Sentđerđi: Prvenstveno govorim srpski jer su moji roditelji profesori srpskog jezika. Moga brata i mene oni su naučili da govorimo i da pišemo srpski još pre nego smo krenuli u školu jer su smatrali da jedan takav jezik mora da se zna, iako smo živeli u mađarskom okruženju. Kada smo krenuli u školu, usavršili smo mađarski jezik. Tako smo postali interesantni Mađari koji govore srpski, recimo bez akcenta ili skoro kao maternji.
RSE: Kao ataše za kulturi i obrazovanje, šta vam je veća prednost - obrazovanje ili kultura?
Sentđerđi: Radila sam pre nekoliko godina isključivo u obrazovanju i zbog toga mi je to jako blisko. Sada mi je kultura jedna nova oblast, jako draga, jer mogu da naučim jako mnogo, a mogu i da stvorim nove kontakte, da upoznam nove ljude, te mnoga nova stvaranja i dešavanja iz kulture. Ne bih znala da vam kažem koje mi je milije.
RSE: Da li se kulturna srpsko-mađarska razmena svodi na BITEF i BEMUS ili ima i redovne razmene kulturnih događanja?
Sentđerđi: Razmena je najmanji deo onoga što radim. Radim isključivo ono što dolazi iz Mađarske u Srbiju. Pravac kretanja mojih projekata je iz Mađarske u Srbiju, a ponekada to ima i jedan refleksni deo, pa se taj projekt na neki način vrati u Mađarsku. Mene finansira mađarska Vlada. Ovde sam predstavnik mađarske kulture i mađarskog obrazovanja i tu sam zbog toga da bih Srbiji donela i pokazala šta se dešava u današnjoj modernoj Mađarskoj, da se malo razbije ta romantična slika o Mađarskoj koja je do sada uvek bila - muzika Cigana i lepe mađarske devojke.
RSE: To su stereotipi koji prate i Beograd - splavovi i lepe devojke.
Sentđerđi: Stereotipe osuđujem jer mislim da je i Beograd mnogo bogatiji i mnogo lepši, mada to i jeste istina, kao što je i ciganska muzika istina za Mađarsku. Mislim da tu ima mnogo više sadržaja koji mogu da se predstave publici.
RSE: Koji su vaši projekti?
Sentđerđi: BEMUS i BITEF nisu samo moji projekti jer za sve ono što dobro prolazi na ekonomskoj osnovi i sve ono što već može dobro da se proda, karte i predstave, smatram da ataše za kulturu tu ne treba ništa da radi. To bi i bez atašea za kulturu moglo da prođe.
Moj zadatak je da stvorim veze između Mađarske i Srbije, da u Srbiju dovedem mlade umetnike koji će da predstave mladu i modernu Mađarsku, da oni u Srbiji steknu svoje prijatelje, da se stvore veze između tih struka i da na taj način krene dugoročna saradnja. Ti mladi umetnici treba da se predstave u Srbiji i njima je moja referenca da dođu u Beograd jako bitna. Njih treba pomagati da bi krenuli svojom stazom i da bi njihova zvezda otišla do nebesa. Ako je neko već afirmisan umetnik, ne treba mu moju pomoć jer je on već plasiran i to mu nije važno.
Smatram da institucije treba da sarađuju, a ne pojedinci. Ako postoji saradnja između institucija, onda i bez jedne Klare Sentđerđi one i dalje funkcionišu. To je u stvari ono što je najbitnije.
RSE: To znači da sarađuje Ministarstvo kulture Mađarske i Ministarstvo kulture Srbije?
Sentđerđi: Da, to je jedan okvirni deo, ali treba da sarađuje pozorište sa pozorištem, univerzitet sa univerzitetom, kulturno obrazovno društvo sa nekim drugim kulturnim društvima, akademski teatar Krsmanac treba da sarađuje sa jednim odgovarajućim u Mađarskoj i tako dalje. To su te veze koje su za mene jako bitne. Imali smo projekt koji se zvao Godina renesanse u Mađarskoj. Dobili sam kao domaći zadatak od svoga ministra da pogledamo na teritoriji na kojoj radimo kako može mađarska renesansa da se predstavi, koja je u Mađarskoj jako bitna pošto je to jako bitan period u mađarskoj istoriji.
Ovde sam uspostavila kontakt sa studentima arhitekture. Studenti koji se bave renesansom u okviru svog obrazovnog programa na beogradskom fakultetu, otišli su u Budimpeštu i fotografisali renesansne i neorenesansne zgrade. U januaru će oni imati ovde svoju izložbu. U međuvremenu, u Budimpešti, su se studenti sprijateljili sa studentima, profesori sa profesorima, dekan sa dekanom. Njihovi gosti na toj izložbi će biti Univerzitet iz Budimpešte i oni će početi da rade zajedno na nekim zajedničkim programima, projektima i konkursima i onda je tu moj zadatak već završen. Tu već mogu da se povučem jer njih nosi njihovo zajedničko interesovanje i njihovi zajednički projekti. Ta inercija vuče to sve zajedno i na taj način oni mogu da uspostave, sada već sasvim druge kontakte. Pomogla sam onoliko koliko smatram da jedan ataše za kulturu može.
