Trpimo novi talas nacionalizma

"Imamo strah od modernizacije, strah od suočavanja sa Evropom, od toga da se stalno merimo, ne sa nekim u svojim uspesima, nego se zadovoljavamo da budemo prvi u svom malom selu, a to selo je Srbija," kaže gost Press kluba Radija Slobodna Evropa Miljenko Dereta, direktor nevladine organizacije Građanske inicijative.

RSE: Postojite već 13 godina. Koliko ste uspeli jedno društvo, koje je u velikoj meri nacionalistički orijentisano, da prevaspitate u građansko društvo?

Dereta: Na žalost ne radimo samo mi, nego i neki drugi, pre svega oni u političkim strukturama, koji vuku na suprotnu stranu, stalno budeći taj nacionalizam. Mislim da smo uspeli dosta da uradimo jer se ipak promenila vrsta dijaloga koja se u društvu vodi. Ne mogu da kažem da ima više tolerancije, ali ima više svesti o postojanju različitosti i ima više svesti o tome da se mora sa različitostima razgovarati. Istovremeno, kada god imam utisak da smo postigli neki veći korak, jave se oni koji pokušavaju celu stvar da vrate na početak. Sada trpimo novi talas nacionalizma u Srbiji, koji je pomalo neočekivan.

RSE: Već nekoliko godina se on na javnim mestima manifestuje. Na Tehničkom fakultetu su bile vrlo česte tribine koje su upravo imale taj sadržaj. U Novom Sadu, na godišnjicu kosovske nezavisnosti, je bila demonstracija OBRAZ-a. Po zgradama na Beogradu piše 1389., a to je nevladina organizacija.

Dereta: To jeste nevladina organizacija, ali samo ime govori o tome kom vremenu ona pripada. U nekoliko navrata sam govorio kako će se Srbija smiriti kada bude pobedila na Kosovu, to jeste kada bude dobila kosovski boj, koji nas, kao neka vrsta kolektivne traume, prati već oko 600 godina. Čim Srbija malo zakorači ka jednoj modernoj državi, ka jednom modernom društvu, ka Evropi - odmah se probude sve one snage koje pokušavaju taj proces odmah da zaustave, da se zatvore u naše uže granice, da bude na nacionalizmu baziran patriotizam. To je jedna reakcija, koja nije samo politička, nego i endemska. Imamo strah od modernizacije, strah od suočavanja sa Evropom, od toga da se stalno merimo, ne sa nekim u svojim uspesima, nego se zadovoljavamo da budemo prvi u svom malom selu, a to selo je Srbija.

RSE: Kiš je rekao da se Srbi Evrope boje, ili je mrze.

Dereta: Ono što je veliki uspeh i pomak civilnog društva jeste da ima nešto Srba koji se Evrope ne boje i koji Evropu vole. Vole je zbog onoga što ona donosi u pogledu vrednosti, u pogledu bezbednosti i poštovanja ljudskih prava. Taj sistem vrednosti ima sve više podrške u Srbiji. Na žalost, sistem je postavljen tako da omogućava da oni koji su protiv modernizacije i koji su protiv evropske Srbije imaju jako mnogo prostora i mogućnosti da iskažu svoje stavove.

RSE: Koliko im pomaže to što malo pa malo dobijamo signal iz Evropske unije da smo još daleko od nje. Čak nam se nedavno preporučilo da se ne kandidujemo za ulazak u Evropsku uniju. U ovom trenutku možemo eventualno da računamo na beli Šengen, na dobijanja viza. Opet će da zavlada skepticizam.

Ovog trenutka u celoj Evropi, zbog krize koja postoji, ima jako mnogo otpora prema proširenju, a to se ne tiče samo Srbije, nego celog regiona. Mislim da je tu najveća žrtva Hrvatska...

Dereta: Građanske integracije jesu jedan težak i dugotrajan proces i sve možete čitati na dva načina. Mislim da je to bila zaista dobronamerna preporuka Oli Rena, koji je rekao da ovo nije pravi trenutak za to zbog Evrope. Mislim da on iskreno želi da se Srbija priključi Evropskoj uniji. Sada bi smo imali više problema nego ako to uradimo u nekom drugom vremenskom trenutku. Ovog trenutka u celoj Evropi, zbog krize koja postoji, ima jako mnogo otpora prema proširenju, a to se ne tiče samo Srbije, nego celog regiona. Mislim da je tu najveća žrtva Hrvatska, ali to je drugo pitanje. To čitam kao iskrenu želju Evrope da Srbija bude jednog dana deo Evropske unije.

