Komentatori su sujetna stvorenja; ko god vam kaže da to za njega ne važi, taj podleže grehu gorem od taštine: taj vas laže.
Prošle sam nedelje na ovom mestu zapisao da ni radikali – kao, naravno, ni Koštuničin DSS – neće podržati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, štaviše, da će činiti sve da ga opstruiraju i prolongiraju do besvesti. No, tek što se taj tekst pojavio, Tomislav Nikolić je izjavio da su se radikali ipak sporazumeli sa vladinom većinom da podrže SSP, naravno uz onaj njihov famozni «kosovski» amandman. Ups, eto odlične vesti za Srbiju, mada loše za kredibilitet ovog komentatora: ako radikali radikalno menjaju kurs, to znači da sam dobrano omašio u proceni. No, ta moja «omaška» nije potrajala ni dvadeset i četiri sata, da bi Vojislav Šešelj (šifra: «jedan poziv menja sve», kako kažu Partibrejkersi) stvari vratio u «normalu» po radikalskim standardima, to jest u njenu suprotnost, po standardima bilo koga drugog. Ovo bitno tanji skupštinsku većinu za SSP, ali zato bar vraća dobar glas gorepotpisanog političkog osmatrača...
Šalu na stranu, pokušaj Tomislava Nikolića da nekako – pomalo na mišiće i uz pomoć dozvoljenih političkih trikova – progura radikalsku podršku SSP-u bio bi, da je kojim slučajem uspeo, od toliko dalekosežnog značaja da zapravo nije bilo šanse da uspe. Da su radikali uistinu stali iza SSP-a, pa kako god objasnili i uslovili tu svoju podršku, to više naprosto ne bi bila ona stranka kakva je postojala još od 1991, kada su je, udruživanjem dotadašnjih manjih stranaka, osnovali upravo Nikolić i Šešelj. Naravno, živopisni vojvoda Šešelj je neopisivo daleko od toga da bude «najveći srpski intelektualac», kako mu javno tepahu svi viđeniji radikalski funkcioneri, uključujući i Nikolića, ali je ipak pronicljiv čovek veoma razvijenog instinkta za političko preživljavanje, i veoma je dobro osetio da to mora da zaustavi odmah, svim sredstvima, i pod bilo kojim izgovorom. Da to nije uradio, ili da nije uspeo u naumu, mogao bi mirno da ostane u Sheveningenu još neograničeno dugo, ili da pri povratku kući ode pravo u Batajnicu i u penziju, bez svraćanja u sedište stranke u Zemunu. Pošto tamo ionako više ne bi mogao da dobije ništa osim kafe s rahat lokumom.
U novijoj istoriji srpskog višestranačja teško da je bilo stranačkog «večitog drugog» koji je bio lojalniji svom šefu nego što je Nikolić bio lojalan Šešelju. Dugo je za njihov odnos važilo ono da kad Šešelj kaže «skači», Nikolić ne pita «zašto?», nego «koliko visoko?». No, odlazak Vojislava Šešelja na višegodišnje pravničko usavršavanje u Hagu postavio je pred Nikolića mnogo složenije zadatke od sledbeničke poslušnosti. U isto vreme, prilike u tranzicionom srpskom društvu komplikovale su se na mnogo sve suptilnijih načina, i tu je pravocrtni, galamdžijski šešeljevski ekstremizam sve ređe mogao da posluži svrsi političkog opstanka i razvoja radikala, ma koliko se svi oni – uključujući i Nikolića – trudili da pravoverno slede Doktrinu koju im je pritvorenik ostavio u amanet, pa posle još i zaveštao onim svojim teatralnim političkim testamentom.
Sve češće i sve upadljivije «soliranje» Nikolića, dakle, po svemu sudeći nije bilo motivisano (nikada stvarno detektovanom) željom da postane «Kalif umesto Kalifa», nego sve većim razlikama u proceni šta i kako – možda više kako nego šta – radikali treba da rade u sadašnjoj Srbiji, gde da se pozicioniraju u društvenom pejzažu zemlje koja se svakako presporo menja, ali je ipak već upadljivo različita zemlja od one u kojoj je Šešelj vedrio i oblačio. Taj naizgled tek «stilski» jaz uporno se produbljivao, i tu nije bilo pomoći... Nije neka ogromna novost na svetu da dva čoveka mogu deliti navlas istu ideologiju, a da ih puka razlika u temperamentu, kada dođe do odgovarajućih iskušenja, vremenom odvede na različite strane.
Da li je ovakav rasplet – ako je to uopšte definitivan rasplet – zapravo trijumf tvrde šešeljističke doktrine? Zavisi kako definišete trijumf. Nema nikakve sumnje da ova previranja, kao i povratak najbesprizornijeg mogućeg prostakluka koji podseća na krvavi cirkus devedesetih, mogu samo da oslabe opšti uticaj radikala. Vojislav Šešelj jeste, tamo u Sheveningenu, pomalo izolovan od balkanske svakodnevice, od mirisa vazduha stvarne Srbije, ali je ipak isuviše pametan da svega toga ne bi bio svestan. No, teško da zbog toga neće moći da spava: on ionako verovatno drži da je Nikolić u njegovom odsustvu nekako «odviše» podigao stranku, to jest da je popularnosti žrtvovao «oštricu», koja po Šešelju ipak mora da blješti kao sablja popa Đujića na letnjoj mesečini... Šešelja, dakle, prevashodno zanima da ima apsolutnu kontrolu nad strankom koju smatra svojim životnim delom, i da ta stranka očuva onu svoju prvobitnu «karlobag-virovitičku» velikonacionalističku zaumnost, pa šta košta da košta. U tome je tako dirljivo nalik na imenjaka Koštunicu: i ovaj sasvim spokojno gleda kako mu stranka kopni, jer je duboko u stadijumu u kojem opšti samo sa Istorijom, sve ispod toga nije njegov nivo.
A kako će Nikolić da se udene u sve to? Ne bih se usudio da prognoziram poteze čoveka koji prvo mora da svede račune sa samim sobom: gde je to bio i šta je to radio svih ovih godina? U svakom slučaju, šta god uradila jedna ili druga strana, ovaj raskol je loš za radikale, jer će im neizbežno sniziti rejting; ako opskurni šešeljizam kao sadržaj, stil i stav radikalske politike trajno prevagne, i rejting će im otići u trajni nokdaun, čak i ako Nikolić formalno ostane u stranci. Zaključak je isti kao i prošle nedelje: loša vest za radikale, odlična vest za Srbiju.