RSE: Da li je to vaša skromnost ili je to obaveza vas kao atašea?
RSE: Ima li studenata iz Mađarske koji ovde studiraju?
Sentđerđi: Ne znam da ima studenata Mađara iz Mađarske u Beogradu. Znam da ima takvih koji studiraju u Novom Sadu. To su više neke univerzitetske razmene. U Beogradu ima katedru za mađarski jezik na Filozofskom fakultetu. Interesantno je to da u Novom Sadu postoji mađarski jezik kao maternji jezik, mađarski jezik kao jezik sredine, dok je u Beogradu mađarski jezik kao strani jezik, na istoj razini kao što je grčki, poljski ili bilo koji strani jezik. Tu predaju i lektori koji dolaze iz Mađarske. Mislim da mađarskih studenata na tom fakultetu nema. Verovatno ih ima na medicini, na veterini i drugim fakultetima koji tradicionalno sarađuju.
RSE: Postoje nacionalistički ispadi. Mislim da mađarska manjina u Vojvodini nije jedina koja je ugrožena u tim nacionalističkim ispadima. I druge manjine stradaju, ali pošto je Mađara najviše, to se kod njih najviše i oseti. Mislite li da se ta situacija malo smiruje i da to samo povremeno izbije kao incident?
Sentđerđi: O tim slučajevima čujem i čitam putem medija, kao i vi. Lično nisam nikada doživela tako nešto, niti sam od ljudi u mojoj okolini tako nešto čula. Povremeno sumnjam da su to nacionalistički ispadi. Kada se sretnu dve grupe pijanih mladića, oni se ponekada potuku, bez obzira da li su Mađari ili Srbi. I navijači suprotnih klubova se potuku. Mislim da u tome ima i preuveličavanja i da je to samo jedan interesantan moment pa se o tome priča. Lično nikada nisam doživela tako nešto.
RSE: Nisu vam se neki žalili?
Sentđerđi: Ne, verovatno zato ne što sa mnom sarađuju ljudi koji su mene odabrali kao partnera za saradnju. Meni dolaze već ljudi koji znaju šta nudim i koji znaju da u meni takvih osećanja nema, pa nisam ni partner za takav razgovor.
RSE: Mađarska, kada je 2004. godine ušla u Evropsku uniju, bila je lider među tranzicionim zemljama i zemljama u regionu. Jako mnogo se ulagalo u nove firme, uzimali su se krediti. Ti krediti, koji su omogućili Mađarskoj da krene u jedan kapitalizam, još uvek se vraćaju. Svetska ekonomska kriza je tu i vidim da Mađarska preduzima neke korake, kao što je zamrzavanje plata, ukidanje 13. plate, ukidanje bonusa, počinju velika sniženja. Neke cipele koje su koštale 100 eura, sada koštaju samo nekoliko eura. Mislite li da je to dobar put?
Sentđerđi: Ekonomista nisam. Moram da verujem stručnjacima za tu oblast. I meni će se odbiti 13. plata. Naravno da će ona svakom domaćinstvu da nedostaje, ali ako je tako i ako se odlučilo da cela zemlja mora da štedi, onda s tim moramo da se pomirimo. Mislim da su građani Mađarske veoma svesni toga da dolazi jedan jako težak period i da više nema velikih izleta i nema mnogo poklona za ovaj Božić. Naravno da nikome nije milo kada tu ekonomsku krizu oseća na svom džepu.
RSE: Gde se provodite u Beogradu?
Sentđerđi: Imam jako lepo radno mesto jer moram da pratim sva kulturna dešavanja, a to radim sa radošću. Odlazim u pozorište i na koncerte i svuda me ima kuda me pozovu. Otvaram neke izložbe, a na neke odlazim anonimno. Uživam u beogradskom kulturnom životu zato što je izuzetno interesantan.
RSE: Družite li se sa Beograđanima?
Sentđerđi: Kako da ne. Sa njima odlazim na razna mesta jer oni znaju da mi kažu kuda vredi otići, a kuda ne vredi. Meni svuda vredi, ali oni biraju, pa ih ja poslušam. Odlazim u razne restorane, sve što mi preporuče, odem da probam.
RSE: Pitala sam Kroforda, ambasador Velike Britanije, da li odlazi u naše restorane i da li mu prija naša hrana. Rekao je da mu kelneri uvek preporučuju proju, sir i kajmak, ali da je njemu to dosadno. Da li je vama to dosadno?
Sentđerđi: Ne, nije mi dosadno. Sada sam već naučila kako se sprema proja, mada mi nikada ne uspe kako treba. Naučila sam da pravim tulumbe i moji prijatelji iz Srbije su mi rekli da su skoro sasvim dobre. Tu sam na dobrom putu. Ćevape i ražnjiće još uvek jedem samo u restoranima. Imam jednog kasapina na uglu ulice gde stanujem i ponekada ga zamolim da mi ih spremi, pa se onda pravim važna pred mojim gostima iz Mađarske kada umem da ih pravim, ali za to je zaslužan moj kasapin. Volim pečene paprike i tufahije. Tufahije jedem svuda i još nigde nisam pojela loše tufahije - one su, ili dobre, ili bolje, drugih nema.
RSE: Koliko još ostajete u Beogradu?