Istorija kao usud

„Zamrznuti sukobi“ na Južnom Kavkazu do skora nisu bili u žiži međunarodne, pre svega zapadne politike, iako je reč o strateški veoma važnom regionu koga čine Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan. Naime, tokom 1990-tih Zapad nije želeo da ulazi u otvoreni sukob sa Rusijom oko ovih pitanja, jer je tadašnji predsednik Boris Jeljcin bio prilično kooperativan prema Vašingtonu i Briselu, kasnije se pokazalo mnogo više nego Vladimir Putin. Istovremeno, naročito nakon napada na SAD 1. septembra 2001. godine, Zapad se fokusirao na druga pitanja pre svega na rat protiv terorizma. Međutim, s obzirom da je najkraći koridor između Evrope i Centralne Azije, zatim raspolaže značajnim rezervama nafte i gasa, Južni Kavkaz dobija sve više na međunarodnom značaju. Čak, ovo područje postaje jedno od ključnih polja gde dolazi do izražaja sve veća surevnjivost Rusije i Zapada. U tom smislu, „zamrznuti sukobi“ su jedan od glavnih instrumenata za odmeravanje snaga, jer ih Moskva koristi za sprečavanje jačanja uticaja Zapada u ovom regionu, pre svega širenje NATO-a.

Istorija

Teritorijom današnjeg Južnog Kavkaza su do kraja 18 i početkom 19 veka uglavnom vladali Persija i Turska, nakon čega ih je potisnula carska Rusija. Dakle, pošto je kroz istoriju ovo područje bilo pod vlašću velikih sila – imena oblasti Azerbejdžan, Jermenija, Nagorno Karabah, Gruzija, Abhazija – više su označavala političko administrativne jedinice u Persijskoj i Otomanskoj imperiji a kasnije u tadašnjoj carskoj Rusiji, nego državne celine.

Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler:

“Od srednjeg veka do početka 19-og, teritorija današnjeg južnog Kavkaza bila je konglomerat mnogih malih kneževina koje su češće međusobno ratovale nego udruženo protiv Persije, Otomanskog carstva ili Rusije koji su okupirali ovo područje. Republike Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan stvorene su tek 1918. nakon Oktobarske revolucije u Rusiji i postojale su kao nezavisne svega nekoliko godina. Stoga polaganje istorijskog prava Gruzije i Azerbejdžana na Abhaziju i Nagorno Karabah nije čvrsto utemeljeno. Gruzija ne može da tvrdi da je Abhazija bila deo njene države 10 vekova. Slično je i u slučaju Azerbejdžana i Nagorno Karabaha”.

RSE: Kao što nije moguće ni da Abhazija tvrdi da je vekovima bila poseban entitet u odnosu na Gruziju. Slično se odnosi i na Nagorno Karabah.

Fuler: Oni su bili separatne ili poluautonomne prinčevine, koje su koketirale sa gruzijskim ili azerbejdžanskim kneževinama.

Ubrzo posle Oktobarske revolucije, Azerbejdžan, Jermenija i Gruzija su 1918. proglasili nezavisnost, koja je međutim trajala svega nekoliko godina. Naime, po učvršćivanju vlasti, boljševici su ponovo okupirali ove zemlje i inkorporirale u Sovjetski Savez (1921.).

Boljševici su koristili nacionalizam kao privremeni, tranzicioni fenomen koji je efikasan za neposredne političke ciljeve. To znači da pravo naroda na samoopredljenje može biti korišćeno za slabljenje imprerijalizma i promovisanje proleterskih revolucija.

Da bi konsolidovao socijalizam, Lenjin je zavisio od podrške neruskih naroda. Zbog toga im je učinio dva ustupka. Ustavno priznanje multietničkog karaktera SSSR-a i uspostavljanje nacionalno-teritorijalnog principa kao osnove za političku administraciju, uključujući i pravo na samoopredeljenje. Međutim, pravo na secesiju imale su samo republike članice. Između 1918 i 1920. boljševici su imali podršku van ruskog etničkog prostora, samo u velikim urbanim centrima, a u većini delova neruske etničke periferije dominirale su antisovjetske snage. Stoga je federalizam bio instrument okupljanja raštrkanih delova izumrlog ruskog carstva.

Boljševici su procenjivali da ako neruske nacije ne budu dobile pravo na samoopredeljenje to može ohrabriti borbeni nacionalizam koji bi sprečavao uspostavljanje socijalizma. Takav koncept je postao realnost stvaranjem federacije etno-teritorijalnih jedinica sa zvanično priznatim nacijama koje su se dobrovoljno pridružile zajednici. Međutim, nakon stvaranja SSSR 1922. koncept nacionalnog samooopredeljenja je promenjen i sveden na ideju da su nacije podređene proletariajtu a proletarijat komunističkoj partiji.

