Osobe sa invaliditetom kažu da u odnosu državnih institucija prema njima izvesni pomaci postoje, ali neke stvari ostaju iste čak i posle renoviranja. Naime, u centru grada na mestu gde je smeštena Skupština grada Beograda i u koju je pomoćnica gradonačelnika Beograda Radmila Hrustanović pozvala predstavnike gradskih udruženja i organizacija lica sa invaliditetom na prijem povodom 3. decembra Međunarodnog dana invalida, jedan od pozvanih nije mogao da uđe.
Goran Milovanović, bivši bosker, pokušavao je da svoja kolica podigne preko trotoarske rampe, ali bezuspešno. Elektronsko napajanje na njegovim kolicima bilo je suviše teško za prelazak tako visoke prepreke. On kaže da mu se to često dešava i da ljudi ne shvataju koliko su invalidi tada bespomoćni:
"Svuda u Evropi, u Nemačkoj na primer, na prvom mestu je invalid pa tek onda dete jer smo mi nemoćniji od deteta – u svemu treba da im se pomogne Psihički sam zdrav, a ne mogu da uradim ono što bih hteo."
Začuđuje da ulica koja je pre svega nekoliko meseci renovirana nema ni jednu oborenu ivicu iako se u njoj nalazi još nekoliko preduzeća, pa čak i jedan hotel. Iako se hvale time da su učinili mnogo, pokazalo se da gradska skupština nije baš pristupačno mesto za osobe sa invaliditetom. Tačnije, unutrašnjost zgrade je prilagođena, ali je problem kako sa ulice ući u zgradu? Na pitanje našeg radija, šta će uraditi povodom toga, Radmila Hrustanović je odgovorila:
"Intervenisaćemo odmah."
I dok predstavnici gradskih vlasti tvrde da je urađeno mnogo, predstavnici invalidskih udruženja kažu suprotno. Vukoman Bošković iz Udruženja paraplegičara Beograda ističe neke od najvidljivijih problema:
"Počevši od diskriminacije do raznih vrsta barijera pri kretanju, zapošljavanju, obrazovanju, bavljenju kulturom i sportom itd - ima mnogo neadaptiranih i nepristupačnih objekata. Zatim tu su rehabilitacija i lečenje, mnoga prava su restriktivna, a neka su i ukinuta. Svečarski se govori da sve to postoji, ali zapravo postoji samo na papiru i mi se sami moramo izboriti za standarde Evrope."
Slepih i slabovidih osoba u Beogradu ima nekoliko hiljada i njihove potrebe su specifične, ističe Nataša Vukelić, sekretarka Organizacije slepih Beograda. Ona već godinama pokušava da život slepima i slabovidima u Beogradu učini lakšim, ali u tome ne uspeva baš puno:
"Imamo potrebu za obeležavanjem saobraćajnica, prodavnica, tržnih centara i raznih ustanova, kako bi sve to bilo pristupačno slepima, po mogućstvu na njihovom autentičnom pismu, Brajevom pismu. Dakle, da autobuska stajališta budu obeležena na taj način, da semafori ne budu samo zvučni već i govorni, kako je i u svetu, ali da i autobusi imaju govorno označavanje stanica."
Istraživanja pokazuju da osobe sa invaliditetom čine oko 10 odsto ukupne populacije. Njih oko 200.000 hiljada živi u Beogradu. Drastično veliki broj invalida nikada nije koristio gradski prevoz, oko 70 odsto njih nema nikakvo zaposlenje, a svega 4 invalida uspela su da dobiju stan od Skupštine grada.
I pored ovako sumornih brojki, Radmila Hrustanović kaže da je, na izvestan, način, zadovoljna onim što je Beograd do sada uradio na unapređenju života osoba sa invaliditetom:
"Kada obnavljamo infrastrukturu, obavezan deo onoga što omogućavamo su i rampe na prilazima javnih ustanova. Po prvi put postoje i stanovi koji se dodeljuju po izuzetno povoljnim kreditima, beskamatnim kreditima, a postoje i stipendije. Pre tri godine smo krenuli sa 65 stipendija, a ove godine ih ima 135 - ove godine grad je izdvojio 12 miliona dinara za njihove projekte. Takođe, prvi put u gradu Beogradu Gradsko saobraćajno preduzeće je kupilo mini autobuse koji se koriste upravo za potrebe invalida – mesečno ima po 4.000 hiljade prevoza."
Ali, kakva je reakcija ljudi kada neki invalid, ipak, uspe da uđe u gradski prevoz? Goran Milovanović prenosi to iskustvo:
"Kada invalid uđe u autobus ljudi komentarišu i pitaju se zašto je invalid ušao u autobus. To im je smešno jer nisu nikada imali prilike da vide tako nešto."
Invalidi ističu da još uvek ne mogu da ostvare čitav niz prava, a da se zakoni, kao što je Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, ne poštuju. Dušan Trojanović, koji se godinama kreće uz pomoć kolica, kaže da je Beograd za invalide, još uvek, komplikovan grad:
"Ume da bude vrlo vrlo neprijatno iskustvo kretati se po Beogradu. Poslednjih godina je urađeno dosta, ali je to još uvek nedovoljno da bismo mogli da kažemo da je Beograd potpuno otvoren i gostoljubiv grad prema osobama sa invaliditetom, posebno prema onima koji koriste invalidska kolica. Dakle, invalidi ne mogu da zadovolje neke elementarne potrebe iz razloga što ne mogu da odu, čak, ni do lekara, do škole, fakulteta ili radnog mesta. Sigurno je da se problematika koja pogađa osobe sa invaliditetom rasprostire u svim segmentima, počevši od najranijeg obrazovanja do zapošljavanja i dostupnosti svim servisima i uslugama koje grad nudi svojim građanima."