Pomirenje bez izvinjenja neprihvatljivo

Boris Tadić i Ivica Dačić

Deklaracija o političkom pomirenju demokrata i socijalista, koju su Tadić i Dačić potpisali za vikend, očito ima samo za njih istorijski značaj. Druge stranke ne samo da nisu odgovorile na poziv da potpišu taj dokument već su pojedine i oštro kritikovale pomirenje bez izjašnjavanja o prošlosti.

I za žrtve Miloševićevog režima nije prihvatljivo pomirenje bez izvinjenja i ograđivanja od politike devedesetih.

Dok je za potpisnike i od skoro koalicione partnere u Vladi Srbije deklaracija o pomirenju njihovih stranaka istorijski dokument i korak ka nacionalnom pomirenju, žrtve Miloševićevog režima nemaju razumevanja za ovakvu vrstu samo formalnog pomirenja. Veselin Osmajlić, brat ubijenog člana Srpskog pokreta obnove Zvonka Osmajlića na Ibarskoj magistrali, kada je pokušano ubistvo lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, kaže nam da se nije uopšte osećao dobro gledajući kako Tadić i Dačić stavljaju potpis na pomirenje:


"Smatram da je to jedna sramna deklaracija, da je to farsa koja služi da bi se branili interesi dve stranke. Nema nikakvog pomirenja, poslanici Slobodana Miloševića koji se nisu ogradili od njega i njegove politike danas sede i u Vladi i u parlamentu."


Kao strateški ciljevi u deklaraciji o pomirenju navedeni su državno jedinstvo i suverenitet, evropske integracije, socijalna sigurnost građana i borba za povećanje nataliteta. Ali, deklaracija o pomirenju, potpisana tri meseca nakon što su demokrate i socijalisti formirali vladu, nije se bavila prošlošću ni određivanjem o njoj. A, socijalisti se nikada nisu ogradili od svog lidera Slobodana Miloševića kao i njegove i uloge partije u devedesetim. Upravo to je za partije, poput Lige socijaldemokrata Vojvodine, koje su rušile Miloševićev režim neprihvatljivo. Nenad Čanak, lider Lige za naš program:


"Ja sam danas Ivici Dačiću čestitao, jer nam je oprostio što nas je tukao, i mislim da je to suština tog pomirenja. Što se mene tiče, sve mu opraštam, ali ne mogu da mu oprostim i u ime drugih ljudi. Ne mogu da mu oprostim u ime Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, ne mogu da mu oprostim u ime hiljada mrtvih i miliona raseljenih – to moraju oni da urade."


I istoričar Čedomir Antić podseća da je preduslov za nacionalno pomirenje ispravljanje starih nepravdi, a da se sprovodi posredstvom države:


"Ključni antiautoritarni zakoni nisu doneseni, počev od rehabilitacije, denacionalizacije do restitucije i drugih. S druge strane, pomirenja partija su česta pojava u svetu, ali obično u nekim neredovnim okolnostima, poput revolucija i slično - ovoj deklaraciji sada zaista nije ni vreme ni mesto. Posebno je interesantno to što je ona zakasnela, s obzirom da su oni već tri meseca u koaliciji."


Ipak, mesecima od kako su početkom leta objavili ideju o pomirenju demokrate i socijalisti objašnjavaju da je poenta upravo u bavljenju budućnošću a ne prošlošću. Tako na samom potpisivanju deklaracije lideri ovih stranka Boris Tadić i Ivica Dačić poručuju:


"Ako se setimo devedesetih godina, u kojima je naše društvo bilo podeljeno na dva dela i konfrontirano do nivoa ugrožavanja egzistencije jednih ili drugih, mislim da je ovo jedan vrednosni i istorijski iskorak koji nam svima govori na koji način Srbija može tražiti svoju budućnost."


"Rukovodili smo se principom da se prošlost ne može promeniti, ali da se sadašnjost i budućnost može oblikovati i graditi onako kako želimo."


Međutim, istoričar Čedomir Antić ne veruje da ovaj dokument može imati dalje domete od dnevno političkih:


"Kada je reč o pacifikaciji Socijalističke partije Srbije, do nje je došlo još 2001. godine kada je Socijalistička partija Srbije prvo prihvatila da prelaznom vladom dà legitimitet DOS-ovom preuzimanju vlasti, a zatim i vrlo konstruktivno sarađivala u periodu kada je bila u opoziciji, i kasnije od 2004. do 2006 godine podržavanjem manjinske vlade koja je sprovodila reformske zakone. Ovaj dokument vidim kao potrebu Demokratske stranke da se distancira od vremena između 2004. i 2006. godine, kada je mnogo novca i medijskog vremena uloženo u pretvaranje podrške Socijalističke partije Srbije reformskoj vladi u neku vrstu restauracije starog režima."


Ima li deklaracija neku vrednost osim za same potpisnike pitamo i profesora Fakulteta političkih nauka Čedomira Čupića:


"Deklaracija, po meni, ima jedan pragmatičan deo koji je vezan za jedan sporazum, ali je ne bih mogao nazvati deklaracijom pomirenja. Po meni, to je samo jedna deklaracija koja sada ozvaničava njihovu saradnju u okviru vlasti."