Gde to ima?

Dakle, da rekapituliramo: načelnik generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš naljutio se na ministra odbrane Dragana Šutanovca, pa zato nije došao na prijem kojem su upravo njih dvojica domaćini. A uzgred je od učešća odvratio i deo generalskog kora. Pa, gde to ima? – čudi se domaća javnost. Ministar Šutanovac na to kaže da treba pitati Ponoša ljuti li se i zašto se ljuti. On ne zna, nije obavešten. Pa dobro, gde to ima? – u neverici je domaća javnost. Potom ministar Šutanovac prima nekakvo priznanje od vazduhoplovaca, a Ponoš navodno pokušava, bez uspeha, da to spreči. Pa, gde to ima? – zbunjena je domaća javnost. Onda Ponoš daje intervju ozbiljnim novinama, u kojem objašnjava svoje zamerke ministru, a uzgred nam saopštava i da se on za sebe i svoju svetlu budućnost ne boji: može da radi, veli, i kao običan građevinski radnik, već za tri meseca postao bi šef gradilišta. Pa, gde to ima? – zapanjena je domaća javnost.

I stvarno, gde to (još) ima? Lakše je reći gde nema: u iole uređenim državama, gde institucije funkcionišu na osnovu precizno i razumno sročenih pravila igre, kojih se, pri tome, ljudi na odgovornim položajima pridržavaju makar u onoj meri koja pouzdano sprečava da ispadnu smešni. A to da oni ne smeju da ispadnu smešni, stvar je od javnog interesa, jer kad su ministri i generalšapski načelnici tako demonstrativno smešni, onda je smešna sama država.

Razume se da potpisanom komentatoru ne pada na pamet da "arbitrira" u ovom sporu, kao ni u vojnim pitanjima "kao takvim". No, ovde je izgovoreno nekoliko rečenica više nego zanimljivih i indikativnih, koje nam mogu reći ponešto o naravi aktuelne srpske politike – a to već nikako nije stvar koja nas se ne tiče.

General Ponoš tvrdi da Šutanovac i njegovo ministarstvo manje rade na stvarnom unapređenju vojske, a više na sopstvenom marketingu. Još će se koplja lomiti oko toga da li je i koliko je to tačno, ali nema sumnje da će Ponoševa tvrdnja u dobrom delu javnosti "odjeknuti" pozitivno. Zašto? Zbog antipatija prema Šutanovcu? Ne, nego zato što se aktuelnoj vlasti i inače zamera da je jača u (auto)marketingu nego u bilo čemu drugome. Opozicija, naročito ona desna, odavno (mada sa zapanjujućim odsustvom talenta i stila) eksploatiše taj motiv, ili stereotip, o Tadiću kao manekenu "marketinških gurua" kojima je okružen. To, dakle, nije ništa novo, niti je sve do nedavno bilo razloga da osobito zabrinjava Tadićevo okruženje. Nevolja je u tome što i u delu javnosti koji bi trebalo da je blizak deklarisanoj "proevropskoj" orijentaciji vlasti, sve jače preovladava uverenje kako se aktuelna vlast nasukala u ćorsokaku, pre svega onom "evrointegracijskom", i da nema suštinski relevantne odgovore na famoznu nadolazeću ekonomsku krizu, a još manje pokazuje da zna častan i pametan izlaz iz kosovske "čorbe" koju je sama sebi savršeno nepotrebno zabiberila. A tamo gde izostaju bitni pomaci i uistinu relevantni uspesi, šta tamo uopšte preostaje nego besomučni – marketing?

Na drugoj strani, (i) ovaj sukob pokazuje da, naizgled paradoksalno, poziciju Borisa Tadića mogu da ojačaju čak i stvari koje bi valjda trebalo da je oslabe. Naime, kako god da se okrene, ovo prepucavanje generala i ministra jeste blamaža za vlast koju oličava Tadić. No, u isto vreme, Tadić je taj Neprikosnoveni Autoritet koji bi trebalo da presudi; sasvim je nezamislivo da iz ovog spora kao pobednik izađe onaj kojem Tadić uskrati podršku. Tako i ovaj blamantni događaj potvrđuje da se Boris Tadić našao u poziciji koja je vrlo komforna na kraći rok, izazovna na srednji, i opasna na duži. On se tako dobro "usidrio" u epicentru srpske politike da mu, prosto rečeno, "niko ne može ništa", dok on svakome može ponešto, a većini može svašta... Ali, to ujedno znači da će samo Tadić i jedino Tadić biti kriv za sve što ne valja, a u Srbiji je malo previše toga što ne valja. I što je najgore, aktuelni trend "jeremićizovane" srpske politike ne ide ka proređivanju, nego u najboljem slučaju ka očuvanju svega onoga što Srbiju tako dugo drži sapetom i nemoćnom.