Čak i 13 godina nakon okončanja ratova na prostoru bivše Jugoslavije problemi izbeglica nisu rešeni, njihovo strpljenje kao i materijalni i ljudski resursi na izmaku su, ističu predstavnici udruženja izbeglica iz čitavog regiona.
Miodrag Linta, predsednik Srpskog demokratskog foruma u Beogradu, kaže da je među ljudima dugotrajno izbeglištvo dovelo do mnogih problema:
"Podstiče nasilje u porodicama, stvara osećaj odbačenosti od društva, jača osećaj manje vrednosti sebe i svojih sposobnosti. Izbeglištvo je sinonim za siromaštvo, izbeglištvo je negacija ljudskog dostojanstva i normalnog života."
U prethodnim godinama često su pompezno najavljivane inicijative nacionalnog ili regionalnog karaktera sa ciljem rešavanja problema izbeglica. Svakako, jedan od ključnih dokumenata u toj oblasti je Sarajevska deklaracija koju su početkom 2005. godine potpisali visoki vladini predstavnici iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.
Ova deklaracija potvrđivala je volju triju vlada da do kraja 2006. godine reše glavne probleme onih izbeglica koje se žele vratiti u mesta i države iz kojih su izbegli, kao i onih izbeglica koji žele da ostanu u državama u kojima danas žive. Takođe, deklaracija je predvidela da nadležne institucije izrade pojedinačne planove (tzv. mape puta) i zajednički regionalni plan aktivnosti (tzv. zajedničku matricu) kako bi se rešila preostala otvorena pitanje. Iako je predviđeno da se ta pitanja reše do 2006. godine, većina suštinskih problema, kao što su povratak, integracija i ostvarenja ljudskih prava u zemljama porekla, ostala su nerešena.
Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vjeća u Hrvatskoj, kaže za RSE da ukoliko zemlje u regionu zaista žele da se položaj izbeglica poboljša onda se predstvanici vlasti u tim zemljama moraju vratiti mehanizmima koji su već ustanovljeni:
"Sarajevska deklaracija i sarajevski proces su jedan takav mehanizam, a drugi su mehanizmi redovite uzajamne suradnje na nivou vlada, parlamenata, predsednika država. Ali, postoje i drugi mehanizmi, kao što je sporazum o sukcesiji, na kojem se takođe ne radi, a koji pruža neki okvir za rešenja nekih pitanja, kao što je pitanje stanarskog prava."
Sve zemlje ističu da su za izbeglice uradile mnogo i da nije ostalo još puno posla kako bi se sve one trajno zbrinule. Branka Rajner, izvršna direktorka Biroa za ljudska prava iz Tuzle, govori o tome šta je još ostalo da se uradi u Bosni i Hercegovini:
"Rekonstrukcija kuća još uvek nije završena, povratak socijalno i ekonomski nije održiv. Svakodnevno se kod manjinskih povrataka susrećemo sa diskriminacijom u obrazovanju, diskriminacijom pri zapošljavanju i prilikom ostvarivanja socijalne zaštite. Problema imaju i oni koji ne mogu ili ne žele da se vrate, a to su samohrane majke, invalidi, stari, bolesni i traumatizovani. Svi oni imaju pravo na reševanje njihovih problema, kao i na lokalnu integraciju u društvo."
Sa druge strane, u Hrvatskoj, predstavnici tamošnjih nevladinih organizacija ističu da vlasti taj problem 'guraju pod tepih'. Zoran Pusić, izvršni direktor Građanskog odbora za ljudska prava iz Zagreba, kaže da bi za Hrvatsku, Srbiju, Bosnu i Herecegovinu, kao i za Crnu Goru, ključan zadatak za prijem u Evropsku uniju morao biti konačno rešavanje pitanja izbeglica:
"Kada bi odnos hrvatske službene politike prema problemu Srba izbeglica iz Hrvatske trebalo sažeti u jednu rečenicu, argumentovano bi se mogla braniti teza da je u drugoj polovini devedesetih godina postojala politička volja da se izbeglice ne vrate, a da u godinama posle 2000. godine, uglavnom, nije postojala politička volja da se izbeglice vrate. Pored ostalih pokazatelja na to ukazuje i prilično kilava realizacija Sarajevske deklaracije, koja je ostala na nivou činovnika ministarstva mora, turizma, saobraćaja i razvoja."
Ipak, iskustva međunarodnih humanitarnih organizacija govore o tome da se različite oblasti kao i nivoi vlasti moraju umrežiti kako bi teška socijalna pitanja, sa kojima se suočavaju izbeglice u regionu, mogla efikasno rešiti. Elmir Bojadžić, regionalni direktor nemačke fonadacije ABS, koja je do sada donirala preko 100 miliona evra u različite projekte u zemlje regiona i više od 40.000 izbeglica vratila svojim kućama, kaže:
"To je međunarodna zajednica, to su naše lokalne vlasti, to je nevladin domaći i strani sektor i lokalna samouprava."
Bojadžić smtara da su upravo lokalne vlade najslabija karika u tom povezivanju. I možda upravo zbog toga, neki od predstavnika izbeglica postavljaju pitanja koja traže brze odgovore, a neka od tih pitanja su:
Da li lokalne vlade, uopšte, žele da nastave implemetaciju Sarajevske deklaracije? Da li su spremne za pronalaženje rešenja da bi se trenutni zastoj prevazišao? Da li postoji volja da se ustanove konkretni mehanizmi za pružanje pomoći prilikom povratka izbeglica u njihova mesta porekla?