RSE: Protekle nedelje sahranjen je maloletnik koga su ubili njegovi vršnjaci. Pored toga, dva maloletnika iz jedne škole u unutrašnjosti, ušla su na čas, prišla dečaku koji im je nešto skrivio i udarali ga kamenom po glavi. Krv je pljuštala na sve strane. Dečko na sreću nije ozbiljnije povređen. Kako tumačite to nasilje među maloletnicima? Mnogi kažu da su za to krivi ratovi, ali to su deca koja ratove ne pamte.
Vlajković: Zaista je taj problem danas veoma aktuelan. To nije problem od prošle nedelje. Sa povećanim nasiljem praktično se suočava ovo naše društvo unazad već nekoliko godina. Posebno je brutalan obračun među maloletnicima. Vidimo da maloletnici ulaze u učionice i napadaju učenike. Za mene je bilo prosto neverovatno da je ta grupica, kada je ušla u odeljenje, pozdravila veoma uljudno profesoricu i počela masakr nad tim dečakom. Naravno, svi moramo da se zapitamo o čemu se radi, a naročito moramo da se zapitamo šta nam valja činiti. Moj utisak je, a to ne od juče, već unazad nekoliko godina, da ovo društvo nije spremno da se suoči sa onim problemom koji dobija sve ozbiljnije i ozbiljnije razmere. Da je spremno da se suoči, tada bi različiti faktori, na svim nivoima, počeli da rade. Ne govorim samo o stručnjacima, već i o pravosuđu, o policiji, o svim društvenim sferama. Ko se danas bavi prevencijom nasilja? Bave se nevladine organizacije koje se tim problemom bave dok postoji projekat koji finansira neki donator.
Znate li šta je muka sa većinom preventivnih projekata? Mi smo jako nestrpljivi kao nacija i hoćemo rezultate odmah. Pre nekoliko dana me je povodom ovakvih događaja jedan novinar dosta zlobno zapitao kako to da se u jednoj školi, gde se sprovodi UNICEF-of program Škola bez nasilja, pojavljuje nasilje. Nasilje u školama i među vršnjacima se nije stvorilo od juče. Nasilje se stvaralo godinama i nasilje itekako ima svoje početke u jednoj brutalizaciji svakodnevnog života u kojem mladi ljudi odrastaju. Ovo nasilje i sklonost ka nasilju stvaralo se godinama. Ne može ni jedan preventivni program da daje lake i brze rezultate. Kroz fenomen nasilja se suočavamo sa mnogo dubljim i ozbiljnijim stvarima. Izgleda apsurdno kada kažem dubljim i ozbiljnijim stvarima, ali te dublje i ozbiljnije stvari su urušavanje jednog sistema vrednosti koje postoje u društvu. Urušava se vaspitni model koji postoji u porodici. Urušava se škola kao institucija. Prema tome, ovo čemu prisustvujemo i o čemu čitamo je vrh ledenog brega.
RSE: U populaciji s kojom imate direktan kontakt, a to su studenti, toga nema?
Vlajković: Nema fizičkog nasilja. Postoje druge vrste nasilja, ali nisu toliko očigledni oblici nasilja. Primećujemo da se mladi ljudi ne druže na isti način na koji se družilo pre dvadesetak godina. Studenti predstavljaju jedan uzorak mladih ljudi koji žele da se obrazuju i ne možemo na osnovu toga da tvrdimo da ne postoji nasilje među njihovim vršnjacima. Ti mladi ljudi su u godinama kada već polako izlaze iz adolescencije i kada stiču određen stepen zrelosti. To je elitna grupa mladih ljudi i na osnovu toga ne možemo da izvlačimo neke zaključke.
RSE: U Americi, s vremena na vreme, se desi da neko upadne u razred i pobije pola razreda. U Finskoj je nedavno jedan mladić pobio nekoliko svojih vršnjaka. Ima li tu neke sličnosti, mada su te zemlje, i u ekonomskom i u političkom i u svakom drugom pogledu, različite od nas?
RSE: Nikada nije devojka ili devojčica ta koja vrši nasilje. Uglavnom su to muškarci.
Vlajković: Fizičko nasilje vrše muškarci, iako imamo nekoliko događaja koji pokazuju da i devojčice mogu da vrše fizičko nasilje. Fizička snaga je na strani muškarca. Devojčice su sklonije da vrše emocionalno ili psihološko zlostavljanje, ogovaranje, omalovažavanje i sve ono što je svojstvenije osobama koje nemaju veću fizičku moć, koju imaju dečaci.
RSE: Kada biste imali sina, kako biste ga, i kao majka i kao psihološkinja, učili da ne bude nasilan?
Vlajković: Mislim da se roditelji koji imaju mušku decu nalaze u velikom problemu. S jedne strane treba ga vaspitati da ne vrši nasilje, ali s druge strane ga treba naučiti kako da se suprotstavi nasilju. Šta ako je on žrtva nasilja? Šta onda uraditi?
Govorili su mi profesori po srednjim školam da im promaknu mnogi oblici nasilja koji su skriveni od očiju, gde nema krvi i udaraca. Ali ima dečaka, pa bogami i devojčica, koje godinama imaju bol u stomaku kada odlaze u školu jer ih tamo čekaju njihovi zlostavljači koji ih sistematski zlostavljaju na različite načine - izvrgavaju ruglu, ogovaraju, pa i ćuškaju. Čine mnoge stvari za koje profesori smatraju da spadaju u domen dečje igre i nestašluka.
