Ako išta pre vremena sruši aktuelnu srpsku vlast, biće to - po starom lenjinovskom receptu – «mangupi u njenim redovima». Zašto? Ne zato što su to baš neki impresivni mangupi, nego zato što nema ko drugi to da uradi. Opozicija, naime, iz nedelje u nedelju sve više izgleda kao nekakvo stovarište «rezervnih delova» za potrebe vlasti, odakle Boris Tadić i društvo komotno mogu da birkaju i da pokupe kad im šta zatreba. Pri tome se, dakako, uopšte ne obavezujući da i sledeći put zahvate sa iste gomile. Pošto je ponuda znatno veća od potražnje, sve to je za vlast još i sasvim jeftino.
Nema tu neke posebne misterije: karte su tako podeljene da stožernu poziciju pre svega Demokratske stranke ništa ne može da uzdrma, osim valjda neke sasvim nepredvidive erupcije, o kojoj se ništa ne zna sve do trenutka kad izbije – ako izbije. A ako se neko u takvo šta pouzdaje, onda mora da je stvarno očajan.
Evo kako ta nemoć izgleda, po «stavkama». «Narodnjaci» (Koštunica i Velimir Ilić) u dubokom su nokdaunu iz kojeg neće skoro ustati, naprotiv, čini se da njihova dezorijentacija samo napreduje; LDP gradi svoj identitet na otklonu prema srednjaštvu i kompromiserstvu demokrata, ali je, s druge strane, bez demokrata na vlasti osuđen na tavorenje u «klasičnoj» opoziciji, jer naprosto nema s kim da uđe u bilo kakvu suvislu i održivu koaliciju na bilo kojem relevantnom nivou. Dakle, preostaju samo radikali. Ali, koji radikali? Velike i jedinstvene Srpske radikalne stanke više nema i neće je biti (što je, uzgred, možda najbolji i najkorisniji događaj u Srbiji nakon 2000. godine). Preostaju «naprednjaci» i šešeljevski lojalisti.
Za «naprednjake» se od početka radikalskog raskola govorilo da su Tadićevi rezervni igrači što, sticajem okolnosti, nije bilo sasvim netačno (ne u nekom zavereničkom smislu, nego po pukoj logici političke dinamike), ali je bilo veoma pojednostavljeno. Naravno da je vlasti odgovarao senzacionalan raspad glavne konkurentske stranke, i to ne makar kakve, nego jednog ogromnog, ne mnogo pronicljivog ali veoma žilavog organizma s vrlo destruktivnim «prehrambenim» navikama. No opet, medeni mesec sa naprednjacima nije mogao predugo da traje: u osnovi pozitivna i poželjna «normalizacija» većeg dela bivših radikala (hajde da ne ulazimo sada u njenu iskrenost i dubinu), koji su otišli za Tomislavom Nikolićem, u nekom trenutku nužno je iscrpela svoj prvobitni isključivo pozitivni učinak, i svi su se njihovi konkurenti morali zapitati: odgovara li nama tako glomazan suparnik (koji još nikako nije dotakao granice rasta) na poziciji koja je bliže političkom centru nego što je to za nas bezbedno i zdravo?
Ovde u priču ulaze – ili su uvedeni, kako se uzme – tvrdokorni šešeljisti, oni koji su do sada bili čvrsto «antisistemski» usidreni. Nakon sveg onog skarednog proklinjanja «prodanih duša» koje šuruju sa Tadićem, radikali su, ne trepnuvši, istrgovali s vlašću istog tog čoveka parlamentarno primirje za neke još nedovoljno transparentne ustupke, koji će im pomoći da mnogo lakše pregrme za njih kritično vreme do povratka Mesije, pardon, Vojislava Šešelja iz Haga, gde je privremeno angažovan na zadatku podrivanja sumnjivih pravnih temelja Novog svetskog poretka. A niko među njima neće ni u sebi smeti da posumnja da će taj povratak uslediti relativno brzo, možda još tokom ove godine. A onda će, veruju oni, sve da se vrati na staro, blago nama...
