Sve je tako čudno. Sunce sija u oktobru kao da je juli. Nema lasta. Ja ih nisam ni vidjela ove godine. Dan za danom prolazi,godina za godinom. Svako jutro pogledam kroz prozor. Sve je isto.Ništa se ne dešava. Da se hoće nešto desiti, ali nešto pozitivno, da me probudi.
Vijesti k'o vijesti, ubistva, pronevjere,pljacke, i i i... Da mi je od srca se nasmijati. Da,e to mi nedostaje.Ali, smiješno je to što ništa više nije smiješno.
Ali, eto, pored moje jake želje da ostanem vedrog duha, ovi naši političari me, brate, srozaše do kraja. Ovaj rek'o ovo, onaj rek'o ono. E,baš su dosadni. Hoće li išta pametno reći? Mogu se ja i njima nekad nasmijati, ali nije to,to. Sad su baš zakuhali. Svašta se kuha u tom "bosanskom loncu", ali je najbolnije od svega što sve uvoze, pa i onaj krompir i luk. A,mogli bismo mi svašta proizvesti pa se "siti" najesti, onako, našeg, domaćeg. Ali ne, što bismo jednostavno kada može komplikovano. Ama, da se hoće i taj lonac više skuhati. Ne možemo da čekamo više, gladni smo. Narodu daj malo pa će biti zadovoljan,a nemoj, brate, nikako. Dajte nam da probamo tog "bosanskog lonca". Od ove naše crkavice mi ćemo kupiti hljeba, a vi nam, onako k'o stoki, dajte malo mesa. Dugo se, brate, kuha. Ne znam samo ko će ga na kraju začiniti? Ne stavljajte bibera, ljuti smo ionako. A, ni crvena paprika nam ne treba, crveni smo od bijesa.
Tako, dragi moji kuhari. Kad je vuk sit i ovce su na broju. Bogami, ovo je krupan zalogaj. Ne možete vi to sami sažvakati. Narod je gladan, a kao takav može svašta. Zato, poslušajte narod dok je još vrijeme. Bosanski lonac se već dugo kuha, vrijeme je da se vatra ugasi.
Nihada Musić,Sarajevo
Nihada Musić,Sarajevo