Vlada u sezoni gripa

Pri tome, ova slepa ulica u kojoj smo zaglavljeni, slepa je u oba pravca. Vlada ne može da padne, jer je opozicija preslaba da je sruši. A osim toga, jedni i drugi opozicionari rušili bi je iz razloga koji se međusobno isključuju. Istovremeno, međutim, Vlada je odviše slaba i da vlada; tačnije, ona može da opstaje na dnevnoj bazi, da krpi i improvizuje, da ureduje i uredbuje, ali vlada Mirka Cvetkovića do sada nije pokazala uočljiviji politički format, nego više liči na činovnički kabinet kojem je naređeno da očuva zatečeno stanje, dakle, da ništa ne pomera po kabinetu dok ne dođe neko drugi, „ovlašćeniji“. Sve to možda i ne bi bilo tako rđavo u nekoj drugačijoj situaciji, ali Srbija grca u onoj vrsti problema koji zahtevaju promišljeno i odgovorno, ali i odlučno rešavanje, a ne otaljavanje, odlaganje ili samozavaravanje.

Na kraju 2008 Srbija, dakle, stoji pred zidom: dalje se ovuda ne može, nazad se ne sme, a napred... reklo bi se da bar pola onih koji se nešto pitaju u današnjoj Srbiji ne zna kako dalje napred, a oni koji možda znaju, ne usuđuju se da krenu. Valjda zato što samo oni razumeju koliko će to biti teško?

Vlada ovog vikenda, dakle, nije pala, jer opozicija ne može da sakupi većinu, ali nije istinski ni opstala, jer ni vlast ne može da garantuje da će da sakupi kvorum (vadeći se čak i na „sezonu gripa“), što je vrlo ozbiljno upozorenje da je u mehanizmu skupštinske većine nešto ozbiljno zaribalo. A kako i ne bi? Dinkićev G17, jedan od tri potporna stuba vlade, gotovo da je „pod suspenzijom“ zbog upornog protivljenja zaumnom „energetskom sporazumu“ Srbije s Gaspromom, dakle s Rusijom, dakle s Kremljom, a koji podrazumeva da Srbija (pro)da drugoj strani sve i odmah, a da zauzvrat dobije tek ponešto, i to jednog dana, i to možda. A možda i ne. Nedokučivi su putevi gospodnji, naročito kad se u njih umeša tradicionalno nerazgovetna ruska mistika. SPS, naprotiv, izgleda nikad sraslije sa svojim foteljama, reklo bi se da stari, iskusni lisci, formirani svojevremeno u inkubatorima poslednjih naraštaja komunističkog birokratskog aparata, jedini vidno uživaju u svom povratku u sedlo. Demokrate, kao središnja snaga u vlasti, imaju sve u svojim rukama, i to je valjda dobro za njih, ali ono što nije dobro za Srbiju je što isuviše često izgleda kako oni – ili tek on: Boris Tadić – nemaju nikakvu ideju šta da rade sa silnom političkom moći koju su osvojili nakon što su Tadić i ekipa, možda malo srećno, ali svakako i vrlo vešto, dobrano raščistili teren i zdesna i sleva. Lepo je to, komforno je, ali i opasno; omogućava im da, ako baš prigusti, i menjaju partnere opstajući na vlasti, ali ih i čini daleko najodgovornijim ako njihova obećanja ne budu ispunjena. A sva ta obećanja ionako staju u jedno, ono koje je bazična „misija“ Demokratske stranke od dana njene obnove 1989: Srbija kao demokratska, prosperitetna i sigurna zemlja, članica Evropske unije. Svaki korak na drugu stranu od tog strateškog cilja ozbiljno dovodi u pitanje ili fokusiranost i sposobnost Demokratske stranke za ispunjenje takvog zadatka – koji je, kako se to nekad govorilo, „nalog vremena“ – ili pak elementarni politički rezon njenih čelnika. A koraka ka onoj drugoj, tamnijoj strani bilo je ionako isuviše u poslednje vreme; jedino što je još gore od toga što ih je uopšte bilo, jeste to što nam se oni sada šibicarski prodaju kao izuzetna dostignuća vizionarstva i mudrosti. To znači da vlast počinje sistematski da potcenjuje inteligenciju ne svojih protivnika, nego upravo onih koji su je izabrali. A da je to pouzdan put u o(t)kliznuće i strmeknuće, to je bar poznato i bezbroj puta dokazano.

Sve je više onih koji za 2009. najavljuju prevremene izbore. Za to je još vrlo prerano, i tu se pre radi o nečijim željama, nego o racionalnim promenama. Uz malo žonglerske veštine – u koju valjda više niko ne sumnja – Boris Tadić može još dugo da relativno bezbrižno vlada, i to kao nekakav „baršunasti pantokrator“, bivajući istovremeno zvaničnim predsednikom i nezvaničnim premijerom. Ali, Tadiću sve jače preti da u narednom periodu do kraja izgubi nešto što se ne sme izgubiti, jer bi se takav gubitak kad-tad svetio i mnogo moćnijim ljudima: najosnovniju političku verodostojnost. Previše se traumatičnih, tragičnih ili tek naprosto glupavih neuspeha u „evrointegracijskoj“ politici Srbije nakupilo u međuvremenu, a najgore je od svega to što većina tih neuspeha za vlast kao da i nisu neuspesi i nevolje, nego deo tobože Lukavog Plana kojim se istovremeno „ide u Evropu“ i „brani dostojanstvo“, uključujući i Kosovo, Republiku Srpsku i šta već sve ide u taj postpaid paket koji bismo mogli opet platiti po surovoj tarifi. Do tada, sačekaćemo da vidimo šta će (koga će?) Srbiji doneti Deda Mraz; šaljivdžije opšte prakse ionako kažu da premijer Mirko Cvetković jako liči na tog laponskog veseljaka koji deci donosi darove, a roditeljima pelješi novčanike. Svaka bukvalna sličnost ovde je, dakako, slučajna.