrao je da ne treba pokretati postupak. Haški tribunal radi po međunarodnim standardima, dok za pravosuđe u Srbiji još nemamo verifikaciju da postupa po evropskim standardima.

Milan Škulić: Neke stvari su notorne. Kad se napadne kolona u povlačenju kroz grad protivno dogovoru, kad imate egzekucije vojnika, kad imate spržene leševe vojnika usred grada, to je nesporno zločin.

Kasim Trnka: A šta mislite zašto Haški tribunal nije smatrao za potrebno da podigne optužnicu u tom slučaju?

Milan Škulić: Da Haški tribunal nije 2004. godine prestao da ocenjuje slučajeve ratnih zločina, siguran sam bi danas dao zeleno svetlo za krivično gonjenje.

Kasim Trnka: Ali, ponavljam vam da je sva dokumentacija, uključujući tu i Dobrovoljačku ulicu, bila na ocjeni Tribunala i da nije pokrenut postupak.

Milan Škulić: Ali mogu naši organi.

Kasim Trnka: Ali ni domaćem pravosuđu nije sugerisao da podigne optužnicu u tom slučaju, pa to je notorna činjenica, to se može provjeriti u arhivama Tribunala.

Milan Škulić: Po toj logici ko god nije optužen u Hagu - aboliran je do kraja života. U Hagu se gone samo oni najistaknutiji. Ali se može goniti i van toga ako ima dokaza.

Kasim Trnka: Da se odmaknemo od te priče, da vidimo kakve su konsekvence ako organi Srbije nastave da štancuju međunarodne potjernice. Čemu to vodu?

Milan Škulić: Ja nisam primetio nikakvo štancovanje poternica.

Kasim Trnka: Ja mislim da je to realna opasnost.

Milan Škulić: Koliko ja znam, Srbiji je stalo do dobrih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom, kao i sa svim drugim susednim državama, ali prepostavka za to je da svako energično goni one za koje postoji osnovana sumnja da su počinili ratne zločine. Da su organi Bosne i Hercegovine to činili, bilo bi drugačije.

Kasim Trnka: Zašto Srbija ne goni počinioce zločina genocida?

Milan Škulić: Ja ne vidim kakve to veze ima s ovim. Mi govorimo o slučaju u Dobrovoljačkoj ulici.

Omer Karabeg: Ako bi sad krenula praksa uzajamnog podnošenja tužbi, pa da Bosna i Hercegovina pokreće postupke protiv državljana Srbije koji su su učestvovali u bombardovanju Sarajeva, da Hrvatska tuži građane Srbije za zločine prema Hrvatima, a da Srbija krene da podnosi tužbe protiv građana susednih država za zločine prema Srbima, gde ćemo stići, tome neće biti kraja.

Milan Škulić: To sigurno nije dobro, ali, ponavljam, idealno bi bilo da svaka država goni zločine na svojoj teritoriji.

Omer Karabeg: Ali problem je što nijedna država ne goni.

Milan Škulić: Nije tačno, u Srbiji imate niz postupaka koji se vode.

Kasim Trnka: Ma šta to znači niz postupaka na devet miliona ljudi?

Milan Škulić: Pa koliko treba da se goni? Pet miliona? O čemu govorite?

Kasim Trnka: Govorim o procentu gonjenja u odnosu na broj ljudi koji su bili angažovani u ratu u Bosni i Hercegovini.

Milan Škulić: Ja ne bih ulazio u takvu vrstu razgovora. Vi ste uzeli preširok kontekst koji prevazilazi pravo. Govorite o devet miliona, govorite o nekim procentima i mislim da to nije u redu. Treba govoriti o pravu. To je suština stvari.

Omer Karabeg: Očigledno nema saglasnosti, ali da li se možemo složiti da bi ipak najbolje bilo da domaći sudovi sude one zločine koji su počinjeni na teritoriji njihove države?

Milan Škulić: Slažem se potpuno, to bi bilo najbolje.

Kasim Trnka: I ja se s tim slažem, s tim da svako nacionalno pravosuđe primjenjuje međunarodne standarde o utvrđivanju krivice i postojanju sumnje da je neko počinio ratni zločin.