U danu kad predsednik Boris Tadić, za nemačku javnost, iznosi očekivanje da će Srbija do kraja godine dobiti status kandidata za ulazak u Evropsku uniju, poslanici za skupštinskom govornicom ne ostavljaju utisak da će taj put biti tako jednostavan.
Iako je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, konačno, došao na dnevni red, opozicioni poslanici Narodnjaka i Radikala smatraju da je bitnije raspraviti o povredama poslovnika, događanjima u gradskoj skupštini, prisustvu službenika Vlade:
“Da ukazujemo građanima Srbije i građanima Beograda na šta ste sve spremni.”
“Nije istina da smo se juče na sastanku šefova poslaničkih grupa dogovorili da se pomeri tačka 1. dnevnog reda za neku kasniju tačku dnevnog reda.”
“Uvek je logično da tačka o Kosovu bude prva tačka na dnevnom redu, samo u Vladi Cvetković-Daček ta tačka može da bude poslednja.”
“Ovo ovde nije ni foto-studio ni frizerski salon, prijavljivaćemo povredu poslovnika sve dok gospodin Đelić ne izvede svoje saradnike iz sale kao što ih je i uveo.”
“Dok ne odgovorite iskreno i dok ne kažete da ste manipulisali Narodnom skupštinom nećemo odustati. Džabe je gospodin Đelić dolazio sa svitom, tačka dnevnog reda neće početi dok ne priznate da ste obmanjivali i narodne poslanike i javnost.”
Ovakva rasprava je samo jedan u dugačkom nizu razloga koji bivšeg diplomatu i novinara Mihajla Kovača dovodi u uverenje da, osam godina posle petooktobarskih promena, evropska ideja i integracije u Srbiji više nemaju prioritet:
“Da ima prioritet onda bi, između ostalog, Srbija odavno imala nove pasoše i makar centralni birački spisak. Sudstvo bi doživelo barem elementarne reforme, u pogledu standarda koji vladaju u Evropskoj uniji, i već bi se nešto učinilo na reformi penzionog sistema. Za ovih osam godina Srbija bi izgradila barem sto kilometara nekog čestitog autoputa.”
Kovač smatra da osnovni problem u poimanju Srbije i Evropske unije leži u činjenici da veliki deo javnosti i političke elite nije shvatio da evropeizacija Srbije, zapravo, znači promene iznutra:
“Na priču o Evropskoj uniji se uvek gledalo sa stanovišta šta će ta Evropa dati nama, a ne sa stanovišta kakvi smo mi i da li uopšte i zaslužujemo da uđemo u porodicu razvijenih država.”
Nijedna država koja je postala članica Evropske unije u poslednjem talasu 2004.–2007. nije se suočavala sa ovim problemom, jer je svuda postojao konsenzus vlasti i opozicije da je put ka članstvu u Uniji jedini put koji obezbeđuje razvoj i modernizaciju države. Vladimir Međak, viši savetnik u Vladinoj kancelariji za pridruživanje EU:
“U Srbiji je više nego očigledno da taj načelni konsenzus ne postoji. Dakle, ono što je ubitačno po proces evrointegracija jeste lutanje, za početak ono sistemsko lutanje u smislu da li nam to uopšte treba ili ne treba.”
U takvoj situaciji, kaže Međak, vrlo je teško uraditi neke suštinske i sistemske reforme koje predstoje na evropskom putu:
“Dok se taj konsenzus ne stvori, barem oko osnovnog sistema kuda želimo da idemo i kako vidimo Srbiju za deset godina, mnoge stvari će ići mnogo teže nego što bi išle u drugačijim okolnostima.”
Dok Mihajlo Kovač smatra:
“Taj verenički status od 5. oktobra do danas traje već predugo i nisam siguran kada će, i da li će ikada, biti krunisan brakom između Brisela i Beograda.”
Vladimir Međak veruje u bolje dane:
“Budući da ova Vlada ima vrlo jasne prioritete - proces evropskih integracija, ubrzanje dobijanja statusa kandidata i otpočinjanje pregovora za vreme mandata ove Vlade od četiri godine.”