To o idiličnom povratku «starih dobrih vremena» (koja su za sve druge bila loša) jeste teška iluzija, ali nikada ne treba potceniti učinak «energije zablude». Druga je stvar što je Šešelj verovatno mnogo jači sada nego što će to biti kada se vrati: Srbija u koju bi se vratio nije ona iz koje je otišao, i u njoj teško da bi mogao da bude bilo šta drugo nego tek još jedan, možda malo bučniji, eksponat na onom spomenutom stovarištu rezervnih delova za Tadića i ekipu. Ali, možete li da zamislite Šešelja kako se zadovoljava tako neprometejskom ulogom? Ne možete, a ne može ni on. Ali, bolje je i nama i njemu da počnemo da se navikavamo na to.
Evo kako ta nemoć izgleda, po «stavkama». «Narodnjaci» (Koštunica i Velimir Ilić) u dubokom su nokdaunu iz kojeg neće skoro ustati, naprotiv, čini se da njihova dezorijentacija samo napreduje; LDP gradi svoj identitet na otklonu prema srednjaštvu i kompromiserstvu demokrata, ali je, s druge strane, bez demokrata na vlasti osuđen na tavorenje u «klasičnoj» opoziciji, jer naprosto nema s kim da uđe u bilo kakvu suvislu i održivu koaliciju na bilo kojem relevantnom nivou. Dakle, preostaju samo radikali. Ali, koji radikali? Velike i jedinstvene Srpske radikalne stanke više nema i neće je biti (što je, uzgred, možda najbolji i najkorisniji događaj u Srbiji nakon 2000. godine). Preostaju «naprednjaci» i šešeljevski lojalisti.
Za «naprednjake» se od početka radikalskog raskola govorilo da su Tadićevi rezervni igrači što, sticajem okolnosti, nije bilo sasvim netačno (ne u nekom zavereničkom smislu, nego po pukoj logici političke dinamike), ali je bilo veoma pojednostavljeno. Naravno da je vlasti odgovarao senzacionalan raspad glavne konkurentske stranke, i to ne makar kakve, nego jednog ogromnog, ne mnogo pronicljivog ali veoma žilavog organizma s vrlo destruktivnim «prehrambenim» navikama. No opet, medeni mesec sa naprednjacima nije mogao predugo da traje: u osnovi pozitivna i poželjna «normalizacija» većeg dela bivših radikala (hajde da ne ulazimo sada u njenu iskrenost i dubinu), koji su otišli za Tomislavom Nikolićem, u nekom trenutku nužno je iscrpela svoj prvobitni isključivo pozitivni učinak, i svi su se njihovi konkurenti morali zapitati: odgovara li nama tako glomazan suparnik (koji još nikako nije dotakao granice rasta) na poziciji koja je bliže političkom centru nego što je to za nas bezbedno i zdravo?
Ovde u priču ulaze – ili su uvedeni, kako se uzme – tvrdokorni šešeljisti, oni koji su do sada bili čvrsto «antisistemski» usidreni. Nakon sveg onog skarednog proklinjanja «prodanih duša» koje šuruju sa Tadićem, radikali su, ne trepnuvši, istrgovali s vlašću istog tog čoveka parlamentarno primirje za neke još nedovoljno transparentne ustupke, koji će im pomoći da mnogo lakše pregrme za njih kritično vreme do povratka Mesije, pardon, Vojislava Šešelja iz Haga, gde je privremeno angažovan na zadatku podrivanja sumnjivih pravnih temelja Novog svetskog poretka. A niko među njima neće ni u sebi smeti da posumnja da će taj povratak uslediti relativno brzo, možda još tokom ove godine. A onda će, veruju oni, sve da se vrati na staro, blago nama...
To o idiličnom povratku «starih dobrih vremena» (koja su za sve druge bila loša) jeste teška iluzija, ali nikada ne treba potceniti učinak «energije zablude». Druga je stvar što je Šešelj verovatno mnogo jači sada nego što će to biti kada se vrati: Srbija u koju bi se vratio nije ona iz koje je otišao, i u njoj teško da bi mogao da bude bilo šta drugo nego tek još jedan, možda malo bučniji, eksponat na onom spomenutom stovarištu rezervnih delova za Tadića i ekipu. Ali, možete li da zamislite Šešelja kako se zadovoljava tako neprometejskom ulogom? Ne možete, a ne može ni on. Ali, bolje je i nama i njemu da počnemo da se navikavamo na to.