Treba imati na umu i to da smo postali punopravni član ili kandidat ne znači mnogo, ukoliko mi nismo svoje društvo zbog nas samih izmenili iznutra. Šta nas sprečava u tome da se ponašamo kao da ćemo sutra biti primljeni u Evropu? Šta nas sprečava da zakone prilagodimo evropskim zakonima, da bi smo sa njima lakše sarađivali i pregovarali? Norveška nije član Evropske unije, ali ona funkciniše potpuno po principima Evropske unije.

RSE: Drugo je Norveška.

Dereta: A zašto bi Norveška bila drugo?

RSE: Bogata je zemlja i nema ovu vrstu problema, nije ratovala kao što smo mi, ima gas koji je sada najdragoceniji posle zlata.

Dereta: To znači da je njima Evropa manje potrebna, nego nama. Umesto da mi budemo ispred Norveške u tome na koji način poštujemo evropske standarde, mi, ne da kaskamo, nego smo još u 1389. godini po nekim pitanjima.

RSE: Kosovo je stalna tema u Skupštini Srbije, pored toga što se Radikali najčešće obraćaju javnosti i svojim skupštinskim kolegama sa kletvama, sa ružnim rečima, sa nipodaštavanjem. U Zvečanima su se sastali oni i DSS-ovci da daju podršku Srbima. U prvim redovima su sedele neke radikalke ogrnute krznom. Koja je to podrška otići tako nakinđuren na Kosovo gde ima i gladnih ljudi i željnih da imaju obične cipele?

Dereta: Ako bih hteo da budem sarkastičan, mogao bih da kažem da to treba da pokaže ljudima u Zvečanu sve prednosti života u Srbiji, da ih mobiliše da ostanu na svojoj političkoj platformi da ne treba komunicirati sa kosovskim vlastima, nego treba isključivo komunicirati sa njima jer to obezbeđuje bunde i tako lep život. Mislim da je to sve zajedno jedna parada nemoći i neprihvatanja realiteta.

Svoj stav po pitanju kosovske nezavisnosti sam izrekao već davno i nisam ga menjao. Srbija tamo nema nikakve ingerencije i ne može da kontroliše Kosovo. Može da se govori formalno o teritoriji, ali naša politika stalno previđa činjenicu da tamo dva miliona ljudi ne želi da živi u Srbiji. Nema načina da se to reši, osim da se prihvati njihov politički program i da se pokuša obezbediti velikim manjina na Kosovu, znači Srbima, život koji bi bio po standardima Evrope. Tu se taj krug zatvara. Evropa treba da bude ta koja će garantovati poštovanje srpskih prava na Kosovu. Država Srbija insistira na jednoj politici koja je uvek dobar izgovor, ali retko kada daje neki konkretan rezultat. To nas usporava u svemu tome. S druge strane razumem to konsekventno odbijanje da se prizna Kosovo što može i treba da bude srpska politika, kao na Kipru. Ne priznaje se okupacija turskog dela Kipra, ali se život odvija normalno dalje.

RSE: Kako ste primali informacije da u javnim preduzećima i u Republičkoj izbornoj komisiji, dok je prosek plata u Srbiji oko 350 eura, neki ljudi primaju ogromne mesečne plate od 10-15 hiljada eura? To su sve neke naše pare iz budžeta, to nisu privatne firme, pa da vlasnik plati koliko hoće.

...moralna kriza je najočiglednija u Skupštini, gde se otvoreno krade na raznim sastancima i na putnim troškovima. Skupština, koja je zakonodavno telo, je mesto na kome izabrani predstavnici političkih partija kradu od svih nas...

Dereta: Te podatke sam doživeo kao još jedna dokaz ozbiljne moralne krize srpskog društva. Ta moralna kriza je najočiglednija u Skupštini, gde se otvoreno krade na raznim sastancima i na putnim troškovima. Skupština, koja je zakonodavno telo, je mesto na kome izabrani predstavnici političkih partija kradu od svih nas. Pošto imamo ograničenu moć promena, ne možemo da utičemo na to da se izborni sistem bar promeni do te mere da znamo koga možemo da smatramo odgovornim za tako nešto. Ovako se odgovornost za to prenosi na partiju u celini i negde se gubi.