Staljin je govorio 1918. godine da je „autonomije forma. Sovjetska vlast nije protiv autonomije. Ona je za autonomiju ali samo za onu u kojoj je sva vlast u rukama radnika i seljaka“. „U rukama radnika i seljaka“ je značilo u rukama komunističke partije. Na taj način je aneksija Gruzije 1921. opravdana. To što su gruzijski menjševici predstavljali ogromnu većinu gruzijskog naroda nije značilo da mogu da zastupaju zemlju u celini. To pravo je pripadalo boljševičkoj manjini koja je došla na vlast uz pomoć Crvene armije.

Lenjin je smatrao da je nacionalizam neruskih naroda posledica njihove diskriminacije pod carskom Rusijom. Da bi se ograničio ruski šovinizam i pridobili neruski narodi za novu državu, Lenjin je lansirao „sovjetizaciju“. U prvoj fazi cvetanje (ratsvet) različitih naroda kroz promiciju njihove nacionalne kulture, svesti i stvaranje nacionalne elite. To bi trebalo da vodi ka drugoj fazi približavanja (sblizenie) i na kraju, treća faza, spajanje (slianie). Smatralo se da će politika Komunističke partije imati više šansi za pridobijanje neruskih naroda omogućavanjem korišćenja njihovog jezika i stvaranjem nacionalnih elita. Na delu je bila sovjetska politika Korenizatsia (nacionalno ukorenjavanje) (Nikola Cvetkovski).

Staljin je formulisao 1926. tu politiku kao „Nacionalno po formi, socijalizam u suštini“.

Kada je 1922. stvorena Unija Sovjetskih socijalističkih republika bilo ih je 4: RSFSR (Ruska), Ukrajina, Belorusija i Transkavkaska federacija (Azerbejdžan, Jeremnija, Gruzija). Pet centralnoazijskih republika (Uzbekistan, Turkmenija, Tadžikistan, Kazahstan i Kirgizija), stekle su status republika kao i ostale 1925, 1925, 1929 i 1936. Pre toga su bile autonomne oblasti u okviru RSFSR. Transkavkaska federacija je podeljena na tri republike 1936.

Abhazija je bila manje od jedne godine republika u okviru SSSR, nakon toga je povezana sa Gruzijom posebnim sporazumom i na kraju autonomna republika u okviru Gruzije (1931). Južna i Severna Osetija su najpre bile zajedno a potom podeljene. Često su se granice menjale ne u skladu sa demografskim kriterijumima već sledeći interese u centrima moći ili redistribucije stanovništva zbog nasilnih ili dobrovoljnih migracija. Stoga u 9 od 27 autonomnih jedinica i republika SSSR titularna nacija nije činila većinu stanovništva. U tri slučaja ogromna većina titularne nacije živela je van teritorije gde je bila nosilac ovog prava. 1991. u dve od 15 republika SSSR titularna nacija je činila manje od polovine stanovništva. U proseku titularna nacija je činila manje od dve trećine stanovništva teritorije republike.

Sve republike SSSR su bile definisane kao nacionalne države osim Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, koja je bila multietnička država.

Liz Fuler: Kada je stvorena Transkavkaska Federacija 1922. godine (Jermenija, Azerbejdžan i Gruzija), Abhazija je imala status posebne republike, na istom nivou kao i Gruzija. Međutim, Staljin je 1931. oduzeo Abkhaziji taj status i prisajedinio je Gruziji. Slična je bila i stiuacija sa Nagorno Karabahom koji je proglasio nezavisnost u vreme kada je Azerbejdžan bio nezavisan od 1919 do 1920. Taj potez je usledio nakon žestokih borbi Jermena i Azerbejdžanaca. U to vreme Jermeni su činili oko 90 stanovništva Nagorno Karabaha. Ako preskočimo čitav period sovjetske vlasti i osvrnemo se na početak sukoba, verovatno Nagorno Karabah ima najjaču argumentaciju da se prizna njegov zahtev za nezavisnošću kao pravno osnovan jer je učinio sve u skladu sa sovjetskim zakonima. Naime, u aprilu 1990. Vrhovni sovjet SSSR je usvojio veoma važan zakon koji je dao ista prava autonomnim republikama kao i sovjetskim socijalističkim republikama, uključujući i pravo na otcepljenje od Sovjetskog Saveza ili republike čiji su deo. To je zakon na koji se Čečenija poziva. Problem Abhazije je što je zahtev za nezavisnošću postavila nakon kolapsa Sovjetskog Saveza 1991. godine.

Demokratija i nezavisnost

RSE: Da li se može na osnovu istorije polagati pravo na samoopredeljenje?

Fuler: Rekla bih da prema međunarodnom pravu – nijedan argument tipa da je to 'zemlja naših predaka', 'pre 100 godina bili smo u većini', 'sve je bila Staljinova greška' – nema pravnu težinu.

Sličan je i stav Denisa Samuta, izvršnog direktora nevladine organizacije “LINKS” sa sedištem u Londonu:

„Mislim da u kontekstu rešavanja ovih pitanja istorija nije od neke pomoći. Vrlo je teško korisiti istoriju kao osnovu za nekoga ko hoće da planira budućnost. Takođe, veoma je teško se složiti oko zajedničkog poimanja istorije. Mislim da moramo tražiti neke druge dimenzije u rešavanju ovih pitanja“.

Piter Ratland (Peter Ruthland), profesor Veslajn Univerziteta (Wesleyan) u SAD kaže za Radio Slobodna Evropa da međunarodna zajednica smatra istorijske argumente zastarelim:

„Naravno da je istorija značajna, pogotovo ljudima u regionu. Ljudski identitet je ukorenjen u istoriji, tako da nikad ne bih rekao da istorija ne igra ulogu. S druge strane, s tačke gledišta međunarodne situacije danas, međunarodnog prava i velikih sila koje utiču na ove konflikte, one ne mare za istoriju. One ne se ne obaziru na to šta se desilo u 19. veku i koje je granice Staljin povlačio u 20-tim godinama prošlog veka. Istorijski argumenti su važni ljudima u regionu. Kada bi se ovi argumetni predočili međunardnoj zajednici, ona ih ne bi saslušala. Međunarodna zajednica ima drugačije principe prema kojima odlučuje o ovim pitanjima. Puno je istorije i svaka strana ima svoje tumačenje o tome šta je ispravno a šta nije. Međunarodna zajednica ne želi biti uključena u ispravljanje istorije“.

Tom de Val (Waal) iz londonskog Instituta za rat i mir ističe za naš program da je od istorijskih mnogo važniji argument demokratije.

„Mislim da je vrlo opasno koristiti istoriju. Već rečeno da sva ova područja imaju neutvrđenu prošlost. To znači da se istorija konstantno osporava, odnosno šta kome pripada. Mislim da pre 20. veka nisu postojale jasne granice u svetu. Nacije su bile izmešane, jedna nacija u jednom selu je živela pored druge nacije u drugom selu. Ovo se moglo videti u Turskoj, u doba Osmanskog carstva, grčko selo do turskog sela, i tako dalje. Ovi ljudi su živeli pod vladavinom velikih carstava. Mislim da je argument istorije više patriotski kako bi se opravdala trenutna politika. Mnogo je važnije koristiti koncept demokratije, volje ljudi, manjinska prava, znači koristiti ove koncepte kako bi se utvrdilo šta kome pripada“.

Čarls (Charles) King, profesor američkog univerziteta Džordžtaun (Georgetown) u intervjuu za Radio Slobodna Evropa ističe da su od istorije važniji neki drugi argumenti, kao što je autonomija koju su uživale separatističke regije.

„Mislim da istorija nije toliko važna. Na primer, sada ovde nema nikoga iz srednjeg veka kada je Abhazija bila nezavisna, ili u periodu od 1918. do 1921. godine. Istorija je značajna ukoliko se efikasno koristi kao marketinško oruđe za one koji su zainteresovani za secesiju. Međutim, ono što je ispalo mnogo važnije za ove konflikte od istorije, identiteta ili nacionalizma, jeste da su separatističke regije u 90-tim imale neku vrstu lokalne autonomije ili lokalne političke institucije koje su se mogle mobilizirati za secesionističke svrhe. Kosovo je imalo svoju autonomiju sve do kasnih 80-tih, Abhazija je bila autonomna, Južna Osetija je imala određenu vrstu autonomije, kao i Karabah. Na kraju je ispalo odlučujuće da su ove institucije uspele mobilizirati ljude da podrže nezavisnost".

RSE: Da li etnička grupa može tražiti pravo na nezavisnost na osnovu većine na određenom delu teritorije?

King: „Mislim da većina određene etničke grupe na nekom području ne daje automatski pravo na nezavisnost. Ovo je pitanje o kome se vode beskrajne debate među političkim filozofima i pravnim stručnjacima u svetu. Ono što je bitno je želja celokupnog stanovništva, a ne samo etničke većine. Takođe, bitan je i režim u državama gde se ovi secesionistički entiteti nalaze. Ukoliko ovi entiteti mogu dokazati da aktuelna vlada krši ljudska prava te populacije ili je represivna, onda mislim da su zahtevi za legitimnom secesijom verovatno snažniji. S druge strane, uzimajući u obzir aspekte međunarodnog prava ili pitanja pravde i prava u međunarodnoj politici, mnogo zavisi od pozicije najmoćnijih zemalja u međunarodnom sistemu a ne od samo od legitimnog ili ultimativnog prava. Secesionističke regije u Evroaziji su godinama tvrdile da su legitimni entiteti kao i Kosovo, ili da su legitimne kao i entiteti koji su izašli iz bivšeg Sovjetskog saveza. Nakon raspada Sovjetskog saveza u ranim 90-tim, odjednom se stvorilo 15 novih zemalja i niko nije bio previše zabrinut da li su Kazahstan ili Estonija legitimni kao međunarodni entitet, to je jednostavno bila činjenica u međunarodnoj politici“.

Piter Ratland ističe da je veoma važno utvrditi ko ima pravo da glasa na eventualnom referendumu:

„Da, to bi verovatno privuklo više pažnje. Prema povelji UN-a, ljudi imaju pravo na samoopredeljenje u kontekstu raspada kolonijalnih imperija, a velike sile zagovaraju demokratske izbore. Samoopredeljenje preko referenduma je ključna mera uspeha za pokret koji teži uspostavljanju nove države Problem je u tome ko će moći da glasa na referendumu, da li je bilo etničkog čišćenja ili su ljudi jednostavno pobegli iz neke regije, kao što je slučaj sa Karabahom, a naročito Abhazijom. Da li će ovi raseljeni ljudi imati pravo da glasaju na referendumu, to je vrlo teško pitanje. U slučaju Abhazije, naprimer, više od 250,000, možda skoro 300,000 etničkih Gruzijaca je napustilo Abhaziju, gde trenutno živi oko 200,000 ljudi. Ukoliko bi gruzijskim izbeglicama bilo omogućeno da glasaju, to bi promenilo rezultat referenduma. Vrlo je teško pitanje ko će odlučivati o tome ko će glasati na referendumu, i kako možemo garantovati da je to pravedan ishod“.

Tom de Val kaže da niko nema pravo na apsolutnu nezavisnost:

„Mislim da nijedna grupa ne može tražiti nezavisnost na osnovu većine a da se ne pobrine za prava manjinske populacije. Na primer, imamo pitanje kosovskih Albanaca sa Srbima, Abhaza sa Gruzijcima, ili karabaških Jermenasa karabaškim Azerbejdžancima. Niko nema apsolutno pravo na nezavisnost. Pitanje manjinskih prava mora da bude apsolutno važno kada neko traži nezavisnost“.

Postavlja se i pitanje da li trenutnu situaciju treba uzeti kao polaznu tačku – „zdravo za gotovo“ - ili je treba korigovati? Na primer, većina Gruzijaca je napustila Abhaziju u 90-tim. Ukoliko bi se referendum sada održao, pitanje je da li bi vlasti u Abhaziji dozvolile Gruzijcima da se vrate i glasaju, i da li bi međunarodna zajednica prihvatila takav referendum. S druge strane, Abhazi tvrde da su Gruzijci postali većina u Abhaziji najpre proterivanjem oko 200 hiljada Abhaza od carske Rusije i kasnije tokom Staljinove vladavine.

Piter Ratland:

„To je vrlo teško pitanje. Prema moralnim principima, svima bi trebalo dozvoliti da se vrate u svoje domove, svi imaju pravo da učestvuju u odlučivanju ko će vladati njihovom domovinom. Ali, činjenice na terenu su kreirane ratovima u 90-tim. Abhazi znaju da će im šanse za nezavisnom državom biti smanjene, odnosno svedene na nulu, ako se Gruzijci vrate. Ukoliko budu u stanju, vlasti Abhazije će nastaviti da blokiraju povratak Gruzijaca i održavanje slobodnog referenduma“.

Čarls King se slaže da je bitno od kog trenutka se razmatra situacija.

„To je vrlo važno pitanje. Treba imati na umu da pravite sliku o tome kako stvari izgledaju u smislu volje naroda i demografske strukture stanovništa u tom trenutku. Problem je međutim od kog trenutka početi gledati. Na primer, možete uzeti u obzir volju naroda na Kosovu u ovom trenutku, ali mislim da će biti mnogo Srba koji bi rekli da počnete od 1960-ih ili 1940-ih ili 1930-ih kada je demografska struktura bila drugačija nego što je sada. Posle sukoba 1999., deo Srba je napustio Kosovo. Albansko stanovništvo je u svakom od pomenutih razdoblja bilo u većini, ali su i Srbi u ranijim fazama proporcionalno bili zastupljeniji. Isto važi i za Abhaziju. Ukoliko bi se referendum sada održao, onda bismo imali drugačiji rezultat nego kada bi se dozvolilo Gruzijcima i ostalima da se vrate u Abhaziju. Sve ovo je često stvar određene grupe koja pokušava da traži pravdu ili legitimnost na temelju demografije, ali to uglavnom zavisi u kom vremenskom kontekstu se posmatra situacija“.