Evo, naime, kako to izgleda na primeru sage oko formiranja gradske vlasti u Beogradu. Socijalistima nije bilo gadno da raskinu već potpisanu beokoaliciju sa Koštunicom i radikalima, jer je Tadić uslovio njihov ostanak u Vladi Srbije takvim raskidom. Sada se, međutim, “femkaju” oko formiranja nove većine sa demokratama, jer bi tu većinu morao da podrži LDP Čedomira Jovanovića. A socijalisti, eto, imaju izvesne stomačne probleme kada se spomene LDP. Na drugoj strani, LDP već dva meseca ponavlja da će podržati vlast demokrata i socijalista, u cilju sprečavanja “većeg zla”. E sad, da li je to želudac liberala tako čelično jak, ili šta je u pitanju? Jer, nije li sve to malo preupadljivo naopačke postavljeno: na jednoj strani imamo SPS, stranku koju je osnovao i vodio Slobodan Milošević – prvi među jahačima srpske i balkanske apokalipse – i kojeg se oni ni danas ne odriču, naprotiv; na drugoj strani, jezgro LDP-a čine ljudi koji su se hrabro i dosledno suprotstavljali upravo svemu onome najgorem što je vladavina SPS-a i Miloševića donela. I šta na kraju imamo, kad podvučemo crtu? SPS koji zazire, koji se zapravo pomalo “gadi” LDP-a, i LDP koji se, doduše, svakako gadi SPS-a, ali u ime suvislo objašnjenog “višeg interesa” prelazi preko toga, rešivši time da se ponaša “politički”: to će reći da čini ono što je najbolje u okviru trenutno mogućeg.
Znači li to da se socijalisti u svom prenemaganju ne ponašaju “politički”? Nikako. To samo znači da oni svako političko delovanje i dalje poimaju isto onako kao što su ga uvek i shvatali i sprovodili: kao bezobzirno zadovoljavanje trenutnog egoističnog interesa, bez bilo kakvog obzira prema širem kontekstu. Metodologija pri tome nije važna: ona je siledžijska kad su jaki i kad im se može, ili pak trgovačka kad su slabi, ali “zgodno postavljeni”, kao sada. Važno je samo da funkcioniše.
Ono što socijalisti sada rade moglo bi se nazvati hinjenjem “duševne boli”, koja se ima adekvatno naplatiti: isuviše nam je teško da prihvatimo zli i užasni LDP makar i kao spoljnog i posrednog partnera, nemojte tražiti od nas tako veliku žrtvu, a ako je već tražite, onda za to moramo biti bogato obeštećeni, jer kako ćemo inače našim ojađenim i tužnim biračima na oči... Pri tome je, da stvar bude urnebesnija, uveliko na snazi partnerstvo SPS-a i LDP-a u nekim beogradskim opštinama, čime svaki zametak ozbiljnosti ove teatralne “dačićevske melodrame” pada u vodu. Na kraju se sve svodi na situaciju iz čuvenog vica sa kokoškama u dvorištu koje juri petao opsednut “niskim namerama”, pa jedna od njih predlaže onoj drugoj da ipak optrče još krug-dva pre nego što mu dopuste da ih sustigne, da se nedajbože ne pomisli da su “lake ženske”.
Najkasnije 22. jula znaće se da li je to “optrčavanje dodatnog kruga” u dvorištu socijalista završeno uspešno, tako da se može pristupiti formiranju u ovom trenutku jedino realne koalicione kombinacije za Beograd, ili će se ići na nove gradske izbore. Takvi izbori zapravo ne bi imali nikakve svrhe i smisla, bili bi zapravo štetni u svakom smislu, osim valjda u jednom. Pokazali bi, naime, da li se nastavlja trend koji je uočljiv od predsedničkih, preko parlamentarnih do lokalnih izbora: trend velikog rasta Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, stagnacije radikala – koje pravi problemi, osobito unutrašnji, zapravo tek čekaju – i pada Koštuničine stranke, samopostavljenog stožera jedne iracionalne, neodgovorne i gubitničke politike, kojoj njeni autori rado tepaju da je “nacionalna”, mada sve vuče na to da bi njeno nastavljanje veoma uspešno urnisalo tu istu naciju. Ili bar ono što je od nje preostalo nakon opustošujuće vladavine socijalista, sada, gle, stomačno preosetljivih na LDP.
Nema racionalnog osnova za sumnju da bi odgovor na ovu zagonetku bio pozitivan: ponovljeni izbori u Beogradu bi signalizovali nastavak ovog trenda. To znači da bi pozicije pre svega demokrata dodatno ojačale, da bi radikali bili prinuđeni da uvide da su dosegli vrhunac i sada polako klize nadole, dok bi Koštunica upražnjavao svoje političko samozadovoljstvo pred sve manje publike. Što se socijalista tiče, oni bi, ko zna, možda i prešli cenzus. A možda i ne bi. U oba slučaja, u potonjem naročito, imali bi posle sasvim dovoljno vremena da kontempliraju o relativnosti gađenja u politici. “A i šire”, kako su nekada govorili njihovi nešto čestitiji politički prethodnici.