„Ujedinjene Nacije bi trebalo da obezbede dobre usluge i posredovanje. Mi smo spremni da uskoro izađemo sa novom inicijativom za rešenje pitanja Abhazije. Verujemo da možemo ponuditi nove podsticaje za početak dijaloga. Sa druge strane, postojeći format pregovora je zastareo, pre svega Sporazum Saveza nezavisnih zemalja (sa prostora bivšeg SSSR-D.Š.) o rešenju sukoba Gruzije i Abhazije iz 1996. Rusija je ukidanjem sankcija predviđenih ovim sporazumom (6.marta 2008 – D.Š.) faktički promenila kompletan okvir, pravila igre na terenu, stvarajući novu realnost kojoj moramo da se prilagodimo, uključujući i UN.“
Sličan je i stav Marije An Isler Biga (Maria Anne Isler Beguin), predsednice Komiteta Evropskog parlametna za Južni Kavkaz, koja za naš program ističe.
“Rusija i Gruzija treba da postignu kompromis. Rusija je dobila novog predsednika, Šaakašvili je takođe ponovo izabran. Dakle, mora se naći rešenje jer je status quo više neodrživ. Gruzijske izbeglice treba da se vrate u Abhaziju i istovremeno započnu pregovori. Međutim, trebalo bi promeniti formulu, jer dosadašnja sa "prijateljima UN" kao posrednicima, očito ne daje rezultate. Kao što sam rekla, EU treba da bude aktivno uključena u pregovore, zajedno sa UN, kako bi se pronašlo rešenje.”
Specijalni izaslanik EU za južni Kavkaz Piter Semnebi kaže za Radio Slobodna Evropa da to nije ključno pitanje.
„Pregovarački format sam po sebi ne bi trebalo da bude u centru pažnje već realnost na terenu i koje mere mogu da se preduzmu u cilju inteziviranja kontakata, poverenje različitih zajednica. Istovremeno, veoma je bitno da i Gruzija nastavi reforme kako bi postala atraktivnija za stanovništvo koje živi u zonama konflikta.“
Nedavno su gruzijske vlasti promenile ime Ministarstva za rešenje sukoba u Ministarstvo za reintegraciju. Neki smatraju da nije reč o samo simboličnoj promeni već imlicira nameru Gruzije da po svaku cenu uspostavi svoj teritorijalni integritet i u Abhaziji i u Južnoj Osetiji.
Gruzijski ministar za reintegraciju Temur Iakobašvili za naš program objašnjava:
„Nije reč samo o promeni imena već i pristupa. Mi smo uvereni da Rusija niti bilo koja druga zemlja nikada neće priznati nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Zbog toga moramo da reintegrišemo naše teritorije i građane, a za reintegraciju su nam potrebni drugačiji mehanizmi nego sa rešavanje sukoba. Na primer, prevazilaženje konflikta znači i razdvajanje sukobljenih strana, dok reintegracija podrazumeva njihovo približavanje.“
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler.
„To je veoma zanimljivo. U Abhaziji su oštro reagovali zbog ove promene, tačnije pojma "reintegracija". Međutim, osoba koju je Šaakašvili imenovao za ministra za reintegraciju je veoma umerena i mudra. Zapravo, imenovanje Iakobašvilija uliva najveću nadu jer on je u stanju da sedne i razgovara sa predstavnicima Abhazije i pridobije njihovo poverenje. Međutim, pre tri godine je takođe imenovana veoma umerena ličnost za ministra za rešenje sukoba koji je uspeo da stvori dobar kontakt sa abhazskom stranom i verovatno je mogao da postigne neku vrstu sporazuma ali je iznenada sklonjen sa te funkcije i poslan za ambasadora Gruzije u Ujedinjene nacije. Dakle, Šaakašvili može biti pod pritiskom snaga koje u stvari ne žele da se sukob reši.“
Analitičar iz Tbilisija Giorgi Kutišvili smatra da naziv ministarstva nije promenjen u baš najpogodnijem trenutku:
“Ja sam razgovarao sa više vladinih zvaničnika, jer mi je promena naziva ministarstva ličila na rizičan eksperiment. Oni su mi odgovorili da to izražava krajnji cilj Gruzije – da se reintegrišu separatističke oblasti i obezbedi pomirenje. Međutim, reintegracija dolazi nakon rešenja sukoba. Zato smatram da je reč o pomalo ishitrenom koraku.”
