Omer Karabeg: Gospodine Limani, ima li kontakata između mladih Albanaca sa Kosova i mladih iz Srbije?
Arben Limani: Ima kontakata, iako su ti kontakti veoma retki i veoma uslovljeni sadašnjim odnosima između Kosova i Srbije.
Srđan Vezmar: Program za dijalog mladih postoji od 2004. godine i od tada pa do danas preko 500 mladih ljudi sa Kosova i iz Srbije učestvovalo je u našim programima saradnje.
Omer Karabeg: Gospodine Limani, da li ste vi ikada bili u Beogradu ili u nekom drugom gradu u Srbiji?
Arben Limani: Jesam, bio sam u Novom Sadu novembra prošle godine na regionalnoj konferenciji koju je organizovao Srđanov Program za dijalog mladih. Prešli smo preko cele Srbije i preko Beograda, ali se tamo nismo zaustavili. Proveli smo nekoliko dana u Novom Sadu i bilo mi je lepo. Novi Sad je lep grad, nema tu sumnje. Posetili smo mnoga mesta, mnoge dobre, lepe restorane.
Srđan Vezmar: Nama se dešava svaki put kada nam dođu ljudi sa Kosova ili kada mi vodimo mlade iz Srbije na Kosovo da se oni veoma pozitivno iznenade. Mladi Albanci koji nam dođu u posetu ne očekuju tako srdačan doček, u početku su bojažljivi i nepoverljivi, a onda se opuste kada vide da mogu slobodno da pričaju albanski na ulici. Isti je slučaj i sa mladima iz Srbije kada posete Kosovo. Najteže je napravitin napraviti prvi korak jer strah i predrasude postoje i na jednoj i na drugoj strani.
Arben Limani: Ja sam zaista bio prijatno iznenađen onim što sam video u Novom Sadu. Ljudi su otvoreni, možeš da pričaš s njima o bilo čemu. Za Beograd ne znam, nisam bio tamo. Ali ja mislim da problem nije u velikim gradovima. Ljudi koji žive u velikim gradovima su tolerantniji. S njima slobodno možeš da pričas o svemu. Za vreme mog boravka u Novom Sadu pričao sam sa kolegama studentima o mnogim političkim problemima, ponajviše o statusu Kosova.
Nismo se slagali ali smo otvoreno iznosili svoja mišljenja i branili svoje stavove. Dao sam i jedan intervju za TV Novi Sad. Oni su me pitali: “Šta misliš kako bi trebalo da se reši status Kosova“? Ja sam otvoreno rekao rekao da mislim da Kosovo treba posle 10. decembra treba da proglasi nezavisnost. I to me iznenadilo jer mnogi ljudi u Kosovu misle da to nije moguće da se kaže u Srbiji. Ne znam da li su objavili taj intevju.
Srđan Vezmar: Intervju je objavljen, samo što mislim da nije preneto sve.
Omer Karabeg: Nije onaj deo o nezavisnosti?
Srđan Vezmar: To nije preneto. Postoji, nažalost, negativna uloga medija. Ne mogu da kažem da je to slučaj kod svih medija, ali kod jednog većeg broja svakako jeste. Otkako gledam televizijske vesti do sada nikada nisam čuo nijednu pozitivnu vest o kosovskom društvu.
Evo, baš pre neki dan u jednom danu našao sam na sajtu RTV Vojvodine tri negativne vesti o Kosovu. Prva je bila da je Prištevac ubio devojku pa sebe, druga kako Albanci seku srpke šume na jugu Srbije, a treća, koja me stvarno potpuno šokirala, glasila je da je negde u Italiji uhapšen Albanac sa 52 kilograma droge. Pri tome on on nije ni stanovnik Kosova, ni stranovnik Srbije, već Albanac iz Albanije. Pitam se da li bi naši mediji preneli vest da je, recimo, neki Francuz ili Nemac uhvaćen u Italiji sa 52 kilograma droge.
Omer Karabeg: Gospodine Limani, kako mediji na Kosovu govore o Srbiji?
Mediji na Kosovu ne bave se previše Srbijom, oni gledaju na Srbiju kao na drugu državu...
