RSE: Pošto je sada Karadžić glavna tema, da li ste primetili da se u raznim emisijama i u javnosti ne pojavljuju političari koji o tome raspravljaju, već analitičari i ugledni novinari. Kako to tumačite?
Kovačević-Vučo: Primetila sam i baš sam o tome razmišljala. Postoji nekoliko nivoa. Evidentno je da se političari i političke stranke ne izjašnjavaju o Karadžiću. Pored nesumnjivo izražene političke volje da se sarađuje sa Hagom, da se uhapsi Radovan Karadžić, verovatno i Ratko Mladić i Goran Hadžić, deluje mi da je Srbija za to konačno i spremna i da je izašla iz faze izgovora. Hapšenje je samo tehnički problem jer politička volja postoji. Sada je Vlada zaista pokazala političku volju da uhapsi Radovana Karadžića, ali mi se čini da se kroz priču o Dabiću, kao alternativnom lekaru koji se tako dobro krio, pravi jedan novi mit o snalažljivom čoveku, čiji psihološki profil tumače razni psihijatri, psihoanalitičari, psihoterapeuti, čime se cela priča izmestila sa suštine problema na to kako se Radovan Karadžić skrivao. Kao da se na taj način pokušava prikriti odgovornost onih koji su ga skrivali, a to su verovatno tajne službe, bez obzira da li je to cela BIA, njeni segmenti ili određeni političari. U tom smislu tumačim oklevanje političara da se izjasne o slučaju Radovana Karadžića. Sigurno da ima mnogo podataka koji u ovom momentu nisu dostupni, ni nama, ni javnosti, a političke partije zapravo izbegavaju da se izjasne o hapšenju Radovana Karadžića.
Mislim da to može da bude dobar znak. Nesumnjivo je da je Karadžić uhapšen iz pragmatičnih razloga, zbog približavanja Evropskoj uniji i slično. Nemam nikakve dileme da je hapšenje Karadžića zaista mogućnost za istorijsku prekretnicu za Srbiju i da će otvaranjem slučaja Radovan Karadžić ovoj Vladi i ovoj političkoj eliti, koja je konačno smogla snage da ga uhapsi, odgovarati da se stvarno sazna šta se dogodilo u Bosni, da će se fajlovi zvani Ratni zločini, Rat u bivšoj Jugoslaviji, Rat u Bosni, Genocid konačno otvoriti i da više nikada neće biti ništa isto kao što je bilo. Mislim da će priča o Dabiću, koja je senzacionalna, koju svi čitaju, trajati još nekoliko dana, ali da zapravo politički slučaj Karadžić još uvek nije otvoren. Zbog toga postoji oklevanje političkih partija da se izjasne o tome.
RSE: Mislite li da i Boris Tadić okleva?
Kovačević-Vučo: Tom čoveku treba odati priznanje zbog toga što je ipak politička odgovornost na njemu. Njega jeste uhapsila nova Vlada, ali sa dolaskom Borisa Tadića i njegove stranke na čelo, njegove Vlade, mislim da je Boris Tadić preuzeo jednu veliku političku odgovornost i u svakom slučaju preuzimanje takve političke odgovornosti jeste za pohvalu. Da li predsednik države treba da se izjašnjava u ovom trenutku, ne znam. Činjenica je da se sva krivnja i sva odgovornost od strane oponenta i onih koji štite Radovana Karadžića, pevušeći Nož, žica, Srebrenica, usmerava protiv Boris Tadića kao glavnog izdajnika.
RSE: Ali ne samo protiv njega, nego i protiv Rasima Ljajića i Ivice Dačića. Njihova bezbednost je podignuta na viši nivo.
Kovačević-Vučo: I treba. Možemo da imamo različite političke stavove u odnosu na te ljude, na njihova politička delovanja, na pojedine konkretne političke poteze koje preduzimaju, ali je činjenica da su oni hapšenjem Karadžića zaista preuzeli tu vrstu odgovornosti koja je u Srbiji jako opasna. Setimo se Zorana Đinđića. I dalje sam ubeđena da je jedan od glavnih razloga što je on ubijen hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića Hagu. Zoran Đinđić je to uradio u vreme kada nije imao tu vrstu podrške. Ipak Boris Tadić ima veću političku podršku, i građana ove države, i političke elite. Takve stvari dovode ljude koji rade te poteze u situacije da jesu bezbedonosno ugroženi.
