U petak, 29. avgusta zakazano je ponovno pojavljivanje Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom. On je, nakon prvog izlaska pred Sudsko vijeće, iskoristio mogućnost da izjašnjenje o svojoj krivici odloži za mjesec dana. Ovaj optuženik za najteže ratne zločine, uključujući i genocid, sada je sasvim jasno - prije hapšenja u Beogradu 13 godina je slobodno šetao Balkanom. To potvrđuje i izjava predsjednika Nacionalnog savjeta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasima Ljajića da je Karadžić u više navrata putovao u Hrvatsku sa pasošem Dragana Dabića, čiji je identitet koristio posljednjih nekoliko godina.
"Pronađen je pasoš na ime Dragana Dabića iz Rume u kome je i njegova prava fotografija i iz pasoša se vidi da je Karadžić putovao u Hrvatsku 2003. i 2004. godine, a poslednji put 6. jula 2007.godine", kazao je Ljajić. U interesu istrage Ljajć nije želio da odgovori na pitanje gde je pasoš pronađen, niti kako je utvrđeno da je haški optuženik putovao sa originalnom Dabićevom ispravom.
Florence Hartmann: «Karadžić se godinama , mirno šetao Balkanom»
Autor: Branka Trivić
Florence Hartmann, bivša glasnogovornica bivše glavne haške tužiteljice Carle del Ponte komentariše kako sve to pokazuje da nije bilo volje ni želje za hapšenjem ratnog vođe bosanskih Srba. Hartmann također negira tvrdnje zapadnih zvaničnika da NATO nije imao mandat da hapsi haške bjegunce jer je ta odluka promijenjena još 1997. godine.
Hartmann: NATO je tek u julu 1997. godine pristao da mandatom u Bosni i Hercegovini obuhvati i hapšenje begunaca. Pre toga NATO nije želeo da hapsi begunce, uključujući i Karadžića koji se šetao, bio dostupan novinarima i za kojeg se znalo gde se nalazi. Jula 1997. godine kod Prijedora su počele da se vode operacije hapšenja i one su se nastavile sve do povlačenja NATO-a 1. decembra 2004. godine. Međutim, te operacije očigledno se nisu odnosile na Karadžića. Znalo se - Wesley Clark i drugi visoki zvaničnici su to priznali Haškom tribunalu - da hapšenje Karadžića ne može da se pokrene bez Clintonovog zelenog svetla. Ispostavilo se da je, takođe, bilo potrebno i zeleno svetlo francuskog predsednika Chiraca. Sve to sve pokazuje da nije postojala volja Zapada da se najtraženiji begunac uhvati. Kada je Karadžić lociran od strane Haškog tribunala, koji je informaciju odmah prosledio NATO trupama u Bosni i Hercegovini, NATO nije pokrenuo operaciju. Kada smo, pak, informaciju da je Karadžić u Beogradu na lečenju prosledili američkoj administraciji, nismo dobili ni telefonski poziv. U Beogradu je rečeno da je osoba koja nam je to rekla, a reč je bila o visokom zvaničniku, bio pijan.
Florence Hartmann otkriva da je Haški tribunal još 2005. godine imao informaciju da se Karadžić prerušio u doktora Dabića i da se u to vreme nalazio u Beogradu, ali da je i dalje na delu bio evidentan nedostatak volje vlasti u Beogradu da ga uhapse. Očigledan je, kaže, bio i manjak volje međunarodnih faktora da ga tada uhapse.
Hartmann: Gospođa Del Ponte je u leto 2005. godine zahtevala od policije Republike Srpske da nadgledaju Karadžićevu porodicu jer se znalo da porodica koristi letovanje kako bi se srela sa Karadžićem. Nadzor je i uspostavljen jer je policija bosanskih Srba bila pod pritiskom međunarodne zajednice zbog nesaradnje pa je, nemajući izbora, morala prihvatiti da uspostavi nadzor. Posle nekoliko dana pojavile su se, međutim, dve osobe i rekle da je iz Haškog tribunala naređeno da se nadgledanje obustavi. Tih dana gospođa Del Ponte je očekivala izveštaj policije Republike Srpske vezan za kretanje porodice Karadžić, ali je dobila prazan papir jer je, kako su joj u policiji rekli, ona tražila da se odustane od praćenja. Ispostavilo se da su dve pomenute osobe koje su tu lažnu poruku o prekidu nadzora predstavile i prenele kao nalog iz Haga pripadnici američke tajne službe.