Arben Limani: Ja mislim da je ovde situacija malo bolja. Mediji na Kosovu ne bave se previše Srbijom, oni gledaju na Srbiju kao na drugu državu. Ovdašnji mediji ne prenose vesti o kriminalu u Srbiji. Ako ga tamo ima, to je njihova stvar, mi o tome ne treba da pričamo.
Srđan Vezmar: Ne bih se baš u potpunosti složio s Arbenom kad je reč o kosovskim medijima. Pre neki dan kada sam bio u Prištini. RTV Kosova je objavila da je uhapšen vozač nekog srpskog poslanika s određenom količinom droge, a srpski mediji su objavili kao je uhapšen vozač nekog kosovskog ministra sa istom tom količinom droge. Dakle, potpuno ista situacija, samo kosovski mediji objavljuju da je u pitanju Srbin, a srpski je reč o Albancu.
Arben Limani: Slažem se, Srđane, da mediji na obe strane imaju potpuno drugačije viđenje situacije. Međutim, mediji u Kosovu prenose samo najvažnije vesti koje se tiču Srbije, šta je vlada odlučila, šta je izjavio neki političar, a ne pričaju o Srbinu u Italiji koji je uhvaćen sa drogom, ili o nekom srpskom mafijašu koji je pokrao neku banku u Dubaiju ili nešto slično.
Kad dođem u Srbiju ja nisam opterećen takvim vestima, kao neko ko iz Srbije dođe na Kosovo, pa očekuje da će svakog trenutka videti kako se prodaju oružje ili doga na ulici ili strepi da će negde usred grada eksplodirati bomba. Mi smo, pre svega, opterećeni političkom situacijom u Srbiji jer vidimo da se tvrdi stav vlade prema Kosovu ne menja što jako otežava dijalog mladih Srbije i Kosova.
Omer Karabeg: Gospodine Vezmar, kako mlad čovek u Srbiji gleda na Kosovo i na Albance?
Srđan Vezmar: Mislim da je u većini slučajeva situacija onakva kakvu smo mogli da vidimo na demonstracijama u Beogradu nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Bojim se da je to većinski stav. Ima naravno mladih ljudi koji razmišljaju drugačije, koji nisu toliko opterećeni kosovskim mitom, koji bi želeli da se nešto promeni na bolje u srpsko-albanskim odnosima.
Međutim, to je jako dug proces. Stvari se sporo menjaju. Biće potrebno jako mnogo energije, truda i strpljenja da se mladima u Srbiji objasni da nisu svi Albanci zli ljudi, kao što ni svi Srbi nisu zli i da tu postoji dovoljno prostora i za jedne i za druge da izgrade zdrava društva koje će biti okrenuta Evropi.
Omer Karabeg: Gospodine Limani, kakvo je većinsko mišljenje mladih Albanaca o Srbima i Srbiji?
Arben Limani: Većina mladih Albanaca nikada nisu imali priliku da posete Srbiju, niti da se sretnu sa ljudima iz Srbije. Njihovi stavovi najviše zavise od onoga što čuju na televiziji. Rekao bih, međutim, da postoji raspoloženje za dijalog, da mladi pričaju međusobno, da idu u Srbiju i da prime ljude iz Srbije, da se sretnu, da pričaju kako bi se bolje razumeli.
Zašto to kažem? Mladi iz Kosova misle da treba da gledamo u budućnost, jer ćemo se i mi Srbija jednog dana zajedno naći u Evropskoj uniji. Mislim da za to postoji šansa sada kada Srbija ima demokratsku vladu ili bar mnogo demokratičniju od one prehodne. To stvara bolje uslove za dijalog.
Omer Karabeg: A ima li straha, ima li nepoverenja, ima li netrpeljivosti?
Arben Limani: Ima straha, netrpeljivost je veoma teška reč, nje nema, ali straha ima. To sam video kod nekih kolega koji su išli u Srbiju na konferenciju. Oni su u početku bili veoma uplašeni da neće moći slobodno da iznose stavove. U početku su bili veoma uzdržani, plašili su se da pričaju s drugim ljudima, a posle, kada smo svi počeli slobodno da pričamo, videli smo da možemo da se međusobno razumemo.
Omer Karabeg: Gospodine Vezmar, vi ste, koliko sam shvatio, nekoliko puta bili na Kosovu i u Prištini, u gradovima gde, uglavnom, žive Albanci. Kako ste bili primljeni?