RSE: Imamo mnogo nasilja i u porodici, kao i seksualnog zlostavljanja. Skoro svaki treći dan imamo informaciju da je neki otac seksualno zlostavljao svoje dete ili pastorče. Da li je toga bilo i ranije, ali se o tome nije govorilo, nije se o tome pisalo, ili mislite da je i to produkt ovog vremena?
RSE: Protekla nedelja je tipična i po studentskim protestima. Neko kaže da su studenti u pravu jer su ogromne školarine. Jako mnogo se plaća na pojedinim fakultetima, i po 3.000 eura u dinarima za godinu. Drugi kažu da ni studenti nisu cvećke jer studiraju beskrajno dugo, a to košta državu. Šta vas kao profesorku najviše brine kada je to u pitaju?
Vlajković: I jedni i drugi su u pravu. Školarine su previsoke, ali s druge strane i studenti su navikli da lagodnije studiraju. Mislim da univerzitetska javnost, ali i celo društvo, ne govori o suštinskom problemu. Mi smo ušli u bolonjski proces i reformisali smo programe u skladu sa Bolonjom. Studiranje po tom sistemu zahteva da studenti tokom godine postignu obaveznih 60 bodova i na osnovu toga prelaze iz jedne u drugu godinu. Već prošle godine se pokazalo da naši studenti to ne mogu da postignu, pa je snižen kriterij, pa su se upisivali studenti koji su imali malo više od pola - 38 bodova. Sada je ta granica nešto povišena i iznosi 42.
Nije problem u tome. Treba svi da se zapitamo zašto naši studenti ne mogu da postignu 60 bodova? Znači da naši programi nisu dovoljno reformisani u skladu sa Bolonjom. Student mora da ima dovoljno vremena da spremi sve te ispite. Možda ima previše ispita? Možda su ti ispiti kabasti? To je pravo pitanje o kojem treba da razgovaramo, a ne o tome da li ćemo ih stavljati u budžet sa 42 ili 44 poena. Mislim da naš Univerzitet jako teško menja program, da postoje otpori prema reformama i to dovodi do ove situacije gde se cenkamo oko para i bodova, što usporava celokupan proces reforme.
RSE: Imali smo dva skandala. Jedan je bio oko Univerzijade. Prvi čovek koji je zadužen za izgradnju univerzitetskog sela i koji je odgovoran za organizaciju svega toga je sam sa sobom potpisao ugovor, pošto je član Upravnog odbora. Ako bude otpušten dobiće pola miliona eura kao nadoknadu. Svi smo se zaprepastili. U Americi to postoji i to se zove zlatni padobran. Top menadžer koji je sposoban i koji uposli vlasnik firme, ako bude otpušten, ima pravo da dobije odštetu koja je i veća od ove. S druge strane, tu je i glavni čovek za gas sa naše strane, koji je kod nas primao platu od 3.000 eura, a istovremeno od Rusa primao platu od 5.000 eura. Kada ste neka obična ličnost u ovom društvu i primate platu od 45 hiljada dinara, šta kažete sebi?
Vlajković: Šta možete da kažete, izuzev da kada niste ljuti možete da kažete da društvo ne postavlja nikakve kriterije i nikakvu kontrolu. Ko je taj čovek koji je na čelu tog univerzitetskog komiteta? Ko je njega postavio? Ko se složio sa takvim ugovorom? On je morao da bude postavljen od nekoga. Čula sam na televiziji da direktor Politike prima 12.000 eura mesečno. To je rekao komentator Politike. Možda nije tačno.
U takvoj situaciji možete o sebi da ne mislite najbolje, ili možete da odete na sajam knjiga, da pogledate lepe knjige i da se radujete svakom danu. Ovo deluje kao demagogija, ali zaista možete da šetate pored reke i da shvatite da će sva ova prljavština jednog dana da ode, ali da ovaj svet svako jutro obasja sunce. Nemate drugog izbora.
RSE: Ima jako mnogo sveta koji se oseća nesretno. Jedna mama, čiji sin ima 39 godina, je rekla da je njen sin upoznao neku devojku, ali kada je ona čula da on živi sa mamom i tatom, da nema svoja kola i da mu plata nije bog zna kakva, nije htela ni da ga pogleda.
Vlajković: Moguće. Sve je moguće. To je društvo koje zovemo potrošačko, koje uspostavlja neka svoja pravila. Pošto novac u tom društvu predstavlja glavnu vrednost, onda se osećate manje vrednim kada vrhunsku vrednost ne možete da postignete.
RSE: Šta biste vi kao psiholog, sa toliko napisanih knjiga, tekstova i članaka savetovali tim ljudima koji nemaju novčanih mogućnosti? Kako da se izbore sa tim osećanjem da nisu uspešni?
Vlajković: Savetovala bih im da počnu da razmišljaju o tome da li je to zaista jedino merilo uspeha. Ne mislim da nije uspeh kada neki vešt čovek dođe do novca, a pri tome ne mislim na varalice, nego na sposobne ljude, kojih ima i koji uspevaju da naprave neki veliki novac. Da li je to jedini cilj i da li će im novac osigurati zadovoljstvo i sreću, možda će se samo osećati sigurnijim? Moguće je pronaći neko osećanje ispunjenosti i u nekim drugim sferama života.