Charles Ingrao, profesor istorije na Perdue Univerzitetu i šef istraživanja o jugoslovenskim kontroverzama, podseća u nedavnom intervjuu da su Richard Holbrooke (u komentaru u The Washington Postu) i Richard Clarke (u svedočenju pred Komisijom za istraživanje pozadine terorističkih napada na Ameriku 11. septembra 2000) potvrdili da je predsednik Clinton odobrio da američke snage hapse pripadnike Al Qaide u Bosni, ali ne i haške begunce Karadžića i Mladića. Ingrao kaže da je Clinton u prvom slučaju ukalkulisao mogućnost američkih žrtava i da se to može objasniti time što je hapšenje pripadnika Al Qaide spadalo u američke nacionalne interese, dok bi se u slučaju hapšenja Karadžića i Mladića eventualne žrtve teško mogle opravdati domaćoj, američkoj, javnosti.
Florence Hartmann naglašava da je to možda bio faktor koji je odložio hapšenje Karadžića prvih par godina nakon što je bio optužen, ali da takvo objašnjenje ne pije vodu u periodu kada je Karadžić sasvim izgubio uticaj u regionu, posebno posle 2000. godine, nakon pada Miloševića. Ona kaže da razloge za to što zapadne sile ni tada ne hapse Karadžića treba tražiti u onome što se događalo u mesecima pred pripremu Dejtonskog sporazuma:
Hartmann: U vezi sa Dejtonskim ugovorom, trebalo bi istražiti da li je u tom kontekstu bilo nekakvog dodatnog tajnog sporazuma između američke administracije i Karadžića. Moguće je da bi se mogle uspostaviti izvesne veze sa nekim događajima u mesecima koji su prethodili Daytonskom sporazumu, u periodu između maja '95. i kraja rata u Bosni i Hercegovini.
RSE: Ciljate na to da je, možda, postojao izvestan dogovor između Zapada, predvođenog Amerikom, i bosanskih Srba da ove tri enklave, Srebrenica, Žepa i Goražde, pripadnu bosanskim Srbima?
Mnogi su tvrdili da nisu mogli da pretpostave, da nisu mogli znati i predvideti da će ta vojna operacija dovesti do pada enklave i da su mislili da je namera bila da se enklave samo smanje. Takve izjave nisu ništa drugo nego laži, ali ih međunarodna zajednica još uvek brani. Sve informacije pokazuju da su međunarodni igrači znali za tu operaciju i da nisu želeli da je spreče. Da li je ovo znanje bilo deo odluke da se ne hapsi Karadžić, to ćemo videti...
Hartmann: Da, to je bio uslov srpske strane kako bi imala kompaktnu teritoriju na istoku Bosne, da dobije 49 odsto Bosne i Hercegovine i da se prizna srpski entitet. To je bilo dogovoreno, ali sporazum svakako nije podrazumevao ubijanje stanovništva. Zato je za međunarodnu zajednicu, koja je imala obavezu proisteklu iz rezolucije Saveta bezbednosti da zaštiti enklave, odnosno teritorije i stanovništvo, problematično da prizna da je kriva što nije sprečila pad Srebrenice i Žepe. Mnogi su tvrdili da nisu mogli da pretpostave, da nisu mogli znati i predvideti da će ta vojna operacija dovesti do pada enklave i da su mislili da je namera bila da se enklave samo smanje. Takve izjave nisu ništa drugo nego laži, ali ih međunarodna zajednica još uvek brani. Sve informacije pokazuju da su međunarodni igrači znali za tu operaciju i da nisu želeli da je spreče. Da li je ovo znanje bilo deo odluke da se ne hapsi Karadžić, to ćemo videti.
