Mraz iz Kremlja

Teofil Pančić

Poslednjih dana stare godine, Vlada Srbije potpisala je čuveni naftno-gasni sporazum s Gaspromom, a to će reći sa samom Rusijom, koji je – po zanesenim rečima beogradskih zvaničnika – Srbiji „obezbedio dugoročnu energetsku stabilnost“. Mnogima je zbog toga bilo toplo oko srca, što je valjda prevashodno stvar ukusa, a o ukusima je teško racionalno raspravljati, ali ta srčana toplina teško da će ikome zagrejati udove ove zime, možda i najoštrije u poslednjih desetak godina.

I Srbija je, kao i dobar deo Evrope, ostala bez ruskog gasa, i u trenutku nastanka ovog teksta niko ozbiljan se ne usuđuje ni da prognozira kada će taj gas ponovo poteći (ako se za gas može reći da „teče“), a naročito kada će se njegov dotok stabilizovati na potrebnom nivou, te kako će se obezbediti da ubuduće ni mala Srbija ni velika Evropa ne zavise ovako presudno od hirova i sporova trećih strana, bilo ruske, ukrajinske ili koje god.

Naravno, i Srbija i drugi ovde su „kolateralna šteta“ jednog problema koji je nastao na drugom mestu, ali to ne znači da ceo slučaj za njih nije i te kako poučan. Za Evropsku uniju se tu ne treba mnogo brinuti jer je dovoljno velika i bogata da će već umeti da se pobrine za sebe: barem na srednji rok, ona će učiniti sve što bude potrebno da maksimalno smanji trenutno preterano ekskluzivnu zavisnost od ruskih energenata; nakon ovoga, nema valjda više nikoga kome treba objašnjavati zašto je to neophopdno. Zanimljivo je, međutim, šta će da uradi mala Srbija: ona se, maltene uz fanfare (a pri tome iz otvoreno nebuloznih „kosovskih“ razloga) , svečano predala Rusiji na naftno-gasnu milost i nemilost, de facto se obavezavši da neće ni sudelovati u eventualnim alterativnim energetskim poduhvatima. Stavivši sva jaja u jednu korpu, Srbija postaje dobrovoljni talac Moskve, a kako to može da izgleda i šta to može da znači, vidimo ovih dana: možeš da nastradaš čak i uzgredno i slučajno, a utoliko pre ćeš nastradati ako se nekako zameriš onome ko te jedini greje...Pri tome, nije neophodno da napraviš neki dug: može biti sasvim dovoljno da, recimo, povlačiš političke poteze na koje će neko u Kremlju da se mršti...

Daleko od toga da se prvi put u istoriji dešava da se patetične proklamacije spektakularno razbijaju o oštre hridi činjenica, ali retko kada se to dešavalo ovako urnebesno brzo, pre nego što su se pošteno osušili potpisi na „naftno-gasnom aranžmanu“.

Dobro, ima ovaj zaplet i drugu stranu: može se on shvatiti upravo kao argument više za izgradnju „južnog toka“, baš zato da se izbegne „ucenjivački potencijal“ neke tranzitne zemlje. To je tačno, ali opet, samo su Rusi ti koji će na koncu odlučiti o isplativosti tog gasovoda, a pogotovo o tome hoće li ovaj, i kako, proći kroz Srbiju. Ta savršena, pasivna nemoć Beograda u rođačkom klinču s „velikim bratom“ iz Moskve razlog je da zazebete čak i ako vam je u stanu (još) toplo. Osim, naravno, ako verujete da je „bratska ljubav“ sveta kategorija iznad banalnosti činjenica; u tom slučaju, vi možda imate ugrađene neke posebne unutrašnje grejače, pa za vas ionako nema zime.

Cela ova zbrka, opet, samo pokazuje da se spoljna politika Srbije gadno zaglavila u pretencioznoj, a po nju samu opasnoj nebuloznosti. Tito je, kao autoritarni gospodar jedne relativno velike i u onim okolnostima strateški važne zemlje mogao sebi da dozvoli da švrlja ovamo i onamo, ponekad i sasvim nenačelno, i da mu to prođe „nekažnjeno“. Današnji beogradski upravljači daleko su od Tita koliko je i devastirana Srbija daleko od šepurave SFRJ iz njene najbolje faze, pa njihova kvazititovska politika nužno izgleda kao karikatura. Ni velike i moćne evropske zemlje ne mogu svaka za sebe da se čupaju iz ovih nevolja, nego će to činiti udružene, kao Evropska unija, dakako; Srbija, međutim, stoji ponosno sama na golomraznoj vetrometini, pa kako joj bude: ako Kremlj bude srećan, neće biti zime, a ako ne bude srećan... Dakle, radi se o tome da Kremlj ne sme da bude nesrećan, čak ni po cenu da Srbija to bude.