Skup je održan na istom mestu sa kojeg su studenti pre tačno 40 godina prvi put iskazali nezadovoljstvo stanjem u tadašnjoj državi. Medutim, razgovor koji je tom prilikom vođen nije bio samo nostalgični pogled na mladalačke dane, već i rasprava o nasleđu, pozitivnim i negativnim efektima 1968. godine.
"Dvojica drže jednu djevojku, a drugi je tuče, i to pendrekom po grudima."
"Govorili su nam da smo kurve, da ako rodimo decu kao što smo mi da je bolje da se ubijemo jer im takvi ne trebaju."
Ovo su ispovesti nekih od studenata Beogradskog univerziteta iz juna ’68. godine. Oni su pripadnici jedne od prvih generacija stasalih nakon Drugog svetskog rata u atmosferi ideološke idile Titove Jugoslavije. Zato što su otvoreno postavili pitanje socijalne i privredne krize u državi surovo su kažnjeni o čemu govore u filmu „Lipanjska gibanja“ Želimira Žilnika iz kog vam prenosimo odlomke:
"On je mene tako tukao, molila sam ga da me ne tuče po stomaku nego da me udari po leđima, jer mi je, ipak, bilo lakše da podnesem udarce po leđima nego po stomaku, a on uopšte nije obraćao pažnju na to. U tom trenutku je naišao jedan kolega koji mu je rekao da ne udara mene nego da udari njega. Oko njega su se odmah stvorila dvojica i počeli da ga mlate."
"Školske '67.-'68. sam stanovao u Studentskom gradu pa sam sticajem okolnosti video vatrogasna kola iz kojih su pobegli vatrogasci, jer su ih napali studenti onim kamenim kockama sa okretišta kod Studentskog grada. Na ta napuštena kola su se penjali studenti bez neke ideje o tome šta da kažu dok se u jednom momentu nije pojavio jedan kolega sa, čini mi se, umetničke akademije, mislim da smo ga zvali As, koji je izgovorio prve političke poruke, koje više ne pamtim. Ali, pamtim osnovno, rekao je da idemo pred Skupštinu. Do Skupštine, naravno nismo stigli, ali sam tada prvi put video kolegu kojeg odnose i krv koja je liptala jer je neko od policajaca pucao na njega."
Protest ’68. počeo je naivno, zbog ograničavanja broja onih koji su mogli prisustvovati predstavi pod krovom Radničkog univerziteta, koja je inače bila namenjena brigadirima. Iako banalan povod, jasno je da je bunt bio inspirisan studentskim protestima koji su bili u punom jeku u mnogim državama Evrope. Pogotovu kada se nad studentima razlegao glas profesora Filozofskog fakulteta, nekadašnjeg robijaša sa Golog otoka, Dragoljuba Mićunovića:
"Nećemo dozvoliti da nas na bilo koji način isprovocira bilo ko!"
Danas sedamdesetosmogodišnji Mićunović - ponovo je u Rektoratu. U analizi nasleđa ’68. godine navodi da studenti tada nisu mogli, niti su hteli da osvoje vlast. Umesto toga u mekoj diktaturi kakva je bila Brozova, osvojili su pravo na pobunu:
"Nikada neko ko je posedovao kult božanstva ne može reći da je grešio i da će otići ako treba. Mi da osvojimo vlast nismo mogli, niti smo hteli, mogli smo pobediti samo tako što ćemo ostati nekažnjeni, nekažnjeni za pobunu, i da time kao tekovinu društvu u nasleđe ostavimo pravo na pobunu."
Daleko skeptičniji u pogledu efekata ’68. je danas predsednik Helsinškog odbora za Hrvatsku Žarko Puhovski. Po njemu ne samo da su demonstracije bile gubitničke, već su i utrle put krvavom raspadu Jugoslavije:
"Najveća tragedija koja se svima nama dogodila '68. je to što smo započeli onu fazu koja se kretala, do '74. i dalje, u pravcu nacionalizma kao legitimacije poretka u Jugoslaviji, a koja se završila sa svime onime što smo videli devedesetih. Niko od nas nije odgovoran za to, ali smo bili 'trigger', bili smo okidač. To se vidi u prvoj reakciji Centralnog komiteta koji je reagovao na način da je počeo govoriti o teritorijalnoj samoupravi, a ne više o radničkom samoupravljanju - išlo se na teritorizaciju, a to kod nas znači na republike kao buduće nacionalne države."
Sociolog Zagorka Golubović, prihvata da je ’68. bila samo delom gubitnička. Navodi primer jednog od intelektualaca koji se tada priključio studentima, glumcu Stevi Žigonu:
"Odmah ćete razumeti moje reči ako pomislite na ljude koji su nekada stanovali u potkrovlju, a danas se voze u kočijama i bludniče sa bivšim markizama i baronicama."
Godinama kasnije Žigon je ostao levičar, ali se nije distancirao od izvitoperenog Miloševićevog levičarenje. Zagorka Golubović zaključuje:
"Uzmite Stevu Žigona koji je onda glumio revoluciju, ali koji nikako nije bio, u tom smislu, revolucionaran kao što je to bio studentski pokret '68. – to se kasnije pokazalo u njegovom radu i životu."
Uprkos takvim protivurečnostima Golubović je uverena da su se ’68. dogodili začeci civilnog društva, čije su se posledice osetile već početkom sedamdesetih:
"Ko je tada živeo, '70. godine, taj zna da je tada bilo cvetanje tribina na kojima se slobodno razgovaralo."
Neki od šezdesetosmaša dve decenije kasnije stali su rame uz rame sa Miloševićem i pomogli mu u ustoličavanju na vlasti. Jedan od njih je i akademik Mihailo Marković. On danas podvlači da je tadašnji bunt, iako je bio reformski orijentisan, bio levičarski i protivi se kako kaže – prekrajanju istorije:
"Nemojte da menjamo opšte poznate činjenice koje svi pamte – kada pomremo već će biti mnogo lakše."
Ovaj događaj ostaće upamćen kao bunt mladosti nespremne da nekritički trpi nametnute autoriete i to uprkos mnogim apsurdima koji prate događaje od pre četiri decenije, poput toga što su tokom protesta razbijane Titove slike, da bi bio okončan upravo oduševljenim prihvatanjem Titovog izvinjenja i kozaračkim kolom ispred Pravnog fakulteta.