RSE: Videla sam insert iz televizijskog intervjua u kojem je Richard Holbrooke izjavio da je dobio instrukcije od strane Anthonyja Lakea, tadašnjeg Clintonovog savetnika za nacionalnu bezbednost, da žrtvuje Žepu, Srebrenicu i Goražde.
Hartmann: Da, Holbrooke je dao intervju u kojem je rekao da je od njega traženo da žrtvuje Žepu, Srebrenicu i Goražde i taj intervju je dao u novembru 2005. godine Hajat televiziji u Sarajevu. Taj snimak, objavljen u BiH u novembru 2005. godine, nije izazvao nikakve reakcije. Međutim, francuska spisateljka i novinarka Sylvie Matton, koja je kasnije taj snimak videla i pripremala tekst za Paris Match, kontaktirala je Holbrookea. On joj je rekao da taj intervju jeste autentičan, ali da je došlo do nesporazuma u formulaciji, da on nije hteo da kaže da je dobio takvo naređenje, odnosno da to naređenje nije imalo uticaja na događaje. Dakle, negirao je ono što je sam pre toga rekao. Ono što treba imati u vidu, međutim, jeste da se u vezi sa pripremom mirovnog sporazuma, odnosno odlukom da se udovolji teritorijalnim zahtevima srpske strane kako bi potpisala Daytonski sporazum '95. godine, nije angažovala samo američka administracija. Amerikanci jesu bili glavni medijatori u početku procesa koji je doveo do Daytonskog sporazuma, kao što su bili i odlučujući činilac u donošenju odluke da li Karadžića treba uhapsiti ili ne, ali sve što se dešavalo oko mirovnog procesa i hapšenja Karadžića bilo je realizovano u dogovoru sa njihovim zapadnim saveznicima. Ako su Amerikanci bili protiv hapšenja Karadžića ili za žrtvovanje Srebrenice, Žepe i Goražda, i njihovi partneri iz Evrope, odnosno iz Saveta bezbednosti - pre svih Francuska i Velika Britanija - bili su upoznati sa tim. Drugim rečima, ni Englezi ni Francuzi nisu hteli da hapse Karadžića kada su Amerikanci odlučili da to ne čine. Sve činjenice ukazuju na to da su i Amerikanci i Englezi i Francuzi sprečavali njegovo hapšenje. Kada je Holbrooke preuzeo obaveze i tražio od Karadžića da se povuče iz javnog i političkog života '96. godine, u taj proces su takođe bile uključene i Francuska i Velika Britanija. Dakle, te tri zemlje su vodile istu politiku koja vuče svoje korene iz doba pre i posle pada Srebrenice.
Autor: Dženana Halimović
Iako je Radovan Karadžić uhapšen i izručen Haškom tribunalu, vjerovatnoća da će žrtvama silovanja u logoru Omarska kod Prijedora biti isplaćena odšteta od 745 miliona dolara, je mala. Naime, isplatu ove sume za 10 silovanih žena je 2000. godine, prema presudi, naložio Okružni sud u Njujorku.
Hasiba Harambašić, jedna od žrtava, nije optimista u pogledu izvršenja:
“Prosto tome ne vjerujem. Puno je godina prošlo od tog, iako su nama rekli gore, kad smo bili na suđenju, da će to biti izvršeno onog momenta kada Radovan Karadžić bude uhapšen. Šta će biti od toga, to ćemo tek vidjeti.“
Pravni ekspert Miroslav Mikeš kaže kako je izvodljivo da se presuda izvrši, ali je prethodno potrebno ispuniti određene uslove:
„Presuda može biti izvršena, s tim da je to presuda Sjedinjenih Američkih Država - i ako bi ona bila izvršavana u BiH, mora se prvo pokrenuti postupak priznanja strane sudske odluke. To je uobičajeno, a poslije toga se izvršava na imovini koju on ima. Ukoliko on nema imovine, onda nema izvršenja.“
Osim ove presude, Karadžiću su Sjedinjene Američke Države naredile isplatu od 4,5 milijarde dolara po osnovu odštete koju su žrtve rata u BiH dobile u sudskim procesima. U jednom od njih odlukom porote da treba platiti 617 miliona dolara na ime materijalnog obeštećenja i 3,9 milijardi dolara kazne za lišavanje života i teško povređivanje 39 osoba, žrtava rata u BiH. Ova je presuda i najveća u posljednjih 20 godina izrečena protiv stranog lidera u Sjedinjenim Američkim Državama.
