Možda je zato zanimljivije uočiti još neke pomake: LDP se, osim u jednoj opštini, malko „odlepio“ od ruba cenzusa, što se može nazvati blagim napredovanjem ove stranke, znakovitim utoliko pre što je ostvareno i u sredinama u kojima do sada baš i nije bilo primetnijeg biračkog sluha za njihove ideje. Koštuničini i Ilićevi „narodnjaci“ održali su se na površini, što im je možda razlog za radost, jer nisu neslavno potonuli kao što im je poneko predviđao, ali teško da u proseku šest-sedam-osam odsto glasova – i mrtva trka sa marginalizovanim i satanizovanim liberalima – može zaista da zadovolji stranke koje su koliko do juče „drmale“ Srbijom.
Ipak, svi predobro znaju da je „prava“ tema ovih izbora bio prvi sraz Šešeljevih radikala i svežih radikalskih otpadnika, Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Oni koji su očekivali napet i neizvestan derbi, dobili su isto što i zapanjeni gledaoci legendarne utakmice u kojoj je Mančester Junajted lepršavo razorio Romu rezultatom 7:1. Naime, naprednjaci su se s lakoćom plasirali na drugo mesto na političkoj sceni Srbije, dok su radikali potonuli valjda dublje nego što su im prognozirali čak i njihovi dojučerašnji istomišljenici, a sadašnji najostrašćeniji oponenti: teško je, naime, zamisliti da je iko mogao uistinu da očekuje da ta do malopre tako moćna stranka neće ni preći cenzus u dve opštine, recimo u Knjaževcu u kojem su u maju bili ubedljivo prvi?!
Šta ovakav ishod zapravo znači? Ponajpre, da trend ubrzane „normalizacije“ biračkog tela i stanja duhova u Srbiji, koji smo detektovali još od januarskih predsedničkih izbora, ne samo da i dalje traje, nego se i pojačava. Politika šešeljevskog radikalnog nacionalizma potisnuta je sada već duboko na marginu, i nije preterano reći da se Srbiji odavno ništa lepše od toga nije dogodilo. Naravno, to ne znači „amnestiju“ novokomponovanih naprednjaka, niti je moguće zaboraviti šta su Nikolić, Vučić i društvo govorili i činili skoro dvadeset godina. No, njihova bar delimična preobuka u „jagnjeće kože“ – a na koju birači, vidimo, reaguju više nego pozitivno – objektivno jeste dobra za Srbiju i za ceo region, kakvi god bili njihovi motivi. One izvorne, „jedinstvene“ radikale na ovom sam mestu više puta opisivao kao ogromnu stenčugu koja stoji nasred srpskog puta ka Evropi (pri čemu ovde „Evropa“ naprosto znači: političku, ekonomsku i društvenu normalnost); e, sada te stene više nema, a ovi kamenčići koji su ostali iza nje ipak će biti daleko manji problem.
Bilo je ganutljivo kako je Šešeljev zemaljski namesnik Dragan Todorović pokušao da obrazloži radikalski brodolom: te njihovi birači su zbunjeni, još ne razumeju šta se to desilo, pa su onda ostali kod kuće, i sve tako... To me je podsetilo na svojevremeno umovanje Vuka Draškovića, koji je u jesen 2000. svojeručno „ubio“ sopstvenu stranku, a onda pred svake sledeće izbore kukao i vapio da se „birači SPO-a“ – koje da su tobože bili iznajmili drugima - vrate u matično jato, baš kao da je „birač SPO-a“ profesija ili trajna ljudska osobina... Tako i Todorović zaziva neke virtuelne „radikalske glasače“ koji su se, eto, malko zbunili pa apstinirali, ali sad će oni njima sve lepo da objasne, pa će im se ovi vratiti. Naravno, to ne biva: „radikalski glasač“ je samo onaj ko zaista glasa za radikale, i samo dotle dok za njih glasa; kad ostane kod kuće, ili glasa za nekog drugog, on to više nije. A u ovom je trenutku čak i nekome maštovitijem od mene nemoguće dosetiti se bilo čega na svetu što bi nekoga ko se jednom okrenuo od Šešelja moglo da vrati (sada već otvoreno i nedvosmisleno iracionalnom i groteskno gubitničkom) glasanju za ovu stranku koja liči na neki ekscentrični, „folklorni“ fosil iz devedesetih, i još se detinjasto ponosi time.
Svako ko je loše prošao na ovim izborima tvrdiće, dakako, da su oni ionako „nereprezentativni“; međutim, izbori održani u po jednoj opštini centralne i istočne Srbije, Vojvodine i Sandžaka svakako nešto znače i nešto govore. Ko pred tim govorom zapuši uši, čini to isključivo na svoju štetu.