Srđan Vezmar: Ja od 2004. godine putujem na Kosovo, često i dva puta mesečno. To zavisi od grada do grada, pre svega od toga da li ste u nekom većem ili manjem mestu, da li su se u tom mestu tokom rata dogodili zločini. Ponavljam, mnogo puta sam išao na Kosovo, ali samo dva puta su mi se desile neprijatnosti u Đakovici i Peći.
U Đakovici, dok smo sedeli u kafiću, prišao nam je jedan čovek i pretecim glasom upitao zašto govorimo srpski, pa smo mi ustali i otišli. U Peći nam je jedna žena rekla da bi nam prerezala vrat zato što smo Srbi. Ali, ja njen gnev jednim delom mogu da razumem zato što je ona iz Drenice, gde su počinjeni veliki zločini. Ali to su samo dva incidenta, iako od 2004. godine redovno idem na Kosovo.
Arben Limani: Dešava se to. Sve zavisi od toga koga sretneš i u kom trenutku ga sretneš. Možda se nešto krupno desilo, pa je situacija bila napeta. Ja nisam imao neprijatnosti u Novom Sadu, osim jedne male kada mi je prišao jedan student i optužio me da pričam protiv Ustava Srbije jer govorim da Kosovo treba da bude nezavisno. Mišljenje tog studenta je bilo da ja kao građanin Kosova, a Kosovo je po njemu deo Srbije, ne bih smeo da pričam protiv Ustava Srbije. Ali to nije bilo ni blizu pretnji koju je Srđan dobio.
Ima mladih u Srbiji, to sam video kad sam bio u Novom Sadu, koji su veoma naklonjeni nacionalističkim, ekstremističkim stavovima. Čuo sam da na Pravnom fakultetu u Beogradu uopšte ne možeš da pričas nešto što nije u skladu sa zvaničnom politikom o Kosovu, a kamoli da kažeš da Kosovo treba da bude nezavisno. Očekujem, međutim da će se situacija promeniti ukoliko nova vlada u Srbiji ne bude kao prethodna bazirala svoju politiku isključivo na kosovskom pitanju. To bi relaksiralo situaciju, ljudi ne bi više bili toliko opterećeni nacionalizmom što bi olakšalo dijalog između Albanaca i Srba.
Srđan Vezmar: U Novom Sadu postoji mnogo mladih ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Na kraju i inicijtiva da se organizuju dijalozi mladih Srba i Albanaca krenula je sa Univerziteta u Novom Sadu. Pokrenuli su je studenti. Ali postoji strah kako će takav angažman biti primljen. Vi ste student, pa ako imate neke profesore koji se s time ne slažu, onda dosta rizikujete. Ja sam bio među studentima koji su pokrenuli tu incijativu i bili smo izloženi pritiscima, čak i fizičkim pretnjama od strane studenata koji su bili pod uticajem pojedinih profesora. Ja sam to na svojoj koži osetio. Na sve načine se trude ili da vas zaplaše kako biste prestali da radite to što radite.
Nažalost, pravni fakulteti predstavljaju tvrdo jezgro nacionalističke ideje. I kada se to još podgreje medijima i kvazi medijima dobijete ubitačnu kombinaciju. No, bez obzira na sve taj dijalog između mladih sa Kosova i Srbije nenako ide. Mislim da je u ovom trenutku mnogo veći problem kako napraviti neki most unutar kosovskog društva između Srba i Albanaca. To je pitanje položaja manjinskih zajednica koje žive na Kosovu, a pre svega srpske, i spremnosti kosovskog društva da se otvori prema manjinama. Postoji veliko nepoverenje kosovskih Srba prema institucijama Kosova, što je razumljivo jer ti ljudi žive u getima.
Arben Limani: Potpuno se slažem sa da je to teška situacija. Ali inicijative kao što je Program za dijalog mladih veoma mnogo pomažu da mladi Srbi sa Kosova počnu da komunicitraju sa mladim Albancima. Kad oni vide nekoga kao Srđan koji slobodno priča o svemu, onda će i oni prihvatiti dijalog i početi da otvoreno pričaju o svojoj poziciji. Najteže je kad su stavovi tvrdi i niko neće da popusti.