No, sudeći prema katastarskim izvodima imovine, upitno je odakle će se šteta naplatiti. Predsjednik opštine Pale Slobodan Savić:
„Na ime Radovana Karadžića se od imovine ne vodi ništa. Ima objekat stari u Pribnju, vodi se na Sonji i Aleksandru, a objekat u Krivačama, vodi se na Ljiljani Zelen. To je po posjedovnom stanju u katastru. Sonja Jovičević ima svoj stan na Palama.“
Nusreta Sivac, koja je također po osnovu presude dobila pravo na obeštećenje, kaže kako će se tragati i za Karadžićevom skrivenom imovinom:
„Koliko sam ja dobila informaciju od ljudi, eksperata u Americi koji poznaju propise kako to ide, oni će to sigurno tražiti - ali ne samo u BiH, bilo gdje da ima imovinu. Traga se i za njegovim računima u inozemstvu i u cijelom svijetu, koliko god on imao imovine. Američki timovi koji rade na tome smatraju da to njima neće biti problem, samo je problem pronaći gdje on ima imovinu u svijetu. A naravno i u BiH. Tu će se morati, naravno, uključiti institucije BiH čiji je to posao.“
Za Ured visokog predstavnika sva pokretna i nepokretna imovina Radovana Karadžića je od važnosti i interesa, kako je to nedavno izjavio zamjenik Miroslava Lajčaka, Rafi Gregorian. Također i za EUFOR, koji je zato nedavno izmjerio njegovu kuću na Palama. Iako se, prema Gregoranu, razmatraju opcije kako žrtvama dati makar simboličnu naknadu, u OHR-u na pitanje kako naplatiti odštetu, jedini zvanični komentar je da se radi o komplikovanom pravnom pitanju.
Žrtve će insistirati na tome da se pokrene mehanizam za priznanje strane sudske odluke, kaže Sivac:
„Pa naravno da ćemo insistirati, ali mi nećemo moći oficijelno - ono što je posao države i institucija države, to će oni tražiti, a mi ćemo potencirati i kontaktirati naš odvjetnički tim koji će raditi na tome. Mi ćemo sve od sebe dati da bi se dovelo do kraja.“
U Ministarstvu pravde BiH kažu kako za pokretanje postupka priznanja odluke suda i ne treba državna intervencija. Glasnogovornik Ministarstva Marina Bakić:
„Ministarstvo pravde BiH do sada nije dobilo zahtjev za priznavanje strane sudske odluke u ovim predmetima, što ipak ne znači da oštećene strane nisu uputile ovaj zahtjev jer one isto to mogu učiniti i direktno putem sudova u BiH.“
Bez obzira kakav ishod bio, stav žrtava je da su presude historijske i stoga izuzetno značajne. Hasiba Harambašić kaže kako joj je na kraju najvažnije priznanje zločina:
„To je moralno zadovoljstvo, zadovoljstvo vama da ste ipak nešto postigli jer ste jako poniženi na sve moguće načine - od gladi, žeđi, a najteže je tog momenta kad vam oduzmu dostojanstvo. To je seksualno zlostavljanje ili silovanje bilo koje do nas. Jer sve do momenta dok vam se to ne desi, niste u sebi poraženi - jer ovo sve prođe, i udaranje i psihičko maltertiranje i sve. Onog momenta kad je bio proglašen krivim, čini mi se da se to meni nešto povratilo i osjetila sam neko zadovoljstvo u duši.“
Autor: Ankica Barbir - Mladinović
Čeka li Karadžića i golema odšteta ženama silovanima u srpskom logoru Omarska u vrijeme dok je bio predsjednik Republike Srpske jer su njegovim uhićenjem stvorene i pravne pretpostavke da se izvrši pravomoćna presuda iz 2000. godine Okružnog suda u New Yorku po kojoj on i RS moraju ženama - žrtvama isplatiti 745 milijuna dolara.
