Naime, kad čovek pogleda „slučaj“ Bojana Krišta, direktora beogradskog aerodroma, teško da može da se ne seti nušićevskih likova i situacija; razlika je jedino u tome što je „slučaj Krišto“ spoj Nušića i potonjih socijalističkih manira: Krišto je, naime, samom sebi odredio basnoslovnu platu, na šta je još, takođe sebi, odredio i bajoslovne stimulanse, kao nagradu za veoma uspešan rad. A šta je dokaz da je Krišto bio baš toliko uspešan i koristan svojoj firmi? Pa, nagradio ga je direktor, i to carski! Ali, nije li sam Krišto direktor? Jeste, ali je ujedno i zaposlenik aerodroma, tako da je Krišto u jednom svojstvu obilato nagradio Krišta u drugom svojstvu... Kažem vam, čisti Nušić! Nešto ovako sumanuto nije viđeno čak ni u ovom kraju sveta; jedina dostojna konkurencija možda mu je ono kada je u Zagrebu stanovlasnik Ivo Banac izdao stan zastupniku Ivi Bancu. Cijena – prava sitnica. Gle, ima tu još jedna zgodna podudarnost: obojica, i Krišto i Banac, ne vide u svojim činovima nikakav problem jer je bilo „sve po zakonu“, a moral je ionako arbitrarna kategorija...
Razume se da je „slučaj Krišto“ od samog početka „politička stvar“, jer ovde su i kudikamo bezazleniji slučajevi znali postajati poligonom za oprobavanje političkih snaga, pa kako bi se onda mogla propustiti ovakva poslastica? Ovaj mladi menadžer, pretplaćen na lukrativne poslove – prethodno je direktorovao Lutriji Srbije; jedan magazin je tada iz broja u broj objavljivao „poternicu“ za njim, jer Lutrija nije platila reklame u tom listu – kadar je stranke G17 plus, koja je pak deo vladajuće koalicije. Oni koji je ne vole, rado će dometnuti: to je stranka koja nekako baš uvek nađe načina da bude upadljivo blizu velikog novca. To nije netačno, ali nije da su druge bitnije stranke tu išta bolje: možda samo nisu tako vešte... Kako god, opozicija je, čim je bruka pukla, skočila na Vladu i zdesna i s leva, i teško joj je zameriti zbog toga: samo apsolutni diletant ili politički samoubica bi dopustio sebi da propusti ovako sočnu priliku za poentiranje. S druge strane, stranka je branila Krišta dok je mogla, to jest dok ćar nije pojeo vajdu, što se ionako desilo brzo. To jest, najkasnije onda kada je i Mlađanu Dinkiću i ostalima postalo jasno da iz kabineta Borisa Tadića dolazi jasan i glasan signal: ratosiljajte se tog čoveka kako god znate, ali odmah i bez kompromisa! Tek onda se prpošni direktor setio da bi možda mogao da podnese ostavku, ili su ga na to podsetili, svejedno. To što je sa stranačkih pres-konferencija ispušteno i nešto gunđajućih zvukova u stilu „pa, mogli bi da provere i druga javna preduzeća“, to je neizbežna ritualna stvar, klasična finta svakog optuženika: „ne radim ja ništa što ne rade i drugi“. Što, opet, ne znači da to pretresanje ne bi trebalo zaista i učiniti: ni za koga u Srbiji nije tajna da su velika, moćna, bogata i monopolistička javna preduzeća idealni majdani za lično i grupno bogaćenje, što mimo zakona, što tek mimo elementarnog morala ili barem osećanja mere i dobrog ukusa.
Hoće li od ove blamaže možda biti i neke vajde? To zavisi od toga koliko je ona u stanju – to jest, ako je u stanju – da uozbilji ljude koji odlučuju. Borisu Tadiću je sada više nego jasno da svaka svinjarija u vladajućoj koaliciji, pogotovo ove vrste – pošto su ljudi, avaj, ipak najosetljiviji na pare – ide pravo na njegov konto, jer se opozicija, kao ni javnost, neće zamarati traženjem „sporednih krivaca“: Tadić i njegova stranka izborili su se za neprikosnoveno vodstvo u Srbiji, a to ne donosi samo slast vlasti, nego i muku odgovornosti. Mlađanu Dinkiću je postalo jasno da, pri ovakvom rasporedu snaga, niko osim demokrata nije nezamenjiv u vladi, a da uzdrmani G17 ne bi mogao preživeti ponavljanje bilo čega sličnog ovom slučaju. Opoziciji je verovatno postalo jasno da će na ovakvim temama efikasnije kruniti vlast nego što to može na „čisto političkim“ pitanjima. A javnosti... hm, ima li tu zapravo ičega novog za nju? Fundamentalno novog nema, ali sama (auto)koruptivna „tehnika“ joj je postala prozirnija, a to znači da se ovaj put neće tako lako preći preko cele ove priče, dakle, da je pravi trenutak da se insistira da poslovanje javnih preduzeća postane daleko transparentnije, i da ona prestanu da budu nepresušni izvor vrlo unosnih sinekura za partijske miljenike. Uostalom, ako su toliko sposobni i toliko vredni, neka se gospoda izvole potvrditi u „privatnom sektoru“... Mada, teško da bi i Bil Gejts mogao da udovolji njihovim apetitima. Gejts je ionako siromašak u poređenju s državnim budžetom – pa makar i sirotinjskim srpskim – koji svi pomalo punimo, a tek „najbolji“ od nas ga brzo i efikasno prazne. Tehnika tog pražnjenja bazično je džeparoška: „uzmi pare i beži“. Ali, svaki džeparoš zna da je osnovni rizik profesije to što bi mogao i da bude uhvaćen.