RSE: Jako dugo traje rekonstrukcija dva velika i strašno važna objekta za našu kulturu - Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. To su dva muzeja u Beogradu. Beograđani, ali i brojni turisti, kojih je sve više, kažu da je na splavovima divan provod, ali da ne mogu da odu u naše muzeje, da vide šta se ovde stvaralo decenijama.
Subotić: U pravu ste da je to veliki problem Beograda, posebno zbog toga što se istovremeno dešava rekonstrukcija, dogradnja ili pronalaženje prostora i za druge muzeje, ali su ta dva osnovna muzeja - Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti - na neki način fokusi. Narodni muzej je bitan za kompletnu civilizaciju balkanskog regiona, a Muzej savremene umetnosti može da nas predstavlja kao zaista modernu silu u oblasti stvaralaštva.
Rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti bi trebala do kraja ove godine da bude okončana. Ona je morala da se desi, pošto je zgrada završena početkom šezdesetih godina, sva je u staklu i nikada nije dobila onu vrstu obezbeđenja od svetlosti i toplote kakva bi trebala da bude. To je jedna zaštićena zgrada koju su autori osmisli za umetnost i koja je rađena u vrhunskom modernizmu tog vremena, ali je sada na neki način to prevaziđeno i novom rekonstrukcijom to može na najbolji način da reši.
Oko Narodnog muzeja problem je mnogo veći i dublji jer je rekonstrukcija, koja je rađena šezdesetih godina, rađena pomalo i na o-ruk, na neki način prebrzo. Laza Trifunović, koji je uspeo za nekoliko godina da napravi tu rekonstrukciju, nije iskoristio sve mogućnosti same zgrade na Trgu Republike, tako da je ta zgrada sada zaslužila jednu detaljnu rekonstrukciju - od podrumskih prostorija, pa do nadogradnje. To će sigurno, kada bude gotovo, biti jedna velika referentna tačka, ne samo za kulturu Beograda, nego i za celu našu zemlju jer taj muzej ima šta da ponudi. Iz toga muzeja je izašlo ono što je u digitalnom trezoru sveta, a to su Miroslavljevo evanđelje, kao i Zenit, koji je zaostavština Ljubomira Micića. To sve je sada zatvoreno.
RSE: Zgrada Muzeja je podignuta pre oko 160 godina i jedna je od najlepših zgrada u centru Beograda, ali je verovatno vreme učinilo svoje, pa su tu potrebni sigurno vrlo značajni radovi?
Subotić: Muzej je osnovan 1844. godine i menjao je prostore, manje ili veće zgrade. Dugo je bio i zatvaran, ali je imao i svoje svetle trenutke. To je bilo tridesetih godina kada je kralj Aleksandar svoj Dvor u Ulici Kralja Milana predao Narodnom muzeju, koji se tada spojio sa Muzejom savremene umetnosti, koji je osnovao princ Pavle i dobio je naziv Muzej princa Pavla.
U francuskoj kulturi, na koju često gledamo kao uzor, bili su i veliki ministri kulture, kao jedan Andre Malro, koji je kulturu stavio u žižu francuske javnosti. Smatrao je da je Francuska sa svojom kulturom svetska sila. Žak Lang ju je digao u velikoj meri finansijski, rekavši da kultura ne može da se obezbeđuje sa malim parama. On je imao podršku velikih šefova država koji su želeli da ostave traga, pa su to radili i Miteran i drugi. I naš predsednik Tadić ima šansu i mogao bi da ostavi velikog traga u istoriji, kada bi poslušao savete onih koji mu kažu da bi bilo dobro da se zgrada u kojoj je njegovo predsedništvo vrati u funkciju Narodnog muzeja, a to je nešto što se godinama govori i što bi rešilo problem Narodnog muzeja jer i posle rekonstrukcije, sa jako dobrim rešenjem koje je profesor Milan Rakočević dao, Narodni muzej neće moći da izloži sve ono što bi vredelo da se prikaže - od praistorije do današnjih dana.
RSE: Zašto rekonstrukcija toliko dugo traje? U našoj zemlji sve traje, počev od železničke stanice na Prokopu do metroa. Sve je to početo pre 35 godina. Čini mi se da je rekonstrukcija muzeja najjeftinija od svih investicija, a ipak toliko traje.