Pitanje tajminga je veoma bitno što bi doprinelo spuštanju tenzija, kaže za naš program Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnim poslovima“ (Russia in Global Affairs):
„Sa stanovišta efikasnosti, Šaakašvili ne treba da forsira događaje. Ukoliko bi Južna Osetija bila ostavljena na miru godinu i po – dve, imam utisak da bi se ona postepeno približavala Gruziji. Ključno je da se ne zastrašuje tamošnje stanovništvo, jer interni legitimitet režima u Abhaziji i Južnoj Osetiji se zasniva na strahu. Sve dok se stanovnici Abhazije i Južne Osetije budu plašili Gurzije, režimi u ove dve oblasti će uživati sve veću podršku.“
Žele mir, spremni za rat
Gruzija i Abhazija žive u paralelnim realnostima koje se sve više udaljavaju. U međuvremenu stasavaju nove generacije rođene nakon rata koje nemaju iskustvo zajedničkog života. To potvrđuje i da tek poneki mladi Gruzijac govori ruski, a retko koji Abhaz gruzijski. Kompromis nije na vidiku ni skoro 20 godina od izbijanja sukoba, pa se mnogi pribojavaju da ne dođe do novog rata iako se svi deklarativno zalažu za mirno rešenje.
Naime, do skora i gruzijske i abhaske snage nisu bile dovoljno osposobljene za ofanzivna dejstva. Međutim, od 2003. godine vojni budžet Gruzije je učetvorostručen. Nabavljena je veoma moderna oprema, ustanovljena NATO baza za obuku. Abhazija je uzvratila, naročito od 2006, jačanjem svojih snaga i sve intezivnijom obukom, često uz rusku podršku. Gruzija sve učestalije insistira da uz ruske mirovne trupe budu raspoređene i međunarodne, pre svega zapadne. Međutim, čak iako se ukine mandat misiji Saveza nezavisnih država (ustvari ruskoj), Rusija će nastojati da zadrži svoje trupe. U julu 2006. šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je izjavio da je Rusija spreman da „zaštiti svoje građane bilo gde“. Istoga meseca, Duma je odobrila da ruske trupe zaštite ruske građane širom sveta.
Za Gruzijce, izgubljeni rat iz 1992-93. i dalje ima emotivne tragove. Slogani: "mi ćemo se vratiti", "izgubljeni rat" su popularne teme u poeziji i muzici. Takva atmosfera, po rečima Arčila Gegeshidze-a iz Gruzijske fondacije za strateške međunarodne studije, opterećuje racionalno prosuđivanje pitanja Abhazije i slabi kredibilnost mirovnih napora Tbilisija.
"Ratna retorika i mirovne inicijative se preklapaju. Zbog toga nastojanja Gruzije da mirno reši ovo pitanje ne deluju previše ubedljivo. Takav pristup izaziva konfuzijiu ne samo kod druge strane u sukobu i Rusije već i kod naših partnera i dobronamernih na Zapadu."
Gruzijski ministar za reintegraciju Temur Iakobašvili:
„Smatram da treba pre svega da se usredsredimo na mirno rešenje ovog pitanja i vojni sukob verujem da nije prihvatljiv za nas niti za drugu stranu kao ni bilo kome u celom ovom regionu.“
RSE: Ovo vas pitam zato što, ne samo Abhazija i Južna Osetija, već i Rusija pa i pojedini zapadni krugovi ističu da Gruzija ubrzano modernizuje armiju, šalje trupe u Irak da bi se obučile za eventualnu akciju u cilju nasilne reintegracije separatističkih regija.