Jadranka Cigelj, pedesetdevetogodišnja pravnica iz Prijedora, danas živi u Zagrebu, do nedavne smjene bila je i visoka činovnica hrvatske Vlade, jedna je od 37 silovanih žena u logoru Omarska koja je 1994., sa još 10 logorašica i dvije nevladine udruge, tužila Radovana Karadžića i Republiku Srpsku zbog mučenja i silovanja. U razgovoru za naš radio Cigelj je potvrdila da nastavlja pravnu bitku za dosuđenih 35 milijuna dolara koje joj, prema sudskoj odluci, Karadžić mora isplatiti.
Cigelj: Radovan Karadžić mi duguje „samo“ 35 milijuna dolara „s interesom“, kako kažu Amerikanci, odnosno s kamatom do dana isplate, jer kad smo mi pokrenule postupak on je bio predsjednik Republike Srpske.
RSE: I, sad kad je uhićen, da li ste kontaktirali ovih dana pravne stručnjake, što kažu, kakve su realne šanse i izgledi?
Cigelj: E,to ćemo vidjeti, sad ispituju. Gospođa Vesna Škare Ožbolt je moja odvjetnica koja će biti kontakt između odvjetničke kuće u New Yorku i mene i mislim da je realno nešto očekivati jer presuda i nalog njujorškog suca Petera K. Leisurea ne glasi samo na Radovana Karadžića. Glasi na šire okruženje i sve ljude koji su mu pomagali - od oficira, policije, rodbine, a proteže se i na dvije države Bosnu i Hercegovinu (Republiku Srpsku) i Srbiju.
RSe: Koliko je žena bilo '92. u logoru Omarska i koje nacionalnosti?
Cigelj: Bilo nas je 37. Bile su dvije Srpkinje, bile smo tri Hrvatice i ostalo Bošnjakinje. A Srpkinje su bile jer jedna se družila sa Bošnjakinjom, a jedna je bila udovica Hrvata. Sve su bile silovane, ali se nerado o tome govori.
RSE: Vi ste četvoricu vaših silovatelja identificirali?
Cigelj: Jesam, jesam... To su Željko Mejakić, Kost Milojica, Mladen Radić i četvrti kojem ne znam ime, ali znam nadimak - Pop, i kad bih ga vidjela, znala bih. Željko Mejakić je bio zapovjednik logora. Evo, vidite, u Sarajevu je dobio samo 21 godinu. Mladen Radić je osuđen u Den Haagu, Kost Milojica je osuđen u Den Haagu, a ovaj Pop nije nađen.
RSE: Jesu li sve žene iz logora Omarska pokrenule tužbu?
Cigelj: Nas 10 i dvije ženske organizacije koje su zastupale interese žena koje nisu sudjelovale u tom procesu jer žene su se plašile. To je bila 1995. godina i nije bilo poželjno i javno to učiniti. Predsjednica Kareta, feminističke organizacije, upoznala nas je s Catherine McKinnom koja nam je našla sud u USA koji je prihvatio da će voditi proces - ovaj Okružni sud u New Yorku. Presuda je bila za nas šok, ali ugodan šok jer smo shvatile da je netko razumio težinu onog što je nama učinjeno. Nije novac mjerilo, ali je mjerilo to što je izrečena tako drastična kazna.
RSE: A kazna je?
Cigelj: 745 milijuna američkih dolara.
