RSE: Pre nekoliko dana pokrenuta je vaša inicijativa da se objasni i da se spreči donošenje Zakona o osnivanju Agencije za borbu protiv korupcije, što znači ukidanje vašeg Saveta. Šta bi ta Agencija trebala da znači?
Barać: Podneli smo predlog Vladi, Parlamentu i predsedniku države da se taj Zakon povuče iz procedure i da se doradi jer je upućen na usvajanje u Parlament po hitnom postupku. Tim Zakonom se ne predviđa, niti se pominje, ukidanje Saveta, ali to u ovoj stvari uopšte nije ni bitno. Ono na šta smo mi skrenuli pažnju Vladi je da taj predlog Zakona o Agenciji nije dobar iz mnogo razloga, a pre svega što se u samom nazivu prikriva sama suština tog Zakona. To nije zakon o Agenciji, ili je najmanje samo Zakon o Agenciji, to je novi zakon o sukobu interesa. Ono što se tu jasno ne vidi, i što se sprečava da se vidi u javnosti, je to da se ovim Zakonom ukida Odbor za sukob interesa, institucija koju je Parlament osnovao pre tri godina i izabrao njegove članove. Ovim predlozima Vlade ta parlamentarna institucija, nezavisna institucija, nije uspela da završi jedan četvero-godišnji mandat. Ovo je dobar primer jer borba protiv korupcije znači stvaranje efikasnih, dobrih, samostalnih i nezavisnih institucija. Na ovom primeru se vidi zašto nema borbe protiv korupcije. Nema je jer izvršna vlast upravo ne dozvoljava da se takve institucije stvore. U ovom predlogu Zakona se uopšte ne pominje da se time ukida jedna institucija koja je tek počela da radi i koja je napravila relativno dobre rezultate. Tu je i jedna činjenica, koja je verovatno moguća samo u Srbiji, da predsednik Odbora za sukob interesa, svoje izveštaje o radu, koje Parlament nikada nije razmatrao, nije mogao da obrazloži u Parlamentu, niti da istakne one dobre i valjanje pravne razloge zašto taj predloga Zakona o Agenciji nije dobar, nego je to morao da uradi preko sredstava javnog informisanja, iako smo te njegove reči i te njegove dobre razloge za ukidanje Odbora za sukob interesa trebali da čujemo iz Parlamenta.
Barać: Korupcija je sistemski problem. Kroz strategiju za borbu protiv korupcije je jasno rečeno da borba protiv korupcije znači provođenje dugoročnih, dugogodišnjih, istrajnih i dobro koncipiranih reformi. To znači donošenje dobrih zakona, njihovo međusobno usklađivanje i što je najvažnije, stvaranje efikasnih, samostalnih i nezavisnih institucija. Nema ništa od donošenja zakona ako institucije ne funkcionišu. Svedoci smo da su naše institucije u još većoj zavisnosti od izvršne vlasti nego što su to bile ranije. Često uopšte ne rade, kao što je Državna revizorska institucija. Neke su potpuno poljuljane i urušene u svom radu, kao što je Antimonopolska komisija i Komisija za hartije od vrednosti, čiji članovi već tri godine rade, a podneli su ostavke. To je samo dobar pritisak na njih. Oni su očigledno pokazali da mogu da podnesu pritiske. Najviše bi se trebalo pozabaviti Zakonom o finansiranju političkih stranaka, koji je jedan od osnovnih antikorupcijskih zakona. Namerno je napravljen tako da onemogućava kontrolu finansiranja političkih stranaka. To je ono što bi se trebalo najhitnije popraviti, a to se može uraditi na dva načina. Prvo se treba prethodno definisati šta su to političke stranke, pa se onda ne može desiti da ih ima 500. Ta zabuna sa političkim strankama se pravi namerno da bi sve stvari tu bile nejasne. Drugo, treba da se izmeni Zakon o finansiranju političkih stranaka tako što će omogućiti valjanu kontrolu kako se stvarno finansiraju političke stranke od nezavisne institucije.