Iakobašvili: Stvaranje kredibilne vojske ne znači da će ona nužno biti i upotrebljena. Drugo, u pregovorima vas niko ne shvata ozbiljno samo ako imate šargarepu. U našem slučaju to znači da moramo posedovati i štap i šargarepu. Takođe, slanjem svojih trupa za mirovne operacije na Balkanu, zatim Iraku i Avganistanu – Gruzija na taj način ispunjava svoje međunarodne obaveze.
Gruzija želi da postane članica NATO, što bi joj olakšalo vojnu opciju u reintegraciji Abhazije i Južne Osetije. Istovremeno, Rusija bi u slučaju članstva Gruzije u NATO-u mogla da prizna separatističke oblasti.
Giorgi Kutišvili, direktor Međunarodnog centra za rešavanje sukoba i pregovore sa sedištem u Tbilisiju:
“Jedno je najverovatniji razvoj događaja, a drugo je percepcija i moguća reakcija na nju. Rusija smatra da bi članstvom u NATO-u Gruzija bila ohrabrena da na silu reintegriše Abhaziju i Južnu Osetiju. Međutim, u realnosti člastvo u NATO bi, sasvim suprotno, sprečilo Gruziju da pokuša da na silu reši ovaj problem. Politika Severnoatlantske alijanse je da se stabilizuje situacija i rešenje pronađe dijalogom. Uostalom, SAD su skrenule pažnju vlastima u Gruziji da se uzdrže od bilo kakve upotrebe sile. To ne znači da je Gruzija planirala vojnu operaciju, ali postojanje takvog upozorenja je pozitivno i garantuje da će ovaj uslov biti primenjen, odnosno da je mirno rešenje i pregovori za prevladavanje sukoba jedini prihvatljivi način za članice NATO-a. Zato mislim da je preterana zabrinutost Rusije. Ona je preokupirana širenjem NATO-a na Istok, i članstvo Gruzije je deo te njene zabrinutosti.”
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler ipak smatra da treba biti oprezan:
„Šaakašvili je izjavio tokom prvog mandata a ponovio je i tokom nedavne izborne kampanje da će uspostaviti teritorijalni integritet Gruzije pre isteka drugog mandata. To praktično znači ako nije moguće mirnim putem, onda će to učiniti upotrebnom sile. Verovatno je Tbilisi obećao SAD da pomoć u opremi i
obuci vojske neće koristiti za vođenje rata protiv separatističkih regija. Međutim, ta obećanja se lako krše.“
Gruzijske izbeglice koje se još itekako sećaju stradanja iz 1990-ih ističu da ratnu opciju treba izbeći po svaku cenu.
Gruzijka: Znam da ima mnogo ljudi koji su ratovali, bili ranjeni, ostali bez najbližih. Mnogi od njih bi možda želeli da ponovo upotrebe oružje i silom povrate Abhaziju, ali ne mislim da bi to bio pravi način. Ne treba nam novi rat. Svi mi imamo muževe, sinove. Dosta je bilo žrtava. Zašto bi morali ponovo da se žrtvujemo. Moj muž, braća i rođaci išli su u rat. Oni su nestali i niko nije znao tri dana gde su. Vratili su se donevši telo mrtvog rođaka. Moj brat je ranjen i kasnije umro. Muž je bio ranjen u nogu i ruku. Čak je i naš 14-godišnji sin bio ranjen od šrapnela. Pobegli smo tri dana nakon pada Sukhumija. Jedino ko nije bio svedok stradanja može da tvrdi da treba da vratimo Abhaziju silom.
Gruzijka: Ne više ratovanja. Vratićemo se ako je to moguće na miran način. Živimo sada u našem glavnom gradu. Dobro nam je.
Gruzijka: Ne podržavam ratnu opciju posle koje bih se vratila. U slučaju novog rata izgubili bismo Abhaziju zauvek. Do sada smo izgubili 15 godina, a posle novog rata ne bi bilo dovoljno ni 100 godina da se vratimo.
Gruzijac: Ja sam za mirno rešenje. Silu bi trebalo koristiti samo u krajnjem slučaju. Ako vas neko tri puta udari u lice, četvrti put bi možda trebalo odgovoriti.