Meni je žao što prilikom hapšenja Slobodana Miloševića Zoran Đinđić nije imao tu vrstu podrške političke elite i što se tada nije pokrenula priča o zločinima koji su učinjeni u naše ime. Mislim da će sada, preuzimanje političke odgovornosti, dovesti do toga da se promeni ambijent u Srbiji i da će tek sada krenuti da se otvara priča o zločinima koji su stvarno učinjeni u naše ime.
RSE: Ovih dana gledamo šta se dešava na ulicama Beograda. Videli smo proteste koje organizuju Radikali uz razne organizacije kao što je Obraz. To je sve jako sitno. Da li je to zbog toga što su izgubili na republičkom nivou? Mislili su da će ući u vlast sa DSS-om i Novom Srbijom, ali su izgubili i na nivou Beograda i na nivou Niša. Mislite li da je ovo početak njihovog pada?
Kovačević-Vučo: Mislim da su izbori od 11. maja početak njihovog pada i da se nikada neće oporaviti od tog udarca. Tada se Srbija zaista podelila i sa malom većinom se opredelila za drugi put Srbije. To je bio pravi početak njihovog kraja.
Mislim da svi ti protesti koji se sada organizuju i na kojima se pojavljuju lideri Radikala više deluju jadno i već se vidi kako oni gube mogućnost manipulacije javnim mnjenjem i da se u Srbiji nešto ipak nepovratno menja. Ne želim da glorifikujem političku situaciju u Srbiji - ona je napeta, teška, opterećena mnogim stvarima, biće još puno problema - ali je zaista jedna od veoma bitnih stvari to da je ta tesna ekstremistička opcija u silaznoj fazi i da se ona već sada svodi na kriminalno ponašanje određenih grupa jer te grupe nisu relevantne političke grupe koje daju određene signale javnom mnijenju, nego su to grupe nasilnika. One ni ne kriju da su nasilne. Da sam na mestu nekoga koga štite takve grupe, odrekla bih se takve zaštite jer kakva je to zaštita kada se oni bore za prava Radovana Karadžića, protiv izdaje Srbije, glorifikujući zločin i pevajući Nož, žica, Srebrenica. Oni glorifikuju ubijanje muslimana ili Bošnjaka i na taj način brane Radovana Karadžića kao nevinog. To je ponašanje jedne grupe koja je potpuno izgubila kompas i koja čak nije dobro ni koordinirana od strane tih političara.
Videli smo kako Radikali uspevaju u određenim situacijama da nastupaju demagoški i da prihvataju određene vrednosti i stereotipe politički korektnog ponašanja, a da se ne vidi neka kriminogena pozadina. Sa ovim ispoljavanjem ogoljenog nasilja na ulicama i ovim teškim povređivanjem novinara oni se ogoljuju kao jedna organizacija o čijem delovanju bi trebalo malo ozbiljnije da se porazmisli u nekoj situaciji u Srbiji koja je malo mirnija. Za sada to nisu nikakvi legitimni skupovi u zaštitu određenih prava određenih ljudi, nego nasilni skupovi puni poruka mržnje. To su skupovi koji zapravo, ne samo da propagiraju, nego i sprovode zločine iz mržnje.
RSE: Vaša ideja je da bi novinari trebali potpuno da bojkotuju takve skupove i da ne izveštavaju sa njih, što bi za njih bila najveća kazna.
Kovačević-Vučo: Da. Novinari bi morali da bojkotuju te skupove i da ne prate šta oni rade, da ne idu kamere na lice mesta, nego da izveštavaju sa tih skupova kao o ekscesnim ponašanjima. Oni mogu da obaveste javnost šta se dešava, ali ne da prate taj događaj kao politički relevantan, koji ima bilo kakvog značaja za Srbiju. Sigurna sam da to nije žmurenje pred događajem, već da takav događaj treba da se smeti tamo gde mu je i mesto - kao kriminogeno ponašanje određene grupe ljudi. To nije protestni skup. Na taj način o tom skupu treba izveštavati.