RSE: To je do sada bilo potpuno netransparentno.
Barać: To je napravljeno dogovorom političkih stranaka na vlasti, kao što se to kod nas redovno dešava, i dobra namera – Zakon koji od nas traži i Evropa i građani – se dogovorom političkih stranaka toliko onesposobi i napravi se toliko lošim Zakonom da su njegovi efekti negativni. Zakon o finansiranju političkih stranaka je donet sa ciljem da se konačno finansiranje političkih stranaka učini transparentnim i kontrolisanim. Šta se uradilo? Predviđeno je da kontrolu finansiranja političkih stranaka radi Odbor za finansije Parlamenta, u institucijama u kojim sede predstavnici političkih stranaka, koje inače treba kontrolisati. Ovome možemo da dodamo i činjenicu da tri godine nakon donošenja Zakona, a osam godina nakon 2000. godine, u Srbiji i dalje ne radi Državna revizorska institucija, niti za sada ima valjanih činjenica koje ukazuju da će početi da radi jer predsednik Savete te revizorske institucije kaže da neće moći da rade još godinu dana, a pri tome ni on ne kaže da mu se Savet rastura zbog toga što ne rade.
Barać: U Akcionom planu za sprovođenje nacionalne strategije, još u vreme ministra Stojkovića, Vlada je pisala prilično netačne činjenice. Pisala je da za tu instituciju nema dovoljno stručnog kadra, da nema prostora, da nema novca. To rade zbog toga što se ovde u javnosti ne postavljaju valjana pitanja. Ako je to tačno, a znamo da nije jer to ne može da bude tačno pošto je toliki državni poslovni prostor na korišćenju kod institucija koje nemaju pravo da koriste državni poslovi prostor. Uvek se imaju novci za sve što nekoj političkoj stranci ili partiji padne na pamet, a to nikada nije u skladu sa Zakonom o budžetu. Prikrivala se činjenica da izvršna vlast ne dozvoljava da ta institucija počne da radi. Zašto? Zato što se time produžava period u kojem nema nikakve kontrole trošenja para poreskih obveznika, nema kontrole finansiranja političkih stranaka. To je jako važno za izvršnu vlast, pošto nema kontrole planiranja javnih nabavki, niti kontrole zaključenih ugovora o javnim nabavkama. Zakonom o javnim nabavkama iz 2002. godine smo normirali samo jedan središnji tehnički deo javnih nabavki, a to je samo raspisivanja tendera i izbor najboljeg ponuđača. To je dosta neodgovarajuće jer Komisija za zaštitu ponuđača je već nekoliko puta urušavana i menjan joj je kadrovski sastav. Tako planiranje javnih nabavki niko ne kontroliše jer nema odgovarajuće institucije. Time je političkim strankama, odnosno njihovim predstavnicima, ministrima, omogućeno da svaku želju svoje političke stranke, a bogami i svoju ličnu, stave u nešto što se zove plan javnih nabavki. Kako nema ni segmenta kontrole zaključenih ugovora o javnim nabavkama, onda je moguće da to bude polje razorne korupcije.
RSE: Jedan političar mi je rekao da kada nekoga hoćete da povlastite u odnosu na druge zainteresovane za određeni tender, šest meseci unapred mu kažete uslove tendera. On je na taj način u prednosti i ima ogromnu šansu da pobedi sve druge. Da li ste došli i do takvih činjenica?
