Ova priča ima, međutim, i tamnu stranu. Normalno je to: dok jednome ne omrkne, drugome ne osvane, to je jedna od onih neprolaznih istina starozavetnog prizvuka... Na toj tamnoj strani su gubitnici ovih izbora i postizbornih domunđavanja, radikali i Koštuničin DSS. Ako je, dakle, vlast vezivno tkivo, šta je onda gubitak vlasti (Koštunica), to jest njeno uporno nesticanje (Šešelj-Nikolić)? Ono miriše na gubitništvo, a gubitništvo u srpskoj politici – i ne samo srpskoj – miriše na osipanje, na raskol... Pitajte JUL-ovce, kojih je četvrtog oktobra 2000. bilo malte ne na stotine hiljada, a šestog oktobra bi svi stali u jedan autobus, i to više nego komotno. Valjda se ni u jednoj ljudskoj delatnosti ne beži od gubitnika tako panično i besramno kao u politici. No, u ovoj priči o Tamnoj Strani, u kojoj su glavni junaci dvojica Vojislava, naglasak je na nečemu malo složenijem od klasičnog i banalnog „karijernog sindroma“.
Kako sada stvari stoje, Koštunica i radikali izgubili su Srbiju, a moguće je da ne dobiju ni Beograd, kao (zlatonosnu) utešnu nagradu. Reklo bi se da to sve vidljivije pojačava intenzitet i rasprostranjenost nervoze u oba tabora. Ko bi, recimo, koliko pre nedelju-dve, smeo da zamisli da bi se Tomislav Nikolić, zakleti šešeljevski lojalista, tako otvoreno pobunio protiv nekih – nimalno nevažnih – Šešeljevih odluka? Koliko god da je to uradio s maksimalnim pijetetom prema utamničenom guruu velesrpskog radikalizma, Nikolić je jasno stavio do znanja da njihova neslaganja nisu samo taktičke naravi, nego prerastaju i u – strateška. Oko Evropske unije, recimo. Ima li danas uopšte krucijalnijeg pitanja za Srbiju: ako se s nekim oko toga ne slažeš, oko čega se uopšte slažeš? Oko „srpske granice“ kod Virovitice? Nemojmo se zafrkavati. Nikolić, osim toga, ponavlja da su godine Šešeljeve zatvorske izolacije u inostranstvu loše uticale na nivo njegovog razumevanja bitnih i trajnih političko-vrednosno-mentalitetskih promena u Srbiji. U redu, ali šta će tek biti ako se Šešelj ubrzo zaista vrati u Srbiju: hoće li to izgladiti nesporazume ili će ih, naprotiv, tek otvoriti? „Dete“ Nikolić je u međuvremenu mnogo poraslo, pa bogme ponešto i sazrelo, a „otac“ Šešelj u njemu još vidi beslovesnog klinca kojem će udarati zauške...
Koštunica, naizgled, nema Šešeljeve probleme: to nije ni čudno, pošto u DSS-u i nema pravih „Nikolića“, i to ne samo zato što Koštunica nije u Sheveningenu, nego na Dorćolu. Ali, njegov do brutalnosti radikalni politički zaokret ka tvrdoj i tvrdoglavoj desnici, za koju na celom svetu i okolini postoji samo Jedno Jedino Pitanje: Kosovo, teško i sve teže prati bilo ko izvan najužeg kabinetskog kruga njegovih lojalista. Zato je u njegovoj stranci sve primetnije tiho meškoljenje, koje gdegde već prelazi u komešanje. Jedan donedavni Koštuničin ministar već je javno dezavuisao sadašnju orijentaciju stranke, a nije nepoznato da još neki stranački „teškaši“ i prvoborci misle slično. O stranačkoj „bazi“ s dužim stažom, naročito onoj beogradskoj, da se i ne govori. Sve bi, naravno, bilo drugačije da se Koštuničina hazardersko-inadžijska politika pokazala dobitnom kombinacijom, ali nešto što je teško slediti i razumeti, a pri tome još donosi sasvim konkretan gubitak, teško ćete slediti na duži rok, osim ako u Koštunici više ne vidite predsednika političke stranke, nego šamana jedne parapolitičke sekte. A takvih, koji ga tako vide, ipak po prirodi stvari ne može biti mnogo.
Sve ovo znači da i DSS-u i radikalima u opoziciji predstoji svojevrsna kriza identiteta i mogući lomovi, možda tihi, a možda i vrlo glasni. Ali, ključna je stvar ovo: neće to biti naprosto zato što su u opoziciji – ta, nije im prvi put; to će biti zato što će svako trezven znati da su se našli u opoziciji, možda čak i na margini, zato što je liderska politika bila kruta, nerazumna, čak „mesijanska“ u najgroznijem mogućem smislu: nešto što em ni na šta ne liči, em ne funkcioniše. I baš je tu koren svih nevolja: i Šešelj i Koštunica, svako na svoj način, ponašaju se – i samorazumevaju se – u osnovi mesijanski, kao Ljudi Sa Misijom. Toj misiji („odbrani Svetog Kosova“, odnosno „ujedinjenju srpskih zemalja“) valja, ako je potrebno, žrtvovati ama baš sve ostalo, zaključno sa Srbijom „kao takvom“. Uostalom, šta će kome Srbija bez Kosova, odnosno bez Karlobaga...
Ova vrsta autističnog mesijanstva ljudima ipak malo preteško pada na stomak godine Gospodnje 2008, toliko leta posle svega. Iz dana u dan biće sve manje onih koji će želeti bespogovorno da slede Vojislave na tom putu, i oni će biti „sve samlji“, što bi rekao pesnik Brana Petrović. Kada i dokazano najodaniji ljudi počnu da dižu ruke od tebe, to je kao kuća veliki znak da treba da se zapitaš znaš li šta uopšte radiš i kuda ideš. Vojislavi, međutim, te znakove ignorišu: uvereni u svoje Misije, oni ravnopravno opšte još samo sa Istorijom lično, a trivijalnost „političkog“ i brige i prohtevi prostog puka ostali su tamo negde ispod njih, tamo gde se guše i gušaju obični smrtnici. Pa dobro, smrtnici su primili i razumeli poruku, pa su i oni počeli da gledaju svoja posla!