RSE: Slobodanka, molio bih te da kažeš šta je sve na festivalu koji je izazvao ovu silnu nepotrebnu pažnju?
Dekić: Ono što smo pripremili jesu filmovi, izložbe, tri performansa i dve tribine. Na jednoj ćemo predstaviti istoriju LGBT pokreta u zemljama bivše Jugoslavije. Na drugoj ćemo razgovarati, na jedan neformalan način, uz gledanje dosta filmova, na temu – telo i politika tela. Jako nam je drago da je svoj dolazak potvrdio i kanadski reditelj John Greyson, čiji će se film „Lilies“ prikazati u okviru specijalnog filmskog programa trećeg dana festivala. Nakon toga ćemo imati priliku da organizujemo razgovor sa njim na temu LGBT ljudskih prava i filma, odnosno na koji način se te dve stvari prepliću, povezuju i nekako međusobno podržavaju.
RSE: Ima li još neko od imena sa naše scene, s bivših jugoslovenskih prostora?
Dekić: Trudili smo se da damo što je moguće više prostora ljudima iz Bosne i Hercegovine koji rade ovakve stvari. Imamo Almu Selimović, čija je izložba metalnih skulptura otvorila festival. Zajedno sa Irfanom Redžovićem, mladim fotografom iz Sarajeva, radili smo foto-portrete pripadnika LGBT zajednice u Bosni i Hercegovini. Doći će nam Husein Oručević iz Mostara sa svojom predstavom „Lobotom vs. Penis“. Imaćemo i predstavnike nekih drugih organizacija i grupa. Takođe iz regije nam dolazi bugarski umetnik Ivo Dimčev, koji je bio i na prošlogodišnjem Queer festivalu u Zagrebu, sa svojim performansom „Lili Handel“, što je jedna zaista spektakularna i fenomenalna predstava.
RSE: Nekada smo u filmovima i literaturi nailazili na sekvence homo-erotskih odnosa. Međutim, najčešće se radilo o pogrdnom ili posprdnom kontekstu. Nije li to doprinosilo stvaranju predrasuda prema queer zajednici?
Dekić: Zavisi kako gde. U pravu ste da ima jako puno primera gde se ova pitanja prikazuju na jedan vrlo stereotipan i – rekla bih – ne baš fer način. Međutim, ne treba zaboraviti da je toliko pisaca, spisateljica i toliko remek dela literature tretiralo ove teme. Zapravo, cela ideja i poenta queer umetnosti i queer kulture jeste jako usko povezana sa queer teorijom i queer aktivizmom. Dakle, ima tu neku aktivističku pozadinu u smislu da kroz umetnost pokušava da kaže ono što teorija govori kroz knjige. Međutim, ne može se praviti neka jasna razlika da kažete – sad je ovo queer performansa. Jer, u zadnje se vreme, na primer, telo toliko tretira na najrazličitije moguće načine, od kojih su neki svakako queer. Stvari se menjaju. Naša ideja i jeste bila da iskoristimo najrazličitije umetničke forme, da ljudima približimo šta znači queer, da na neki način životne priče tih osoba približimo široj javnosti. Rekla bih da sva ta homofobija, bifobija i transfobija proizlaze iz straha, a strah opet proizlazi iz neznanja, iz nedostatka informacija. Jer, vi nemate prilike na većim filmskim festivalima ili na nekim svakodnevnim pozorišnim ili bioskopskim repertoarima da vidite drugačije stvari, drugačije pristupe tim temama.
RSE: Svaki film, svaka izložba, svaka performansa zapravo upućuje na raspravu o odnosu okruženja prema homo-erotski orijentiranim ljudima, ali i prema svakoj manjinskoj zajednici. Zato mi se čini da su ovakvi pomaci posve biti kod nas. Dok se u „bijelom svijetu“ registruju istospolni brakovi, daje im se roditeljstvo, kod nas se maše prstom, prijeti bombama, benzinom i slično.
Dekić: Istina je. Mada – ponavljam ono što smo već rekli kada je krenula čitava ova pompa oko festivala – nama nije prvi put niti da prisustvujemo, niti da organizujemo takvu vrstu događaja. Mislim da čak i u svetu, gde naravno jeste bilo pomaka, postoji određeni broj ljudi kojima to nije OK i koji se ne slažu s tim stvarima. Organizovati ovakav jedan festival bi takođe bio izazov i u nekom malom gradu u Teksasu na primer. Realno, imate par mesta na planeti koja se zaista mogu nazvati metropolama i gradovima u pravom smislu te reči. Iskustva u regiji pokazuju da nije uvek bilo lako napraviti taj prvi korak. Prvi Queer Zagreb su obezbeđivali kordoni policije. Svi znamo šta se desilo u Beogradu 2001. godine, na prvoj „Paradi ponosa“. U redu je da se ne slažemo oko različitih stvari, da imamo različita mišljenja, da se nekom to ne sviđa, ali kad se pređe ta granica nasilja, onda svi gubimo kontrolu nad stvarima, gubimo kontrolu nad tim procesom i nad komunikacijom. Ja zaista duboko verujem da sve može da se iskomunicira. Ne moramo uvek da se složimo, ali možemo da se čujemo oko različitih stvari koje se dešavaju.
RSE: U svakom slučaju, čini se da je festival, unatoč svemu, izazvao previše buke, previše vatre. A radi se o festivalu sa jednom specifičnom estetikom, a nikako guranje prsta u oko.
Dekić: Ubrzo nakon što su se pojavili ti neki medijski natpisi, mi smo dali saopštenje za javnost, gdje smo naglasili da nam zaista nije bila nikakva namera da bilo koga provociramo i da nam je žao ukoliko su se neki ljudi osetili tako. Mislim da su pojedini mediji izazvali puno nesporazuma. Možda su čak i namerno prenosili netačne informacije. Ljudi su nas zvali da pitaju: „Kad će biti ta parada?“. Elementarna razlika između „parade“ i „festivala“ se nije uvažila. To su dve različite manifestacije i nemaju veze jedna s drugom. A to je kao kad se mala grudva snega pusti s vrha brda i kotrlja se i kotrlja, i u jednom trenutku ne možete više da kontrolišete stvari. Nekako smo odlučili da se sada malo odmaknemo od toga i da se malo okrenemo programu. Mislim da je program zaista fenomenalan, da će ljudi koji žele da nauče nešto više i da vide nešto drugačije imati priliku da zaista uživaju u tih pet dana.