Barać: To se videlo i kada je donet Zakon o javnim nabavkama. To je potpuno jasno, samo što je kod nas moguće manipulisati javnošću. Ne postavljaju se određena pitanja, ne dovodi se u logičnu vezu ono što jeste u potpunoj vezi. Kada je donet Zakon o javnim nabavkama, 2002. godine, a tu je i prvi antikorupcijski zakon koji je donet, rečeno je da pošto to znaju ljudi koji se bave problemom javnih nabavki, da je pod hitno potrebno da radi institucija koja će planirati i kontrolisati planiranje nabavki i zaključene ugovore o javnim nabavkama. Ukoliko je moguće da ministar planira 100 automobila, ne znam koliko skenera i 1.000 kompjutera, onda je stvar nekog tehničkog sprovođenja da onome, sa kim se dogovorio da izvrši tu nabavku, prilagodi uslove tendera. Tomu možete dodate i to da nema nikakve kontrole kako je to realizovano. Mi živimo u zemlji gde to često bude ozbiljan poligon za političke obračune. Mi samo tada razumemo i čujemo šta se radi. Onog trenutka kada je to poslužilo za obračun u određenoj političkoj stranci, to više nikoga ne interesuje jer se smatra da naša vlast ne treba građanima pošto nema nikakve kontrole trošenja para poreskih obveznika. Vlada istrajno radi na tome da te kontrole još zadugo ne bude. Mi smo jedina zemlja u Evropi koja to nema. Sigurno će trebati silne godine dok ta institucija bude zaista dobra i čvrsta institucija. Sa našim urušavanjem institucija, kako to radi izvršna vlast, bez ikakvih problema u javnosti ovde je moguće ukinuti Odbor za sukobe interesa kao parlamentarnu instituciju, a da Parlament o tome ne traži nikakve izveštaje. Slušala sam premijera kako kaže da se ovi iz Odbora malo ljute, ali da to nema veze, pošto oni prestaju sa radom, a da ćemo mi napraviti Agenciju koju će birati Parlament. Da li je moguće da on ne zna da je Odbor za sukob interesa takođe birao Parlament? Parlament nikada nije razmatrao njihov izveštaj o radu, nije podržao predsednika ili tu instituciju da objasni kakvi su njihovi problemi u radu. Da li je to, što su oni eventualno loše radili, razlog da Vlada predlaže da budu ukinuti? To je neverovatno u zemlji koja stalno priča o borbi protiv korupcije. Uopšte se ne čuje drugi deo te činjenice - da to znači donošenje dobrih zakona, ali još važnije je stvaranje efikasnih institucija. Ako Vlada ne dozvoli, a do sada nije dozvolila, ni jednoj instituciji da nesmetano radi ni nekoliko godina, mi sigurno nećemo imati ni jednu instituciju.
Kada je Komisija za zaštitu ponuđača htela, čak i u tom tehničkom delu javnih nabavki, da insistira na primeni Zakona, bilo koji ministar ili Vlada su urušavali tu instituciju, menjali njihov sastav, pa oni mesecima, čak i po godinu dana, nisu radili. Kada se Komisija za hartije od vrednosti usprotivila oko Knjaza Miloša, Vlada ih je naterala da u istom danu donesu drugo rešenje o istoj stvari koja je bilo potpuno različito. Oni su tada podneli ostavke, koje nikada niko nije razmatrao i oni su nastavili da rade kao da se ništa nije desilo. Očigledno da su radili sve ono što se od njih tražilo, pa su tako, u potpuno nezakonitom postupku, prihvatili ponudu za preuzimanje C Marketa, kao i ponudu za preuzimanje luke Beograd. To je očigledno bilo u saglasnosti i uz želju izvršne vlasti. Onog trenutka kada je Antimonopolska komisija donela prvo rešenje o nedozvoljenoj koncentraciji monopola u maloprodaji u Beogradu, protiv nje je ustala Vlada, Vrhovni sud, Pravni fakultet i sve što je moglo da se upotrebi da se dezavuiše i uruši ta institucija. Ovde je upotrebljeno čak i to da se predsednici Komisije preti. Odbor za sukob interesa nije uspeo da sastavi jedan mandat od četiri godine, na koje je izabran. Druge institucije nemaju nikakve uslove za rad. Ovde je moguće da Vlada nudi predlog za formiranje jedne institucije od 150 ljudi, koja je skupa, kojoj treba veliki prostor. Vlada, navodno, ima te uslove. Za Državnu reviziju, čiji je zakon donet još pre tri godine, može u isto vreme u javnosti da kaže da za to uslova nema. Ne zaboravimo u kakvom stanju su Tužilaštvo i Sudstvo i na koji način oni uopšte ne reaguju na pritiske kojima su izloženi jer su, ili nemoćni, ili su ih dobro demontirali. Mislim da su ih konačno demontirali jer vidimo da se određene policijske akcije i akcije hapšenja odvijaju samo na određeni pritisak ili na zahtev izvršne vlasti.
