Zbunjeni pobednici i ljutiti desperadosi

Pobednik Dragan Đilas već »obilazi teren« uvežbavajući gradonačelničko držanje, a glavni gubitnik Aleksandar Vučić neumorno »kalimeriše« okolo vajkajući se na silnu nepravdu i »izdaju« svojih nekadašnjih socijalističkih saveznika koji su mu, eto, »dali reč«, pa je pogazili, što siromah radikalski junoša prosto ne može da shvati, jer čovek se, veli, »drži za reč«. Samo po sebi, ovakvo ponašanje i nije tako neobično, samo je malo teško za podnošenje to što je garnirano silnim pozivanjem Vučića na svetinju »reči« koju su njegovi neverni partneri olako pogazili, a on, eto, nikada ne bi pogazio svoju reč, »pre bi skočio kroz prozor«. Taman posla da mu preporučujemo da skoči kroz prozor, ali neko bi već jednom trebalo da upozori Vučića da malo »smanji doživljaj«, jer nas ima još koji se sećamo kako je taj isti Vučić onomad svečano obećavao da će prestati da se bavi politikom ako Boris Tadić postane predsednik Srbije. Tadić je u međuvremenu i postao i ostao predsednik, a Vučić je svoje javno izgovorene i ponavljane reči elegantno pojeo i napravio se lud, nadajući da nas je sve zadesila kolektivna amnezija. E pa, nije. Istina je da određena vrsta bavljenja politikom ne ide bez licemernog moralisanja, ali i u tome bi valjalo naći neku meru, ako ne želiš da ispadneš i bljutav i smešan.

Pa dobro, ne razlikuje se tu Vučić bitno od drugih istaknutih gubitnika ovih izbora: ni stara (radikalska) ni nova (narodnjačka) opozicija kao da nemaju ama baš nikakvu suvislu ideju šta sada da rade: sve što im pada na pamet je parlamentarna i vanparlamentarna opstrukcija svih poteza vlasti, što je legitimno sve dok je u okviru zakona, ali je i tugaljivo jalovo, jer ne nudi nikakvu ozbiljnu alternativu, nego se svodi na neko nejasno, difuzno, čak infantilno inaćenje. Konkretno: ako vlast uhapsi i izruči Karadžića, opozicija krene da larma, ali niko bitan ne istupi s nekim drugim rešenjem: da li treba prekinuti saradnju s Tribunalom, i po koju cenu, i ko će to da plati? Ako vlast hoće da ratifikuje SSP, narodnjačko-radikalski blok se naoštri da to spreči, ali kao najveću tajnu čuva ideju šta Srbija treba da radi bez SSP i bez evrointegracija »kao takvih«? I sve to ide nekako u tom stilu: kao da je celu »desnu« opoziciju savladao najteži oblik »šešeljevskog virusa«, jer je celokupna ideja i strategija opozicionog delovanja Vojislava Šešelja uvek bila tek »larpurlartističko« oponiranje ama baš svemu što dolazi od vlasti: ako vlast hoće A on hoće B, ali ako vlast i sama posegne za B, on promeni ploču i sada hoće samo A! To je odlično za uspešno sakupljanje oko sebe kojekakvih ljutih i obezglavljenih desperadosa, ali je inače obična smejurija od politike. Uz sva posrtanja i lutanja, Srbija se danas već isuviše »normalizovala« da bi nešto takvo ponovo moglo da stekne većinu. Zanimljivo, danas su u ljutoj opoziciji upravo svi oni koji su to nekako propustili da primete, ili im se nije svidelo ono što vide, pa su rešili da to ignorišu, na svoju štetu. Što je, opet, bolje nego da bude na opštu štetu; eto srpskom društvu još jedne praktične lekcije o tome kako svaki izbor uvek nosi posledice, dobre ili loše.

Na svu sreću, mnogo je važnije za jednu zemlju kakva joj je vlast, nego kakva je opozicija... Samo što tu ima jedan mali problem: u mnogo čemu važnom, ni vlast još nema razrađenu ideju kako treba da se ponaša (mada se mora priznati da to za sada relativno dobro prikriva neobavezujućim frazama koje lepo zvuče i ništa ne znače; samo, tako se ne može dugo). Još, recimo, nije jasno kako namerava da prevaziđe nimalo naivan problem opozicionog opstruiranja parlamentarnog rada, koje – ako potraje – odnosi u nepovrat Srbiji još jednu dragocenu evrointegracijsku godinu. Natezanje oko Kosova, sada i pred Ujedinjenim nacijama, možda može da posluži za postizanje nekih unutrašnjih poena za »patriotski imidž« vlasti, ali u svemu drugome lako može Srbiji da se obije o glavu, po onoj čuvenoj horor formuli »ni Evropa, ni Kosovo«. Pasivnost oko »gruzijskog pitanja« takođe ne može da traje beskonačno. Digitalizacija putnih isprava, bez koje nema ništa od »bele šengenske liste«, više liči na reviju blamantnih ispada nego na nešto čemu će se Srbija (ubrzo) veseliti. Za putni »koridor 10«, bez čije brze izgradnje Srbija ostaje saobraćajna crna rupa Evrope, još nema nikakvih iole pouzdanih garancija. Pri tome je ovaj ovlašni spisak nekih od najuočljivijih problema samo vrh jedne ogromne ledene sante, na kojoj Srbija i dalje pluta, ne baš bez kormilara, ali uz neizvesnost hoće li se njegove/njihove navigacijske sposobnosti pokazati dovoljno dobrim u prilično »olujnim« okolnostima.

Kao što rekoh, vlast je najzad kompletirana, i to na u ovim okolnostima optimalan način. Naravno, između onih koji žele – a tek ćemo videti umeju li – da Srbiju privedu u evropsku zavetrinu, i onih koji su u svojoj progresivno rastućoj »otkačenosti« od stvarnosti prestali čak i da kriju da žele da Srbiju naprosto demonstrativno razbiju o hridi, ne bi li tako ne zna se tačno kome dokazali ne zna se tačno šta, nije bilo tako teško izabrati. U svakom slučaju, većinska Srbija je uradila ono što je bilo do nje. Sada su na potezu njeni izabranici.