Subotić: Možda se ne čini svima da je to najjeftinija investicija. Morate imati u vidu da kada je 2001. godine započeta ideja o rekonstrukciji, bilo je potrebno jako mnogo istraživanja infrastrukture samoga muzeja da bi se ustanovilo u kakvom je muzej stanju. Trebalo je napraviti i preliminarne projekte, a sve to administrativno vrlo dugo traje. U poslednje vreme je ustanovljeno da treba razrešiti neke administrativne probleme koji su se desili oko potpisivanja ugovora za prenošenje umetničkog blaga u jedan profesionalno rađen depo. I iz Ministarstva i iz Narodnog muzeja čujemo da će to biti uskoro rešeno i da će se, čim se dobije dozvola, prebaciti sve važne stvari u taj depo, a onda će se i početi sa rekonstrukcijom. To se sve odugovlači. Mislim da je to naš mentalitet koji misli da se može lagano raditi, ali za kulturu nema ni opravdanja, niti ikakvog razloga jer kultura je ta koja nas na najbolji način predstavlja u svetu. Morali bi smo da nacionalnim ustanovama, kakav je Narodni muzej ili neke druge ustanove, budemo zaista zemlja ponosna u Evropi.
RSE: Ima toliko fakulteta čiji bi studenti mogli dodatno da se obrazuju u muzejima - studenti slikarstva, vajarstva, istorije umetnosti, arhitekture. I srednjoškolci bi mogli da stiču saznanja koja ne može nastava u školi da im pruži.
Subotić: U pravu ste kada govorite o značaju muzeja i sa edukativnog stanovišta. Mnogi muzeji rade i sa decom i sa studentima, ali i dalje mislim da u svesti naše Vlade i u svesti medija muzeji nisu dovoljno priznati kao važne ustanove. Mislim da se i sami muzeji moraju mnogo više da pobrinu oko toga da se njihovi uspesi, njihova istraživanja i njihova predstavljanja u svetu prikazuju, ne samo onda kada ima nekih skandala, krađa ili prokišnjavanja, nego upravo sa tog pozitivnog stanovišta. Danas u Beogradu Muzej grada nema svoje prostorije. Muzej nauke i tehnike treba da se rekonstruiše. Govori se o tome da će to biti rešeno, ali to nikako ne dolazi na dnevni red. Čini mi se da još nije doprlo do svesti, čak ni demokratske vlasti, da su Muzeji izuzetno značajni belezi današnjice, koji nas spajaju i sa prošlošću i sa budućnošću.
RSE: A Muzej istorije u centru Beograda?
Subotić: Tu je i Istorijski muzej Srbije, Muzej istorije Jugoslavije.
RSE: Šta će biti sa Galerijom 5. maj?
Subotić: Ona pripada Muzeju istorije Jugoslavije, koji je namenjen i za neke postavke koje su vezane za jedan važan deo naše istorije od 1945. godine pa na dalje, kada je dominirala ličnost Tita. Prirodnjački muzej, jedan od najbogatijih muzeja u ovom regionu, nema svoju zgradu. Jevrejski muzej tavori sa dve sobice, a znamo do koje mere su Jevreji doprineli našoj kulturi, arhitekturi i umetnosti uopšte.
U svetu se otvaraju različiti muzeji za decu jer deca treba da se navikavaju na jedno osećanje širine vidika u multikulturalnosti, o tome šta se dešavalo u prošlosti, da uče o tome šta je nauka. Oni kao mali mogu da postanu ljubitelji onoga što će kasnije biti, kao što će biti i posetioci muzeja.
RSE: Galerije pojedinih umetnika su jako malo posećene jer većina sveta i ne zna za njih. Sada će nešto da se radi oko Lubardine zgrade u kojoj je živeo za života. Ta zgrada treba da postane jedna od galerija. Gde god se okrenete su neki muzeji, galerije, nečije ostavštine, nečiji legati ali kao da to nikoga ne interesuje, pa ni vlast.
Subotić: Mislim da bi tu trebalo da se napravi jedna jača spona između toga što je ministar Bradić nedavno govorio, da će se ceniti preduzetništvo samih muzeja i muzejskih radnika. Znam da mnogi muzeji rade sa publikom i da postoji napor da se izađe iz te učmalosti koja je bila tradicionalna za naše muzeje. Ako to nije transparentno, ako se u javnosti ne zna za to, ako ljudi ne znaju da treba da dođu u galeriju Petra Dobrovića, u Lubardin atelje i njegov legat, koji će, nadajmo se, uskoro da postane jedno važno mesto kulture u našem središtu, onda je to nešto što je istovremeno i pitanje na koji način se to predstavlja u javnosti, ali i pitanje potpore. Muzej Vuka i Dositeja je jedna od najstarijih beogradskih zgrada, koja je u katastrofalnom stanju. Muzej pozorišne umetnosti, koji bi trebalo da čuva sve dokumente o našoj vrhunskoj pozorišnoj umetnosti, više nema gde da prima poklone. To sve znači da se o tim muzejima nedovoljno vodi računa.
