Lider Abhazije Sergej Bagapš međutim odlučno odbacuje te navode.
“Smatram da je to čisto ideologiziranje. Da biste se uverili u stvarno stanje, mora se obrazovati međunarodna komisija koja bi to i potvrdila. Verujte mi da smo mi pod supervizijom i monitoringom UN-a, vojnih posmatrača, velikog broja civilnih i humanitarnih organizacija. Zbog toga smatram da su ovakve priče provokativne. To je takođe jedna od metoda da se kaže: 'Oni ne zaslužuju nezavisnost'.”
Građani Abhazije su nešto kritičniji. Natela Akaba, predsednica Asocijacije žena Abhazije u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
“Ne mogu reći da smo dostigli zadovoljavajući nivo, ali mislim da je Abhazija demokratskija od Rusije.”
RSE: Šta nedostaje? Sloboda medija ili višepartijski sistem?
Akaba: Ne, sloboda medija je u redu, ali nerešen konflikt utiče na ljude i demokratske institucije. Višepartijski sistem je sada u začetku, što mi ne odgovara. Ali, postoje razlozi za trenutno stanje. Prvo ekonomski. Ko će osnovati i finansirati partiju? Takođe, nema mnogo ljudi koji bi se posvetili vođenju političkih partija.
Roin Agrba, preduzetnik iz Abhazije:
“Tokom izbora sumnjao sam da će vlasti dopustiti slobodu medija. To je problem na čitavom prostoru ex-Saveza, ne samo kod nas. Bilo je sudskih procesa medijima u Abhaziji. Glavni problem je nezavisnost sudstva. No, vlasti se polako navikavaju da mora postojati opozicija, da mora biti kritike.”
Zuhba Aslan, takođe preduzetnik iz Abhazije, kaže da mu više stvari smeta:
“Iskreno, kriticizam. Kritikovanje određenih trenutaka kroz koje je naš narod prošao.”
Abhazija procenjuje da je ekonomska šteta od rata oko 11 milijardi dolara. Veći deo infrastrukture i privrede je zapušten. Do 2000. godine vojni obveznici nisu mogli da idu u Rusiju. Sve komunikacije su bile blokirane, a uvoz i izvoz je bio ilegalan. Situacija se poboljšala nakon 2000. godine kada je Rusija dozvolila veću slobodu kretanja ka Abhaziji. Obnovljen je železnički saobraćaj Soči – Sukhumi. Rusija je omogućila putovanje stranih državljana u Abhaziju. Kroz obnovu turizma, Abhazija nastoji da oporavi privredu i izađe iz izolacije.
U dokumentu EU iz 2004. ističe se da je Abhazija „devastirano područje“. Infrastruktura je uglavnom uništena ili zapuštena. Nezaposlenost je oko 90 odsto. Minimalne penzije su 3 evra. Do skora je Abhazija primala beznačajnu međunarodnu pomoć, koja je uglavnom slata u Tbilisi, oko 25 miliona evra.
Crnomorska obala u Abhaziji je bila popularna destinacija u sovjetsko vreme. Oko 800 hiljada turista ju je posećivalo godišnje 1980-ih. Tokom '90-tih takoreći nije bilo turista, a 2005. godine 110 hiljada godišnje.
Natela Akaba, predsednica Asocijacije žena Abhazije kaže da se situacija poboljšava:
“Da, naročito u gradovima. Situacija nije loša ni u planinskim predelima, pošto tamo ima dosta banja. Na istoku Abhazije, u ruralnim područjima, životni uslovi se pogoršavaju. Paradoksalno, što ste bliže Rusiji, ljudi bolje žive a što ste bliže Gruziji, ljudi su siromašniji i osećaju se nesigurnim.”
Roin Agrba, preduzetnik iz Sukhumija:
“Mi smo izgubili 13 milijardi dolara u ovom ratu. Još smo daleko od nivoa iz 1992. Abhazija je bila najrazvijeniji deo Gruzije. No, sve opet ide ka boljem, otvaraju se granice. Posledice ekonomske blokade bile su veće nego direktan gubitak zbog rata. Kada je reč o standardu, plata može biti i 200 $, i 500 $. Država ne dopušta da čovek ima manje od 2000 rublji (80 $). Razlika između minimalne i maksimalne zarade još uvek je velika.”
Zuhba Aslan, preduzetnik iz Sukhumija:
“Stvari idu napred i život je mnogo bolji, čak i ekonomija napreduje. Što više to bolje. Hrana je dostupna svakom ko radi i zarađuje. Nisam čuo da je u Abhaziji iko umro od gladi.”
Za sada nije bilo značajnije privatizacije preduzeća. Zemlja je u državnom vlasništvu i daje se pod zakup poljoprivrednicima na 40-50 godina sa mogućnošću nasleđivanja. Pitanje privatne svojine je veoma osetljivo. Ima informacija da abhazske vlasti ohrabruju izbegle Gruzijce preko lokalnih kontakata da prodaju svoju imovinu.
Temur Iakobašvili (Iakobashvili), gruzijski ministar za reintegraciju, zalaže se za drugačiji pristup ovom problemu:
„U ovoj fazi mi smatramo da je najvažnije dopreti do običnih ljudi a ne do političara, jer je preduslov za političku soluciju rešavanje problema građana. Zato su konkretni projekti koji su vezani za zajedničku trgovinu, obrazovanje, slobodu kretanja, zajedničke aktivnosti - najbolji način za građenje poverenja. Dakle, mi ćemo se fokusirati na te projekte, a u međuvremenu ćemo pokušavati takođe da uspostavimo politički dijalog sa drugom stranom.“
RSE: Da li vam je za te inicijative koje pominjete potrebna saradnja sa vlastima u Južnoj Osetiji i Abhaziji?
Iakobašvili: Biće nam potrebna saradnja sa vlastima u Južnoj Osetiji i Abhaziji, naravno ako im je stalo do sopstvenog naroda, a ja se nadam da jeste.