RSE: Po organizaciji Transparentnost Srbije, građani daju 50 miliona eura godišnje za korupciju. Ono što građanin da doktoru ili profesoru, nekih 100 ili 150 eura, jeste korupcija, ali to je ništa u odnosu na ono što se dešava tamo gde su tenderi i javne nabavke. Kako to da svaki dan imamo u novinama sitne korupcije, a o krupnim se ćuti?
Barać: O tim sitnim se i govori da bi se prikrile ove krupne. Transparentnost u Srbiji, za razliku od te institucije u drugim zemljama u okruženju, gde su oni bili značajan podstrek da se formiraju ove institucije, ovde ima nešto, što možda ne namerno, služi izvršnoj vlasti. Stalno pričaju o raširenoj sitnoj korupciji, a da ih krupni fenomeni, u kojima se razaraju države institucije, uglavnom ne interesuju. Članovi te organizacije, sa izvršnom vlašću, stalno učestvuju u pisanju nacrta zakona koji su jako štetni za borbu protiv korupcije, pa njihov predstavnik, koji je učestvovao u izradi Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ni jednom rečju nije rekao da se time ukida jedna parlamentarna institucija koja je tek počela da radi, da u toj radnoj grupi za izradu tog Zakona nije učestvovao niko iz institucija koje su se do sada borile protiv korupcije u Srbiji. U jednoj raspravi povodom tog nacrta, proletos u hotelu Mladost, predstavnik Transparentnosti je rekao, pošto je bio član te radne grupe, da su oni koristili uporedna iskustva, a nisu koristili naša. Nama uporedna iskustva iz Slovenije u borbi protiv korupcije ne mogu ništa da pomognu jer njihov problem korupcije je fenomenološki potpuno različit. Ima tu raznih interesa. Dobro je da se zna o toj sitnoj korupciji, ali je ona posledica jedne sistemske dominantne korupcije u kojoj postoji dominacija izvršne vlasti nad ostalim granama vlasti. Nema nikakve kontrole finansiranja političkih stranaka, ni kontrole trošenja para poreskih obveznika, gde je pravosuđe kao posebna grana vlasti u potpunoj zavisnosti od izvršne vlasti. Ovde je državni tužilac, na ovaj ili onaj način, osam godina vršilac dužnosti, a sve sudije čekaju na reizbor. Tužilac se bira na dve godine uvek kada god nekome zasmeta. Sa takvim stanjem institucija, nema ovde nikakve borbe protiv korupcije, niti protiv one krupne, niti one sitne. Na žalost, borba protiv korupcije će služiti kao način da se vrše pojedinačni, međusobni, partijski i ne znam koji sve drugi obračuni, da se ljudi hapse na neprimeren način, da se godinama drže u pritvoru, da se stvara jedna atmosfera unapred određene krivice i linča u kojoj je nemoguće primenjivati osnovne standarde u krivičnom postupku, zaštiti ljudska prava i dovesti do jednog objektivnog nesmetanog suđenja. U našim uslovima ne verujem da sud, koji je inače jako zavisan od izvršne vlasti, može da bude čvrst pa da posle svih kampanja koje se dešavaju u javnosti i posle višegodišnjih pritvora ima snage nekoga da oslobodi ukoliko zaista nema valjane materijalne dokaze da je taj kriv, makar u toj stvari za koju je trenutno optužen.