Ja mislim da mora da se razvija dijalog mladih na Kosovu. I ne samo mladih, Kosovska javnost je za to da se razvija dijalog sa manjinama, da im se pomogne. To je u našem interesu, u interesu razvoja multietničkog Kosova. Treba ići još i dalje i razvijati balkanski dijalog. Naša organizacija studenata prava koja se zove Ligo lex legis sada uspostavlja veze s organizacijama u drugim balkanskim zemljama, u Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj. Dobro bi bilo kada bismo mogli organizovati balkansku konferenciju mladih.
Omer Karabeg: Gospodine Vezmar, šta je po vama u ovom trenutku najveća smetnja za normalizaciju srpsko - albanskih odnosa?
Srđan Vezmar: Ako govorim sa stanovišta nekoga ko živi u Srbiji, ko je građanin Srbije, to je svakako pitanje statusa Kosova. Većina ljudi u Srbiji smatra da to pitanje nije rešeno i da će se ono vrlo brzo ponovo otvoriti.
Arben Limani: Slažem sa Srđanom da je pitanje statusa nešto što nas duboko deli. Ali, to ne treba da bude prepreka za dijalog. Evo, Srđan i ja se oko toga uopšte ne slažemo. Pozicije su sasvim suprotne. Ali to nas ne sprečava da radimo na projektima koji omogućuju da se mladi Albanci i Srbi nađu za jednim stolom, da pričaju, da slobodno iznose svoja mišljenja i da pokušaju da razumeju jedni druge.
Srđan Vezmar: To što imamo različite stavove ne sprečava nas da sednemo s Arbenom ili sa bilo kojim Albanacem sa Kosova i da otvoreno razgovaramo o nezavisnosti Kosova. Ali od nezavisnosti se ne živi, niti se ona jede, pa ni Albanci na kraju krajeva neće imati od nje koristi ako ne ispune standarde i ostale kriterijume Evropske unije. Zato hajde da se bavimo pitanjima koja se tiču svakodnevnih problema mladih ljudi. To je nešto na šta mi možemo da utičemo. Arbenova organizacije Ligo lex legis i Projekt za dijalog mladih pokušavaju da uspostave neku vrstu saradnje između studenata pravnih fakuleta Srbije i Kosova.
Nastojimo da napravimo jedan alternativani kanal komunikacije jer je teško zamisliti da će u narednih pet-šest godina, a možda i duže, doći do neke zvanične saradnje na nivou uprava pravnih fakulteta u Prištini i Srbiji, pa i onog u Kosovskoj Mitrovici. A tu ima toliko pitanja koja se tiču običnog studenta, na primer pitanje dokumentacije. Recimo, kad sam ovih dana bio u Prištini pozvao me kolega iz Kosovske Mitrovice i rekao: “Tu u Prištini nam je dokumantacija, vidi da li možemo da je podignemo, kakav je naš status.“ To su te obične stvari na kojima ćemo mi sa kolegama iz Ligo lex legisa pokušati da radimo, a ta pitanja se mogu rešavati jedino kanalima alternativne diplomatije, da ih tako nazovem.
Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da da je uopšte moguća normalizacija odnosa između Srbije i Kosova, pa da dve države žive kao dobri susedi, ili će neprijateljstvo potrajati još decenijama?
Arben Limani: Mislim da to najviše zavisi od stava vlade Srbije, jer Kosovo u ovom trenutku želi dobre odnose ne samo sa Srbijom nego sa svim drugim susedima. To je naš prioritet. Ako se taj trenutak i ta pozitivna energija sada ne iskoriste, ako Vlada Srbije i dalje tvrdo bude insistirala na svom stavu da ne dolaze u obzir nikakvi kontakti sa Prištinom, biće to propuštena prilika, što će znatno otežati uspostavljanje dijaloga u budućnosti.
Pomenuo bih i ovu konfuziju koja je nastala osnivanjem paralelnih institucija. Srbi sa Kosova ne znaju kome da se obrate - da li paralelnim institucijama izabranim na poslednjim srpskim izborima koje ne priznaje UNMIK, da li institucijama Kosova čime se izlažu riziku da budu proglašeni izdajicama ili institucijama Srbije koje nemaju nikave ingerencije na Kosovu i koje im ne mogu rešiti nikakav problem. Ja mislim da je u tom slučaju jedini ventil alternativna diplomatija koju Srđan pominje i koja će pomoći da rešvaju svakodnevni, konkretni problemi ljudi.