RSE: Za vas deset?
Cigelj: Za nas deset i te dvije ženske organizacije. Ali, znate, nama je učinjena neporavljiva šteta, ali onim mrvima je mnogo teže, odnosno njihovim obiteljima. I u ime toga nije važan novac nego suđenje koje će biti Karadžiću. Jučer me užasnulo kad sam gledala prosvjede u Beogradu i mladost koja prosvjeduje, a pojma nema radi čega prosvjeduje. Oni ne znaju tko je taj čovjek jer mnogi su tada bili još u pelenama ili tek počeli rasti. A, inače se djeca tako šalju i na bojišnicu kad monstruozni umovi zakuhaju rat. Znate,onda se pošalju tuđa djeca da ginu na bojišnici. Ne znaju, na kraju, ni zašto su poginuli, pogotovo kad poginu u tuđoj zemlji.
RSE: Čega se vi sjećate u Republici Srpskoj za vrijeme Radovana Karadžića?
Cigelj: Bijelih traka na rukama koje smo morali nositi, oni koji nisu bili srpske nacionalnosti. I Srba kojih je bilo, na sreću, bilo ih je mnogo poštenih koji su se užasavali toga što se događa, a nisu smjeli reći.
RSE: Gdje su se nosile te bijele trake?
Cigelj: Na rukavima lijeve ruke.
RSE: Što, kad ste bili u logoru ili?
Cigelj: Ne, ne, prije logora, prije logora... Čim smo doživjeli okupaciju svi nesrbi su morali staviti bijele plahte ili bilo što bijelo na prozore, balkone i nositi bijele trake na rukama. Kao nekada što su siroti Židovi morali nositi žute židovske zvijezde. E, i mi smo bili označeni, ali sa bijelim trakama. Poželite nam svima da on (Karadžić) dobije pravičnu kaznu, a ovo ostalo - o tom potom.
Bez zarade na "licu sa poternice"
Autor: Miloš Teodorović
Pet milona dolara koliko je Vlada Sjedinjenih Država nudila za informaciju koja će odvesti do hapšenja Radovana Karadžića neće biti prosleđene nekome na Balkanu. Milion evra koliko je Vlada Srbije ponudila onome ko uđe u trag jednom od najtraženijih begunaca od pravde na svetu takođe će ostati u državnom budžetu.
Građani Srbije nisu se previše trudili da se na ovaj način obogate. Od sagovornika saznajemo da šanse za relativno laku zaradu nisu izgubljene sve dok ima još dvojice haških begunaca.
Jedinstvena prilika je propuštena! Umesto da ovih dana neko od njih kupuje luksuzne kuće ili se priprema za putovanja o kojima nije niti sanjao, komšijama Dragana Davida Dabića (tojest Radovana Karadžića) iz Novog Beograda preostalo je da se prisećaju uspomena na, kako kažu, kulturnog i dobroćudnog, pomalo ekscentričnog, gospodina:
“Bio je stvarno miran i tih čovek. Sa svima je normalno razgovarao, za svakog imao lepu reč. Barem što se mene tiče uvek je znao da popriča lepo. Nekada i kad problema imaš znao je da uteši.“
„Nije mnogo pričao. Rekao mi je da se bavi alternativnom medicinom, dao mi je ličnu kartu, rekao mi da dođem da ga posetim ako nešto treba.“
„Ovde sam sedeo, pio kafu više puta, ali mi nikada nije palo na pamet da bi to mogao biti on.“
„Jako je bio ljubazan, prvi se uvek javljao - dobar dan, komšinice, dobar dan.“
Suprotno iskustvima u svetu, u Srbiji nikome nije pošlo za rukom da se obogati odavanjem informacija o beguncima od pravde, poput Radovana Karadžića, za kog je Vašington nudio pet miliona dolara. Rajan Haris iz Ambasade Sjedinjenih Država u Beogradu:
“Jesmo pomalo iznenađeni jer je zahvaljujući programu ’Nagrada za pravdu’ koji je osnovan 1984. godine Vlada Sjedinjenih Država do sada platila 77 miliona dolara za oko pedesetoro ljudi koji su pomogli pronalaženju ili hapšenju ljudi sa liste ovog programa. Zbog toga jesmo iznenađeni jer program se odnosi i na begunce od haške pravde. Dakle, što se tiče Karadžića mi nismo imali nikakve informacije.“
U Nacionalnom savetu za saradnju sa Haškim sudom, telu koje je prošle godine raspisalo nagradu od milion evra za onoga ko pomogne pronalaženju begunaca, naveli su da nemaju precizne podatke o tome koliko je i da li je iko prosledio za istragu bitne informacije.