U Abhaziji takođe smatraju da bi ranta opcija bila pogubna ali da su spremni da se brane u slučaju napada.
Roin Agrba, preduzentik iz Abhazije:
“Naravno, jer ako se nešto dogodi mi nemamo drugog izbora. Ja sam bio u ratu, čak imam i odličja. Za doprinos Domovinskom ratu naroda Abhazije.”
Natella Akaba, predsednica Asocijacije žena Abhazije:
“Da, naravno. Mi smo spremni za to, jer oružani scenario nije isključen. S druge strane, mi ne žudimo za oružanim sukobom. Više ljudi će se boriti u poređenju sa 1992. S jedne strane, mi znamo šta nam rat sa Gruzijcima znači, a druge strane znamo šta možemo izgubiti.”
Zuhba Aslan, preduzetnik iz Abhazije:
“Naravno. Za otadžbinu sam uvek spreman da se borim.”
Sabin Frejzer (Sabine Fraizer), direktor programa za Evropu u Međunarodnoj kriznoj grupi sa sedištem u Briselu:
„Gruzija je u značajnoj meri povećala svoj vojni budžet, koji sada iznosi više od jedne milijarde dolara. Abhazi ovo vide kao pretnju njihovoj bezbednosti, a takođe unosi zabrinutost kod ljudi u regionu da bi Gruzija mogla vojno delovati kako bi vratila ovu provinciju pod svoje okrilje. Gruzijske vlasti su jasno dale do znanja da žele da ovaj konflikt reše mirnim putem, ali mislim da je zabrinutost opravdana zbog veoma izražene prisutnosti vojnih snaga na granici sa Abhazijom.“
Poverenje pa status
Predsednica Komiteta Evropskog parlamenta za južni Kavkaz Marija An Biga smatra da se ne može unedogled odugovlačiti rešenje.
“Ja sam bila u Abhaziji i produžavanje status quo-a nije rešenje. Jasno mi je da Rusija igra čudnu ulogu sa davanjem pasoša gruzijskim građanima u Abhaziji. Zato je potrebno da međunarodna zajednica ubedi obe strane da sednu za pregovarački sto i čujemo od Gruzije kakav nivo autonomije je spremna da pruži Abhaziji. Istovremeno, kako Abhazija vidi rešenje. To je jedini način jer inače ne mogu da zamislim da se drugačije nego pregovorima dođe do rešenja. Naša delegacija će ići uskoro u oblast Gali u Abhaziji, a u kojoj Gruzijci žive u veoma teškim okolnostima. Tako stanje je više neodrživo i mora da se pronađe rešenje.”
U Gruziji očekuju što hitnije rešenje sukoba kako bi mogla da se okrene razvoju.
Ministar za reintegraciju Temur Iakobašvili:
„Na žalost, nemam kristalnu kuglu ili tarot karte. Trudićemo se da to bude što pre okončano. Sve inicijative biće pokrenute ove godine.“
Najnovija ponuda Šaakašvilija Abhaziji 28. marta, 2008, nekoliko dana pre puta na samit NATO u Bukurešt, gde je očekivao potpisivanje Akcionog plana članstva sa NATO-om, jeste modifikacija plana iz 2006 o "širokoj unutrašnjoj suverenosti" za Abhaziju. Ovoga puta predložena je "neogračena autonomija" sa obećanjem stvaranja slobodne ekonomske zone, zastupljenosti predstavnika Abhazije u centralnim vlastima i pravo veta na pitanja koja se tiču Abhazije. Lider Abhazije Sergej Bagapš je, međutim, odbacio ovaj plan kao neprihvatljiv, praznu propagandu u nastojanju da se pridobije podrška na samitu NATO-a.
Čuju se kritike da Gruzija vodi nekonzistentnu politiku prema Abhaziji, kao i da je propustila da uključi abhasko stanovništvo i njegovo vođstvo na smisleniji način.
Irakli Tabliašvili, predsedavajući Abxaz-Info, nevladine asocijacije koja podržava medije i projekte koji promovišu mirno rešenje sukoba kaže za RSE da će Gruzija više ostvariti ako se bude fokusirala ne na reintegraciju, već pomirenje sa Abhazijom.
