U sredu uveče, predlog Zakona o zabrani diskriminacije «kiselio» se u nekoj fascikli i čekao da dođe na red u skupštinskloj raspravi, koja je trebalo da započne sutradan. U četvrtak ujutru, preedlog dotičnog zakna naprasno je ispario sa dnevnog reda. U četvrtak popodne, najavljeno je da će biti upućen «na doradu». Tako su tvrdili jedni izvori jednog kredibilnog medija. Drugi izvori drugog kredibilnog medija tvrdili su da će Zakon sledeće nedelje opet pred Skupštinu, neizmenjen. U petak prepodne, o tome ne znamo mnogo više nego dan ranije.
Gde li je Nušić da sve ovo opiše? Živopisnih likova, vrcavih dijaloga i zaumnih situacija svakako mu ne bi nedostajalo. Napete radnje ima na sve strane... Recimo, šta se to dogodilo od srede uveče do četvrtka pre podne? Kako stoje stvari, dogodio se jedan važan telefonski poziv (kome?), a na «pozivajućoj» strani žice bio je neko od velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve – tipuje se na episkopa bačkog Irineja Bulovića – koji je objasnio da su se sestrinske «tradicionalne» crkve, nekako baš noć pred raspravu, dosetile da im se ovakav zakonski predlog uopšte ne dopada. A što se njima ne dopada, to valjda ne bi smelo da se dopada ni narodnoj vlasti... Pa je ista i postupila po blagom očinskom naređenju iz Viših Sfera, i suspendovala Predlog dok se temeljnije ne ispita njegova moralno-političko-teološka podobnost. No, onda su u četvrtak na plašljivu i dezorijentisanu vlast grunuli mediji, ono nešto proevropske opozicije, nevladine organizacije, ugledni pojedinci i pojedinke... Pa se još pokazalo da ni unutar vlasti nema konsenzusa oko ovog pitanja, a nadležni ministar Rasim Ljajić je celu stvar ogolio do kraja kada je, ni pet ni šest, objasnio da je predlog Zakona povučen mimo normalne procedure i bez njegovog znanja! Pa je još gorko ironično pridodao i da bi voleo da mu se objasni da li će ubuduće svaki predlog zakona biti prvo dostavljan verskim zajednicama na veleodobrenje, ili šta? Bio je to završni udarac jednoj nedostojnoj brljotini, i vlast je počela da reterira: evo, predlog Zakona ubrzo će se naći u proceduri, samo još da se dogovorimo hoćemo li ga malko šminkati da smirimo kler, ili ćemo ga ostaviti takvog kakav je, pa nek' mu je sa srećom.... Em defanzivno, em konfuzno: da te Bog sačuva, verovao u njega ili ne.
Šta je svima upetljanima sve ovo trebalo? I kome je ovo od koristi? Verski velikodostojnici i njihovi sekundanti iz desne opozicije još i najlakše mogu da objasne svoje ponašanje, mada bizaran tajming njihove akcije upućuje na neko nimalo dostojno i principijelno «muljanje» i opstrukciju. Za vlast, međutim, nema nikakvog opravdanja; tačnije, za njeno ponašanje nemoguće je naći pristojno i održivo objašnjenje. Ako je ovo sekularna država, a Ustav i zakoni kažu da jeste, ako je vlast na izborima dobila mandat da sprovodi politiku integracije Srbije u Evropsku uniju, sa svim tome pripadajućim standardima, a jeste, ako je crkva odvojena od države, a jeste, šta je tu nejasno? Razume se da ništa od toga ne odriče pravo verskim zajednicama na javno obznanjivanje njihovog stava, ali to državnu vlast ne obavezuje da «postupa po naređenju», jer njoj «naređuje» samo biračko telo tokom izbora, a u međuvremenu Ustav i zakoni. Ima nečega žalosnog u tome što sam uopšte morao da napišem prethodnu rečenicu, prepunu opštih mesta koja bi morao napamet znati svako ko nije prespavao proteklih dvestotinak godina evropske, pa i srpske istorije, ali problem sa Srbijom i jeste u tome što neke stvari valja stalno ponavljati, jer se nekako uvek iznova ispostavi da još nisu apsolvirane i samorazumljive, da još nisu «standard» nego nekakva sumnjiva novotarija kojoj ćemo mi tek da izmerimo zube...
I šta sad sledi? Dalje ponašanje vlasti po ovom pitanju svakako će nekoga morati da razočara: ili one koji se bave noćnim telefoniranjem, ili demokratsku javnost Srbije. Ko je ovoj vlasti dao mandat za sistematsko upristojenje Srbije – ovi prvi ili ovi drugi? Odgovor je, reklo bi se, lak i nedvosmislen. No, tek ćemo videti da li je jasan i onima koji bi trebalo da ga najbolje razumeju.