Interesuje me koliko tog novca ostaje tim ljudima, a koliko oni daju u partijske kase? To je tema koju niko ne otvara i koju će oni, koji uzimaju pare, teško priznati. Za mene je neshvatljivo da ministarka, koja je vratila dva miliona dinara, ima kod sebe dva miliona dinara. Da li je to s njenog ličnog računa, ili sa računa partije - ne znam, ma koliko taj njen gest zaista bio na određeni način dobar, i u simboličkom i u svakom drugom pogledu. Za koga oni kradu? Da li kradu samo za sebe, ili i za partiju koja im je pružila mogućnost da na taj način koriste naša budžetska sredstva.

RSE: Ima i drugih slučajeva kao što je Miladin Kovačević. Država će za njega Americi iz budžeta da da 100.000 dolara, da bi mu se sudilo u Srbiji.

Dereta: Mislim da je to skandal. Ne verujem da Amerika tako prodaje pravo suđenja. Treba videti šta se tu krije i da li je to možda ono što je položeno za njega, kao neka kaucija da izađe. Činjenica da taj čovek, koji je osumljičen da je prebio nekoga i teško ga povredio, i zbog toga tražen preko zvaničnih poternica, ulazi u Skupštinu Srbije, tamo se šepuri i daje izjave, je nešto što je apsolutno nedopustivo da jedna država čini, bez obzira koja je to druga država koja traži izručenje. To je jedan šamar pravosuđu i jedan šamar svima nama koji pokušavamo pošteno da živimo. To znači - mogu da mlatim tamo nekoga i da me neko optuži a onda ću malo da igram košarku za nekoga ko me odmah angažovao i da se šepurim po Skupštini. Izvinite, kada je vas neko pozvao u Skupštinu, ili mene?

RSE: Mi još uvek nismo građansko društvo. U zemljama koje su uređene i koje imaju građanska društva, korupcije ima, ali te institucije onemogućavaju ili surovo kažnjavaju korupciju. Mi po tome nismo ni blizu građanskog društva. Kod nas nema kazne za korupciju.

Dereta: Kod nas nema ozbiljne kazne za većinu prekršaja koje neko učini. Do trenutka dok vas kazna stigne svi već zaborave šta je bilo u pitanju, pa onda uslede razne blage, više opomene, nego vaspitne mere koje se dodeluju ljudima tek toliko da bi se zadovoljila forma. Mislim da će nam dobro doći ova reforma sudstva koju svi najavljuju kao suštinsku. Doneće preispitivanje sudija jer sudstvo čine sudije i njihov odnos prema drugim polugama vlasti. Oni će se osamostaliti i imaćemo jedno sudstvo koje će biti nezavisno. Kod nas je pojam nezavisnog sudstva apstraktan pojam. To nije samo zbog javnosti koja trpi zbog toga, već i zbog samih sudija. Postoje pojedinci i grupe i sudovi koji će se tome odupreti, ali koji su pod stalnim pritiskom. Sećate se šta je bilo sa raznim istražnim sudijama, sa tužiocima i sa sudijama koji su smenjivani zato što su se u nekom trenutku suprotstavili diktatu koji je dolazio iz političkih sfera.

RSE: Vrlo često putujete. Bili ste u Novom Pazaru, idete na Kosovo. Šta govore ljudi koji žive van Beograda?

Dereta: Bio sam na jugu Srbije i u Novom Pazaru i svi govore o tome kako je u Beogradu dobro, a kod njih neuporedivo gore. U mnogim aspekima to je tačno. Ekonomska situacija se mnogo bolje vidi kada čovek izađe iz Beograda. Beograd ima pakovanje koje je urbano i koje čini da su stvari manje transparentne u tome kako ljudi žive. U unutrašnjosti vidim jedno veliko iščekivanje od Beograda, zavist prema Beogradu i veliku strepnju za budućnost. Ljudi ostaju bez posla i teško se preorijentišu da sami preduzmu neke inicijative. Svi se nadaju da će se vratiti neko vreme velikih državnih i društvenih preduzeća koja će garantovati posao za celi život. Toga više neće biti. Vidim koliko je naša populacija ostarila. To je takođe jedna stvar za zabrinutost. Mi se nedovoljno pripremamo za društvo u kome će biti sve manje mladih, a sve više starih i penzionera.

RSE: To je na neki način i trend u Evropi?

Dereta: Jeste, ali oni su bogati i već razvijaju mehanizme kojima će ublažiti taj problem i kojim će pokušati da ga reše. Neki pregovori koji se vode sa Turskom oko njenog statusa u Evropi biće rezultat takvog jednog razmišljanja jer Turska jeste jedna mlada nacija, možda i među najmlađima čak u svetu. Tamo je rezervoar nekih mladih ljudi i novih ideja. Odatle se može očekivati uvoz onih koji će biti sposobni.