"Treba da napravimo distinkciju između rešenja sukoba i uspostavljanja teritorijalnog integriteta. Ovo drugo još uvek se može ostvariti upotrebom gruzijske armije, nakon čega bi se možda vratile gruzijske izbeglice. Međutim, u tom slučaju, samo bi se produbio sukob između Gruzijaca i Abhaza."
Arčila Gegeshidze, ekspert iz Tbilisija, smatra da u ovoj fazi ne bi trebalo razmatrati finalni status.
"Trebalo bi odložiti ovo pitanje, a u međuvremenu otpočeti razgovore o drugim temama što bi promovisalo osećaj međusobnog poverenja i međusobnih interesa. Treba da uverimo Abhaze da smo u stanju da shvatimo i rešavamo njihove probleme bolje nego iko u svetu-pre svega Rusija. Zapravo, njihova bliskost Rusiji, pretpostavlja na duže staze asimiliaciju i akulturaciju".
Giorgi Khutsishvili, direktor Međunarodnog centra za rešavanje sukoba i pregovore takođe se slaže da su ključne mere poverenja.
“Donja linija za Gruziju je federacija sa širokim pravima za Abkhaziju i Južnu Osetiju, a što one za sada ne prihvataju. Međutim, mislim da nije ključan naziv, već da se konačno sedne za pregovarački sto. Treba početi razgovore ne o statusu već o drugim pitanjima kako bi se uspostavilo poverenje. Tek nakon toga je moguće razgovarati o statusu. Dakle, u ovom trenutku nije realistično pregovarati o statusu već o drugim pitanjima. U suprotnom, opet ćemo udariti glavom u zid.”
Sabin Frejzer, direktor evropskog programa u Međunarodnoj kriznoj grupi, smatra da pre finalnog rešenja dve strane treba da sarađuju u različitim oblastima, kao što je ekonomija.
„Druga nepoznanica koju bih pomenula su naredne Olimpijske igre (OI) koje će biti održane u Sočiju, što je možda šansa da se pomogne rešenju konflikta između Abhazije i Gruzije. Jasno je da Rusije želi da ima mirnu situaciju uoći OI, te da joj ne odgovara nasilje u blizini Sočija, koje je udaljeno nekih 30 kilometara od Abhazije. Mislim da su OI izvanredna šansa za Gruziju i Rusiju da sednu zajedno i dođu do kompromisa u korist stabilnosti, te da eventualno Gruzija i Abhazija približe stavove i reše konflikt.“
Piter Semnebi (Peter Semneby), specijalni izaslanik EU za južni Kavkaz poziva na uzdržanost.
„Mislim da je prerano da se govori o konrektnom ustavnom aranžmanu kao delu konačnog rešenja za ovo pitanje.“
Većina eksperata procenjuje da je realnije govoriti o nastavku upravljanja sukobom a ne o njegovom rešenju.
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler:
„To zapravo vidim kao opciju u narednih nekoliko godina. To će u osnovi ostati zamrznuti sukob. Rusija neće promeniti svoju politiku ni sa novim predsednikom. Rukovodstvo Abhazije će i dalje slediti naloge iz Moskve jer ono samo nema dovoljno manevarskog prostora i to je nesrećna okolnost.“
Sličan je i stav Girogija Kutišvilija, analitičara iz Tbilisija:
“Ja sam u osnovi za transformaciju sukoba pre nego za njegovo rešenje. Naime, kada nema mogućnosti za rešenje, nužno je transformisati sukob tako što će se obezbeđivati ekonomski podsticaji, praviti zajednički privredni projekti, što će voditi aktivnijem učešću obe strane i njihovoj boljoj komunikaciji i razumevanju. Na primer, ako se obnovi železnički saobraćaj između Gruzije i Abhazije, onda će i jedna i druga voditi računa o njegovoj efikasnosti i sigurnosti. Međutim, vidim da gruzijska strana čini veoma malo napora da transformiše sukob tako da postoji mogućnost da on i dalje ostane zamrznut.”