RSE: Ove godine na Sterijinom pozorju imali ste tri predstave. Stiče se utisak da vas je sa nagradom bilo teško zaobići. Ima li broj prestava ikakve veze sa nagradama?
Savin: Verovatno da ima, ali to je više pitanje za selektora nego za mene. Ja nisam zatečen tom odlukom imajući u vidu da sam u više navrata imao po dve predstave na Sterijinom pozorju, ali događalo se da dođem sa dve predstave pa ne dobijem nikakvu nagradu. Mislim da žiri nije mogao zaobići niti “Ćeif”, a ni Anitu Mačić u predstavi “Tako je moralo biti”, koja tu predstavu sa ogromnim uspehom igra u Jugoslobenskom dramskom pozorištu.
RSE: Vama je ovo osmi put da dobijate nagradu za najbolju režiju. Imate li utisak da taj broj nagrada više govori o vama i vašem radu ili o ambijenu u kome se danas nalazi srbijansko pozorište, a posebno kvalitet režije?
Savin: I jedno i drugo. Ja mnogo radim poslednjih godina i pozorištem se aktivno bavim gotovo 30 godina i režirao sam preko 80 predstava. Ali, ta nagrada svakako govori i o kvantitetu i, nadam se, kvalitetu onoga što radim, a naravno da je poselednjih dvadesetak godina izbor predstava jednostavno sužen i time automatski smanjeni i kriterijumi. Ipak, u srpskom teatru je tako. Mi imamo dosta nizak pozorišni standard u odnosu na velike evropske nacije, ali dešava se da svake godine bude dve do tri vrlo značajne predstave u Srbiji, a ponekad su neke od tih predstava eto i moje.
RSE: Da li vam nagrade donose neku novu vrstu iskustva ili saznanja, da li dozvoljavate da vas menjaju?
Savin: Ne. Nagrade me podstiču da u onome što mislim i osećam budem još strožiji, disciplinovaniji i sa više samopregora i strasti, zahvaljujući njima, ulazim u svaki sledeći posao. Dakle, mene nagrade ne opuštaju - naprotiv. One su neka obaveza prema meni, neko priznanje i punjenje novom motivacijom i energijom da sa još više strogosti i ambicija uđem u svoje sledeće režije.