Tu ideju koju je ministar Bradić nedavno imao, da će se preduzetništvo vrlo ceniti, treba shvatiti kao ideju da se ne podržava samo ono što je spektakularna izložba, neki festival, neka velika manifestacija koja ode i prođe, već da će se upravo ceniti ta vrsta brige oko infrastrukture koja daje mogućnost za mnogo bolji rad, kao i za rad sa publikom, za mnogo dublju ulogu koji muzeji mogu da imaju kod nas.
RSE: Lična inicijativa ide uz preduzetništvo. Dok ste bili kustos u Narodnom muzeju, hteli ste neku saradnju sa Luvrom, ili neku pozajmicu. Otišli ste u Pariz i pokušavali da dođete do direktora, a sekretarica vas je hladno odbijala. Onda ste jedno jutro poranili i pre početka radnog vremena ste stali na glavna ulazna vrata. Čekali ste da se pojavi direktor. Čim se pojavio, prišli ste mu. Šta je bilo dalje?
Subotić: Radilo se o Pjeru Rozenberu, velikom direktoru velikog Luvra, onom koji je uspeo da iseli Ministarstvo finansija i da Luvr postane jedan od najvećih i najznačajnijih muzeja sveta. Meni je bilo jako važno da dođem do njega i da mu kažem da se u Beogradu čuvaju dve slike Nikole Posena, o kojima je on pisao, ali ih nikada nije video. One se nalaze u Dedinjskim dvorovima. Kada je čuo zašto sam tamo došla, ne samo da me je primio, nego smo postali i prijatelji. Kasnije je došao u Beograd da bi video te slike. Zatim je uspeo i da dobije dozvolu preko Ministarstva i Narodnog muzeja, koji se brinu o blagu Dvorova, da ta slika dođe u Metropolitan muzej, da bude očišćena i da bude valorizovana kao jedno od dela. Slika je vraćena posle izložbe i sada se nalazi u Dvorovima.
Ovo moje tužno konstatovanje situacije u Beogradu, možda bi moglo da se reflektuje na celu Srbiju jer imamo mnogo dragocenih muzeja, kao što je spomen zbirka Milene Tavlović, koji propadaju. Ima i muzeja koji su se probudili, kao što je valjevski ili prijepoljski, čak i u Kruševcu se lepo radi. U Zaječaru i Knjaževcu postoje lepe postavke, posebno arheološke, a u Zrenjaninu takođe. Čini mi se da i Novi Sad vrlo dobro stoji sa muzejima, mada bi se možda tu moglo govoriti i o nedostatku prostora za Muzej savremene umetnosti, ali on će dobiti Kinesku četvrt, jedan izvanredan industrijski kompleks za rekonstrukciju. Tu su sada muzeji koji žive jednim vrlo modernim životom, kao što je Galerija Matice srpske ili Spomen zbirka Pavla Beljanskog. Muzej grada Novog Sada ima probleme sa obezbeđenjem.
RSE: A kako su svi oni uspeli? Da li im treba manje novca da se organizuju nego u Beogradu?
Subotić: Čini mi se da su išli na manje investicije koje su kraće trajale i onda je odjedanput sve došlo na svoje mesto. Sigurna sam da bi Matica srpska mogla da dobije i veće prostorije, ali sada ima jednu modernu postavku, vrlo autorativno urađenu i čini mi se da njihova delatnost uspeva da prikupi veliki broj donatora i veliki broj prijatelja. Oni imaju niz kategorija ljudi koji ih podržavaju i izvanredno rade sa decom.
Narodni muzej je jedna ogromna ustanova sa preko 400.000 predmeta, sa preko 140 zaposlenih, zgrada koja nikada za 45 godina nije doživela nikakvu dogradnju, sem čišćenja i minimalnih popravki koje su bile nužne, tako da je ona degradirana. Da se to desilo pre 20 godina, kada su bivši direktori pokušali sa rekonstrukcijom, sigurna sam da bi to išlo brže. Imam neko poverenje da će i Vlada i nacionalni investicioni program i Ministarstvo kulture shvatiti da bez nacionalne muzejske ustanove, Srbija nema šansu da bude respektabilna evropska zemlja.
RSE: Upućeno je pismo javnosti 26. decembra u kojem se piše da se oteže sa rekonstrukcijom i da se kasni. Mislite li da je to pravi način, ili je trebalo ići nekim drugim putem?