Doduše, negde između njih je i resorni ministar Škundrić, ali reklo bi se da se drži dosta stidljivo, kao da „nije odavde“ (pa, što nam ranije nije rekao, da biramo nekog drugog?) Bajatović tako ode u Budimpeštu, da moli Mađare za gas, pa se odatle vrati pokunjen, da bi Tadić koliko sutradan svečano obznanio da je s Mađarima sve dogovoreno, a i s Nemcima pride. E, to se zove 1:0 u gostima... A šta za to vreme radi premijer Cvetković? Ko zna, možda tankuje lož ulje u dvorištu svoje kuće u Zemunu...
Stvar, na žalost, nije baš tako šaljiva: izgleda da se svakim danom sve više potvrđuje ona ocena Mlađana Dinkića da ovoj vladi dramatično nedostaje političkog autoriteta i verodostojnosti. Da li to znači da je opstanak vlade ugrožen? Ne, to uopšte ne mora da bude tako: prvo, kontrolisana slabost Vlade, kolateralno ili namerno, samo osnažuje Tadićev predsednički autoritet, što ukazuje na to da u zgradi Predsedništva baš i ne pate od nesanice zbog ovakve situacije. S druge strane, svim ključnim akterima koji učestvuju u izvršnoj vlasti ipak je manje ili više udobno ovako kako jeste, i niko nije toliko iracionalan da prvi izvuče ciglu iz jedne građevine koja im, svoj nesavršenosti uprkos, obezbeđuje ušuškanost u okrilju vlasti.
S druge strane, postaje već malo zamorno da se ništa, od donošenja budžeta, deblokade parlamenta, ili čega već, ne može učiniti bez liderskih ćućorenja na vrhu: prvo će se Tadić dogovoriti sa Dinkićem i Dačićem, a onda će se svi oni dogovoriti sa Nikolićem, ili sa Čedomirom Jovanovićem, ili čak sa Šešeljom, bilo lično, bilo preko medijuma koji se zove Dragan Todorović. Vlada je u svemu tome tek nekakav pasivni „korisnik usluga“ konfederacije stranačkih lidera, a parlament je tek mesto za estradoidne egzibicije. Sad saberite sve ovo na jednom mestu, i šta dobijate? Ozbiljnu atrofiju institucija, ništa manje.
Boris Tadić je već kritikovan zarad svog, moglo bi se reći, upadljivog angažmana na „gasnoj krizi“: teško se moglo oteti utisku da je u njegovom „poentiranju“ i uživljavanju u ulogu „gasonosca“ bilo samopromocije. Pa opet, teško da je onima koji su se smrzavali bilo do takvih finesa: njima je bilo do grejanja, i svakako nisu imali volje da moralizatorski dumaju o eventualnom Tadićevom EPP-u... Uostalom, najvažnije je da je, kako-tako, bar malo ublažena ozbiljna brljotina nekoliko prethodnih srpskih vlada, jer samo su one odgovorne za to što Srbija, takoreći jedina u Evropi, nema ni iole ozbiljne rezerve gasa, ni kapacitete za njegovo skladištenje. Dakle, u takvoj je situaciji Tadić odreagovao instinktom rasnog i (pomalo odocnelo?) odgovornog političara, i to je ono jedino što će biti upamćeno. Takođe, potez da se jedan deo tih relativno skromnih količina gasa koje nam dolaze iz Mađarske i Nemačke ustupi Bosni i Hercegovini, jedan je od onih snažnih simboličkih gestova (naravno, i praktične vrednosti) za kakve je Tadić sposoban kada je u punoj formi, i kojima ume visoko da odskoči od regionalne „konkurencije“. Nadamo se samo da se ljuti ministar Vuk Jeremić nije naljutio zbog Tadićeve „popustljivosti“... Sudeći po svom dražesnom spoljnopolitičkom stilu (od kojeg se ni ostatak Vlade, a ni Tadić, nikako ne mogu oprati), Jeremić verovatno Bosancima ne bi dao gasa ni koliko za upaljač sve dok skrušeno ne priznaju da su 1992-1995. držali Beograd pod opsadom i besomučno ga granatirali sa Avale...
U celoj ovoj gasnoj fertutmi, tokom koje su se svi gorko opsetili tek potpisanog, a naširoko hvaljenog i još šire kritikovanog naftno-gasnog ugovora sa Rusima, nekako je upadljivo nezapaženo prošla jedna krajnje zanimljiva izjava Ivice Dačića: ceo taj aranžman, insistira Dačić, Tadićeva je zamisao, a Dačićevi socijalisti, da se njih pitalo, nikada ne bi potpisali tako nešto. Kada takvo ograđivanje čujete od, recimo, Čanka ili Jovanovića, lako ćete to pripisati njihovim političkim (ne)sklonostima. Kada to, međutim, kaže Dačić, onda je krajnje vreme da počnete da se pitate: a šta je autor zapravo hteo da kaže, i koliko će to sve da nas košta?