RSE: Među novinarima se spekuliše oko prekida sednice u Skupštini Srbije na dve nedelje. Predsednica je dobila informaciju da ga treba prekinuti. Činjenica je, da se nastavila skupština, sledeće dve nedelje bi se pričalo samo o Radovanu Karadžiću i to bi bila opstrukcija.
Kovačević-Vučo: Apsolutno. Verovatno smo te večeri svi bili u nekim udobnim pozama ispred televizijskih ekrana i svi smo bili iznenađeni hapšenjem Radovana Karadžića. To je bilo iznenađenje, kao naučnofantastični film, kao Rat svetova. Istog trenutka kada sam čula da je uhapšen Radovan Karadžić pomislila sam da su zato prekinuli i Skupštinu. To mi je bila prva asocijacija. Niko nema dokaze za to, ali po nekoj logici stvari mislim da je ta akcija izvedena na jedan način koji je najmanje rizičan po bezbednost Srbije i u tom smislu mislim da postoje jako dobri razlozi u Srbiji, koja je zaista na prekretnici hoće li u izolaciju, ili će da se otvara i da konačno raščišćava sa tim lošim nasleđem koje ima, da iskoristi sve zakonske mogućnosti koje postoje kako bi se situacija smirila.
RSE: Vraćaju se naši ambasadori u zemlje Evropske unije, ali ne i u SAD.
Kovačević-Vučo: Postoji još jedna vest koja nije baš tako dobra, a to je da će Srbija pokazati koliko je zrela preko odnosa sa susednim državama, koji baš i nisu na najboljem nivou u ovom trenutku. Mislim da se s Radovanom Karadžićem otvara ta jedna etapa i da politička elita Srbije mora da pokaže i tu vrstu zrelosti jer je hapšenje Radovana Karadžića u direktnoj vezi sa odnosima sa susedima.
Što se tiče Amerike, svi znamo da je veliki problem Miladin Kovačević koji je uzdrmao Srbiju, više nego što treba, da će Amerika sigurno ukinuti pomoć, ali se o tome ovde ne priča, već se po raznim tabloidima pišu razne srceparajuće priče o Miladinu Kovačeviću u pokušaju izgovora za tu svinjariju koja je napravljena.
RSE: Mislite li da možemo da pogazimo naš Zakon koji zabranjuje isporuku?
Kovačević-Vučo: Mislim da ni jedna zemlja ne dozvoljava izručenje svojih građana, ali je ovo jedna sasvim druga situacija. Postoje određeni mehanizmi i ova država mora da učini sve da natera tog čoveka da se vrati. Ova država je garantovala za njega. Naš konzul je bio tamo i položio kauciju od 100 hiljada dolara da se brani sa slobode. Država Srbija je garantovala da on neće da pobegne, a predstavnik te iste države Srbije mu obezbedi bekstvo tako što mu izda novi pasoš. To je neviđeni skandal i ta ljutnja Amerike na Srbiju je sasvim opravdana. Tu nema izgovora. To je mnogo veći problem nego što izgleda na prvi pogled.
RSE: I dalje određeni ljudi napadaju vas iz nevladinog sektora.
Kovačević-Vučo: Čula sam da je Dušan Janjić podneo krivičnu prijavu jer je dobio neko preteće pismo do srpskog foruma iz inostranstva. Smatra da je to veoma opasno pismo jer se u njemu preti i optužuju Borisa Tadića, Đelića, Sonju Biserko, Natašu Kandić, Sonju Liht i mene. Smatra da treba da se sprovede istraga.
Bez obzira na sve, mislim da država mora da počne da preduzima određene korake jer je taj način komunikacije putem pretnji postao normalan u Srbiji. To već godinama traje i nivo normalnosti se kod nas do te mere spustio da je to postalo apsurdno. Mi i ne primećujemo da se nama dešava nešto strašno jer je to postalo redovno. Država nešto treba da preduzme i mora svaki put da utvrdi ko stoji iza tih pretnji koje se upućuju ljudima, bez obzira ko je u pitanju. Kada se prvi put budu preduzimale određene konkretne mere protiv određenih ljudi i kada se bude shvatilo da to nije nikakva sloboda izražavanja, nego kriminalno ponašanje koje nikome nije dopustivo, moći ćemo da govorimo da to spada u neku društvenu patologiju, a ne u redovan oblik komuniciranja.