Dobro, ovakvo je rezonovanje neotuđivo od naravi svakog nacionalizma, koji je uvek ksenofobičan, uvek narcisoidno-samosažaljiv i uvek sklon da sebi ugađajućim mistifikacijama izneveri sve činjenice koje mu mogu bilo kako zasmetati. Jezik nacionalizma patetizuje i romantizuje svaku „patriotski“ motivisanu niskost, pa se tako i niskost ubistva nemoćnih zapanjujuće lako može prikazati kao “pravedna borba za našu stvar“.
Tako je to s Mladićem i sličnima, ali šta ćemo s onim visokim momkom, Miladinom Kovačevićem? Ovaj mladi čovek igrao je košarku za univerzitetski tim u SAD, tamo u nekakvoj opskurnoj, nedovoljno razjašnjenoj kafanskoj tuči naneo teške i po život opasne povrede jednom gostu (ovaj se valjda još nalazi u komi) i zatim uspeo da, pre suđenja, utekne u Srbiju uz pomoć službenika konzulata Srbije.
Da li je i na Kovačevića moguće primeniti „obrazac Mladić“, to jest, da li je i on „nacionalni heroj“? On, naravno, ne može imati ništa ni nalik na Mladićevu auru, ali veoma je upadljivo kako je zapravo gotovo celokupna beogradska štampa mnogo više pažnje posvetila njegovoj srcedrapateljnoj porodičnoj priči nego neregularnostima i zloupotrebama konzulata Srbije, a kamoli samom meritumu stvari: tome šta se zapravo dogodilo one kobne noći u disko-kulubu, i koliko je Kovačević za to kriv (ili nedužan)? Što se toga tiče, ne morate imati zlobnu maštu da ne primetite jednu bolesnu zakonitost: kako se onomad nepodnošljivo lako verovalo da „u Dubrovniku ustaše pale gume“ a u Sarajevu „Muslimani gađaju sami sebe“, tako se i sada gotovo na reč veruje „Kovačevićevoj verziji“, naprosto zato što je on „naše dete“, dok se na bilo šta što dolazi iz Amerike, a što Kovačevića okrivljuje, gleda ne samo kao na laž, nego i kao na neku vrstu „zavere“. A šta bi bio cilj zavere? Naravno, da nepravedno i neutemeljeno optuži i ocrni Kovačevića, a samim tim i „sve nas“, pošto, ako smo već „svi Ratko Mladić“ zaista nema nekih razloga – pamet je to najmanje – da ne budemo „svi Miladin Kovačević“.
Vlast je ovih dana napokon uhapsila nervoznog košarkaša – koji je prekraćivao vreme igrajući za Košarkaški klub Vrbas, što je već dostojno pera nekog vanserijskog satiričara - kao i njegove konzularne jatake, ali to još nikako ne znači da ima ideju kako da postupa sa ovim vrućim krompirom u rukama. Da ga izruči Americi iz koje je nelegalno pobegao ne može, jer je „sprečava Ustav“, a opšte je poznato da mi ovde nikada nismo i nikada ne bismo učinili ništa što je protivustavno, so help us God. Da mu sudi ovde, to joj izgleda mnogo elegantnije, ali američki organi joj nisu ustupili predmet. Ovakva predobro poznata „duplo golo“ situacija u ovom je kraju sveta poznata i kao tamni vilajet – kako god da učiniš, kajaćeš se. Kajanje je ionako i moglo i moralo da počne još onog trenutka kada je Kovačeviću dozvoljen prolaz kroz pasošku kontrolu na granici, umesto da ga se još sa aerodromske ničije zemlje spakuje nazad tamo gde je i napravio ovaj galimatijas, pa neka ga raspliće o svom trošku, kao što nikoga od građana Srbije nije pitao kada je šutirao onog obesvešćenog studenta.
Šta je poenta „slučaja Kovačević“, ako je uopšte ima? To je još jedan iritantno štetni iskaz one „samoskrivljene nezrelosti“: naprosto, ničega od ovoga ne bi bilo samo da su konzularni službenici radili svoj posao po zakonu i po pravilima svoje službe, a ne po subjektivnoj proceni krajnje sumnjive verodostojnosti i mutnih motiva.
Kao da je, uostalom, sa Mladićem i srodnima bilo nešto drugačije?! Neki se polomiše da nam pokažu i dokažu njegov navodni „zločinački psihološki profil“, ali s kakvim god on profilom ili anfasom hodao po svetu, ne zaboravite da je zločin njegovog ranga ozbiljna rabota koja zahteva respektabilnu logistiku, a koje pak nema bez „menadžerskog“ učešća države. I tu se zatvara krug. Šta to znači za mladog Kovačevića, a i za iskusnu Srbiju, verovatno ćemo tek saznati, i to na najteži mogući način.