Zbog čega većinski siromašni građani Srbije nisu zasuli pozivima niti broj u Američkoj ambasadi, niti u Vladi Srbije?
Potpredsednik Skupštine Srbije, funkcioner Šešeljeve partije, koji se u sredu uveče priključio demonstracijama ultranacionalista u centru Beograda, Božidar Delić uveren je da se objašnjenje krije u čvrstom srpskom patriotskom duhu:
“Teško da biste mogli u Srbiji naći čoveka, bilo u selu ili gradu, koji teško živi, koji možda razmišlja da li će imati sutra novca da kupi hleb za svoju decu, da uradi takvu gadost.”
Uz to Delić dodaje da je Karadžić, kako se izrazio, izdat zbog para - ali ne onih koje se dobijaju jednim telefonskim pozivom:
“Oni koji su ga izdali, tražili sve ostalo ne rešavaju ta pitanja telefonom. Oni su stalno u kontaktu sa našim ’prijateljima’ koji nude i daju pare. Pošto su oni više puta te strane kredite koristili za svoje izbore i tako dalje, oni će samo, kao što su to verovatno uradili i u slučaju Miloševića, otići u jednu ambasadu da pokupe pare.”
Suprotno ovome, socijalni psiholog Dragan Popadić objašnjava da je verovatno reč o posledici snažnog uverenja da su haški begunci državnim organima apsolutno nedostupni, što je bio zvanični stav toliko puta ponavljan da je javnost očigledno u njega čvrsto poverovala:
“Za svaki pokušaj mora da postoji neko ko je barem uveren da je na tragu ili da je u pravu. Čak i da je neko sumnjao da je možda neko od njegovih komšija u nekom stanu skriva Karadžića ili da im je neki stan sumnjiv, informacije koje smo mi neprestano dobijali i čitali u medijima su bile da službe provereno tvrde da oni nisu ovde, da postoji indicije da je u Rusiji i tako dalje. Tako da su i ti pokušaji, da tako kažem, naših ‘balkanskih špijuna’ bili obesmišljeni u samom začetku.”
Pitanje je koliko i atmosfera u društvu u kome ne postoji većinska osuda zločina podstiče one koji bi možda i pomogli istragu. Strah od stigmatizacije osnovni je razlog zbog kog se niko nije odvažio makar da proba da se obogati prosleđivanjem bilo kakve informacije. U to je uveren iz nevladine organizacije Inicijative mladih Dragan Popović:
“Mislim da u društvu nije atmosfera takva da vi možete da odete do, naprimer, američke ambasade i da prijavite da ste videli Radovana Karadžića. Prosto rizik je veliki pogotovu u društvima kakvo je srpsko gde se gaji kultura nekažnjivosti, da tako kažem. Ovde Radovan Karadžić već deceniju ima status ratnog ili narodnog heroja, tako da prosto nije moguće da odete i da to uradite, da prijavite za pare. A plus da ne pričamo o tome što bi to bila ogromna stigmatizacija u jednom društvu kakva je Srbija. Ta osoba prosto više verovatno ne bi mogla da živi ovde.”
I na kraju, u Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država podsećaju da prilika za nagradu još uvek postoji i to sve dok su preostala dva begunca - Goran Hadžić i Ratko Mladić na slobodi. Rajan Haris:
* * * * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici