Što ljudi u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji misle o homoseksualcima, da li se ijedna država pozabavila zaštitom tih ljudi, što čine nevladine organizacije, te da li se u obrazovnom sistemu može naći mjesta za edukaciju, barem onih mladih.
Prema nekim istraživanjima, više od dvije trećine stanovnika na Balkanu smatra homoseksualnost bolešću. Tek svaki deseti stanovnik u Srbiji na primjer, pozitivno gleda na gay, lezbijsku, biseksualnu ili trans-seksualnu populaciju. Želimir Bojović ima više detalja:
Lezbijska i gay udruženja upozoravaju da je stepen homofobije u Srbiji i dalje jako visok, ali predstavnici državnih institucija tvrde da ne postoje jasni podaci o tome koliko je homofobija u društvu zaista prisutna i navode da država čini sve da homoseksualne osobe budu zaštićene. Goran Miletić iz švedskog Helsinškog odbora za ljudska prava kaže za Radio Slobodna Evropa da njihova uporedna istraživanja pokazuju da je nivo homofobije i dalje veoma visok:
„Ako situaciju uporedimo s onom koju smo imali petnaest godina ranije, jeste došlo do nekog napretka, ali veoma malog. A čini mi se da se u poslednje dve godine opet događaju neki akti netolerancije i nasilja koji su zaista neprihvatljivi.“
Žrtve nasilja retko govore o svojim iskustvima. Lazev je pre izvesnog vremena počeo da prima preteće sms poruke. Kaže da se u tom periodu jako plašio za svoju bezbednost, koju više niko nije mogao da mu garantuje:
„,Pederu, šta radiš? Misliš da sam te zaboravio. Kraj će biti uskoro. Batinaću te, pa onda ubiti… Muka mi je kad te vidim svaki dan…"
Ta tortura sms porukama je trajala oko pet dana, i izazvala je kod mene priličan strah. U mojoj zgradi sam pre toga video grafit : ,Čuvaj se‘.
Međutim, tu nije bio kraj njegovim nevoljama. Kada je odlučio da to maltretiranje prijavi policiji, tamo su mu se dogodile nove neprijatnosti:
„Nisu nam dozvolili da predamo prijavu. Uopšte nisu hteli da razgovaraju sa nama o tome. Rekli su nam da pisarnica ne radi i da moramo da dođemo za tri dana. Bili su prilično neprijatni.“
S druge strane, Zorica je imala neprijatno iskustvo u susretu sa zvaničnim institucijama. Njena želja da dobrovoljnim davanjem krvi pomogne nekome, završila se neočekivano loše:
„Htela sam kao dobrovoljni davalac da dam krv. Kada sam došla tamo da dam krv, dali su mi formular da popunim. Jedno pitanje je glasilo: ,Da li ste imali seksualni odnos sa osobom istog spola‘, na koje sam ja odgovorila da jesam. To je bio razlog za odbijanje mene kao potencijalnog davaoca krvi. U prvom trenutku sam bila potpuno šokirana, jer to stvarno nisam očekivala. Imam stalnu partnerku, s kojom sam već godinama u vezi i ne vidim šta je tu problem. Kad se završila cela ta priča, bila sam izuzetno besna.“
Povodom 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, organizacija za lezbijska ljudska prava „Labris“ predala je otvoreno pismo budućoj ministarki ili ministru zdravlja Vlade Republike Srbije, u kojem su naglasili da je nužno suzbiti homofobiju i široko rasprostranjenu predrasudu da je homoseksualnost bolest. Dragana Vučković iz „Labrisa“ kaže da je homofobija u Srbiji i dalje snažno prisutna:
„Stepen homofobije u Srbiji je visok. Građani Srbije ne žele da gayevi i lezbijke budu ravnopravni s njima, da budu na visokim pozicijama u društvu, ne žele ih za komšije, ne žele ih za prijatelje, ne žele ih u porodici… Što naravno dovodi do konstantne diskriminacije i nasilja.“
Svetska zdravstvena organizacija je 17. maja 1990. godine skinula homoseksualnost s liste bolesti. Od tada se seksualni čin između dve osobe istog spola tretira na potpuno isti način kao i seksualni čin između muškarca i žene. Ali je srbijansko društvo još uvijek daleko od tolerantno odnosa prema ljudima koji upražnjavaju istopolnu ljubav. Istraživanja pokazuju da od deset stanovnika, njih sedam još uvek misli da je homoseksualnost bolest.
Boris Miličević iz Gay Straight alijanse, organizacije koja se bavi promocijom i zaštitom prava gay ljudi, naglašava da je njihovo nedavno istraživanje, sprovedeno uz podršku Centra za slobodne izbore i demokratiju, pokazalo izuzetno visok procenat netrpeljivosti građana Srbije prema seksualno različitim osobama:
„Dve trećine građana ima ili izrazito negativan ili negativan odnos prema homoseksualnoj populaciji. Svaki peti građanin ima neutralan stav ili nema stav. Dok svaki deseti građanin ima pozitivan. Izrazito pozitivan stav ima svaki stoti građanin.“
S druge strane, iako se slaže s tim da je homofobija prisutna, Petar Lađević, direktor Službe za ljudska i manjinska prava kaže da niko sa sigurnošću ne može da kaže koliki je stepen homofobije u Srbiji danas:
„Prvi razlog za to je što nisu urađena precizna istraživanja. Drugo, istraživanja koja su rađena nisu rađena, po mom dubokom uvjerenju, na potpuno reprezentativnim uzorcima. Ono što jeste sigurno, to je da homofobija postoji. Međutim, pitanje homofobije nije rješivo ako se stavlja na dnevni red samo kao pitanje homofobije, nego kao prije svega unapređenje ljudskih prava u cjelini, gdje će se jednom prosvjetiteljskom djelatnošću moći objašnjavati ljudima da je tako nešto prirodno, a ni u kom slučaju nešto bolesno i tako dalje.“
Iako istraživanja i susret sa stvarnim životom mogu izgledati zastrašujuće za ljude koji su seksualno različiti, stvari ponekad dobijaju svoj smisao. I pored toga što se nije nadao da će policija bilo šta preduzeti da reši njegov slučaj, Lazev ističe da će osoba koja ga je donedavno uznemiravala, uskoro biti i sudski procesuirana:
„Imao sam tu sreću da je reagovala gradska policija i oni su to posle nekoliko dana procesuirali. Bio sam s njima u skoro svakodnevnom kontaktu. Oni su saznali o kome se radi, pronašli su momka i priveli ga na informativni razgovor, gde je on priznao šta je uradio i to će se sada dalje procesuirati na sudu.“
I Zoričino iskustvo upalilo je još jedno svetlo na mestu na kome ljudska prava seksualno različitih osoba ranije nisu poštovana:
„Taj formular je izmenjen, odnosno sada stoji: ,Da li ste imali rizično seksualno ponašanje‘.“
Promene mentalnih matrica i uvođenje Srbije u polje tolerantnog i odgovornog društva, trajaće dugo, ističu borci za ljudska prava. Goran Miletić kaže da postoji nekoliko važnih koraka koje je nužno učiniti kako bi se prisustvo homofobije smanjilo:
„Prvo je, naravno, podrška političke elite. Nažalost, bez toga ne „“možemo. Druga stvar je, svakako, edukacija. Kao i u domenu svih ljudskih prava, manjinskih prava i bilo čega drugog, edukacija je bitna. I treća mera je kažnjavanje počinilaca.“
Homofobija ukorijenjena u Crnoj Gori
Da je homofobija u Crnoj Gori više nego ukorijenjena, možda najbolje svjedoči podatak da je se o homoseksualizmu, do sada, javno u toj državi govorilo svega dva puta, uz žučno negodovanje javnosti. Jedina nevladina organizacija koja se bavila problemima te populacije je naprosto ugašena. U promjeni stava prema homoseksualcima Crnogorcima ne pomaže ni to što su im omiljeni kreatori, bez čijih odjevnih predmeta ne izlaze ni na prijepodnevnu kafu, homoseksualci. Pripremila Biljana Jovićević:
Književnik Ognjen Spahić, o problemu homofobije u Crnoj Gori jednom je prilikom za naš program rekao:
„Možda bi sve bilo drugačije da je, recimo, vladika Petar Petrović Njegoš, autor ,Gorskoj vijenca‘, bio homoseksualac. Vjerujem da bi odnos Crnogoraca prema tome danas bio nešto drugačiji.“
Razlozi netolerantnog odnosa prema seksualnim manjinama, poznati su. U Crnoj Gori je patrijarhalna tradicija duboko ukorijenjena. Jelena Šćepanović iz danas ugašene i jedine nevladine organizacije koja se bavila problemima LGBT populacije „Duga“, dvojake standarde ljudi u Crnoj Gori prema homoseksualcima ilistruje kroz njihovu čuvenu strast prema firmiranoj garderobi najpoznatijih modnih kreatora, bez čijih krpica na izlaze ni na jutarnju kafu:
„Jedno znam sigurno – kad bi se napravila Versace modna revija, svi naši macho bi bili na toj reviji, uživali bi gledajući te modele i verovatno bi za njih dali zadnju paru. Ne bi razmišljali o tome da je ustvari taj isti Gianni Vesace bio gay.“
Dva puta se u Crnoj Gori javno progovorilo o pravima seksualnih manjina. Juna 2003. godine, Atila Kovač, urednik prvog časopisa za homoseksualce iz Novog Sada i jedan od promotera institucionalizacije homoseksualaca u Crnoj Gori, samo je najavio mogućnost otvaranja gay centra ovdje, na šta reakcije izgledale ovako:
„Dignućemo ustanak. Naš narod to neće dozvoliti. To je devijacija, čovječe!“
„To mu neće uspjeti. Bolje mu je da u bakalarnicu turi nešto takvo.“
Pri tom su svi, a posebno navijači podgoričkog kluba Budućnost „Varvari“, otvoreno prijetili da tako nešto neće dopustiti i naglašavali da nikome ne spore pravo da ima kakvu god hoće seksualnu orijentaciju, ali da je – kako kažu – javno ne mogu eksponirati:
„Ima sigurno Crnogoraca homoseksualaca. Čak i Crnogorki.“
„Ima ih, ali ne toliko. Imao sam priliku jednog da upoznam, udvarao mi se u teretani. Rekao sam mu da na to ne pomišlja, jer ću mu glavu slomiti.“
Crnogorski građani ne vole čak ni ankete na ovu temu. Rijetki, koji pristanu da nešto kažu, samo potvrđuju opšti stav:
„To se radi u Holandiji, Švedskoj i ne znam gdje, ali ovdje u Crnoj Gori bih to spriječio. Policija bi to trebala da sprječava.“
„To ne bi trebalo da bude nigdje u svijetu, a pogotovo ne u Crnoj Gori.“
„O tome mislim sve najgore.“
A da su ovi stavovi preovlađujući pokazalo se samo godinu dana kasnije. U novembru 2004. godine, na javnom je servisu ponovo pokušano da se otvori ta tema. Epilog je bio takav da su Televiziju Crne Gore i Atilu Kovača od navijača Budućnosti „Varvara“ čuvale jake policijske snage. Iako „Varavari“ nijesu ušli u tu medijski kuću, koju su bili opkolili, a policija uspjela da zaštiti Kovača od fizičkih napada, verbalni nasrtaji na gosta iz Novog Sada, koji je ponovio da u Crnoj Gori postoji ne mala LGBT populacija i da oni imaju prava kao i sve ostale manjine, nastavljeni su od strane gostiju u studiju, studenata, ali televizijskih gledalaca koji su direktno postavljali pitanja. Poslije svega, Atila Kovač je za naš program ponovio:
„Ima gay Crnogoraca, levičara, desničara, visokih, niskih… Oni sebe pokušavaju predstaviti u sasvim drugačijem svetlu. Negde do predveče su heteroseksualni, retko kada govore o tome šta zaista misle i šta je u njihovim glavama. Prvi strah je priznatim samom sebi, stati pred ogledalo i reći – da, ja sam peder.“
Jelena Šćepanović iz ugašene nevladine organizacije za LGBT populaciju „Duga“:
„Možemo reći da celokupna LGBT populacija u Crnoj Gori živi nekim duplim životom, odnosno skriva se.“
Ono što je te novembarske večeri na Televiziji Crne Gore bilo najporažavajuće, to je što su goste koji su branili prava seksualnih manjina jednako žestoko verbalno napadali studenti koji su bili publika u studiju. To, koliko razočaravajuće, za psihologa Ervinu Dabižinović ipak nije iznenađujuće:
„Studenti, koji su u svakom društvu prepoznati kao snaga, i to avangardna snaga, ovdje su kao takvi zakazali. Naši studenti su zapravo samo odraz profesora ili intelektualne elite, koja se te večeri u Crnoj Gori naprosto sakrila iza tih mladih ljudi.“
Međutim, kao da su se svi uplašili, od tada do danas niko više nije spomenuo prava homoseksualaca i seksualnih manjina u Crnoj Gori. Kao što rekosmo, i nevladina organizacija „Duga“ se ugasila. Iako je Crna Gora u međuvremenu promijenila državni status i evo ovih dana slavi dvogodišnjicu samostalnog puta ka evropskim integracijama, vjerovatno najveći broj njenih građana ne zna da prava seksualnih manjina spadaju u domen osnovnih ljudskih prava, čijem unapređenju, na putu ka evropskoj porodici, teži. Boris Raonić, iz Inicijative mladih za ljudska prava, podsjeća da na tom putu slijedi suočavanje i sa tim:
„Teško ćemo biti smatrani evropskim društvom ukoliko ne budemo imali razumijevanja prema LGBT populaciji u Crnoj Gori. O Crnoj godi se, nažalost, u nekim izvještajima i dalje govori kao o crnoj tački na mapi Evrope. Za to postoji veliki broj razloga. Većina njih je javnosti poznata, ali onaj o kojem svakako trebamo prvenstveno da razmišljamo, to je razumijevanje prema manjinama, uključujući i homoseksualnu populaciju.“
Baveći se pravima nacionalnih manjina, skoro da se i zaboravilo da postoje i druge manjine i da će i njihova prava morati biti formalno pravno, ali i suštinski, zagarantovana, kaže Boris Raonić:
„Možda je tračak nade u tome da civilni sektor i većina političkih partija ipak nisu žestoki protivnici ovoga. Postoji spremnost da se pruži podrška ljudima koji pripadaju ovoj manjini u Crnoj Gori. Međutim, to je, znači, samo prvi korak u postizanju nekih evropskih standarda. Sljedeći korak će biti to da se u Crnoj Gori konačno pojaviti neko ko će se javno požaliti da su mu zbog seksualne orijentacije ugrožena prava ili da vrši pritisak nakon što se deklariše da pripada nekoj od tih grupa. U tom trenutku ćemo moći zbilja da vidimo gdje smo i da uradimo konkretne stvari u Crnoj Gori.“
U BiH homofobija rasprostranjena
Kao i u drugim balkanskim društvima, i u Bosni i Hercegovini se o stvarima koje nisu osobina većine – ne razgovora. O škakljivim se temama uglavnom šapuće i skriva od javnosti. Stanje homofobičnosti građana Bosne i Hercegovine, među ostalim oslikava i podatak da se među najvećim uvredama među muškim svijetom smatra – nazvati ga pederom. Selma Boračić:
Bosna i Hercegovina je posljednja od država bivše Jugoslavije u kojoj je registrovano Udruženje za zaštitu ljudskih prava LGBTIQ (lezbijki, gay muškaraca, biseksualne, trans-rodne, trans-seksualne, inter-seksualne i queer) osoba. Udruženje Q je prvo i za sada jedino udruženje za ovu populaciju, a nastalo je 2004. godine. Zastupajući prava osoba koje su u društvu manjina, sedamdesetak članova udruženja, skoro svakodnevno se suočava sa problemom znanim kao homofobija, kaže predstavnica Udruženja Q, Svjetlana Ðurković:
„Mi se susrećemo upravo s homofobijom, koja je rezultat predrasuda. Manifestuje se kroz fizičko i psihičko nasilje, diskriminaciju i tako dalje.“
Udruženje radi na promicanju i zaštiti kulture, identiteta, ljudskih prava i pružanju podrške LGBTIQ osobama, te uklanjanju svih oblika diskriminacije i nejednakosti na osnovu spola, roda, seksualne orijentacije, spolnog identiteta, rodnog identiteta, rodnog izražavanja, interspolnih karakteristika:
„Radimo na mjesečnim projektima. U avgustu će se dogoditi jedna veća aktivnost – prvi Queer Sarajevo Festival. Napravili smo istraživanje vezano za ljudska prava queer populacije, njihovog zdravstvenog stanja, pravnu analizu, medijsku analizu. Radili smo i jednu studiju u srednjim školama vezanu za seksualnost. Na osnovu svih tih studija smo zapravo opipavali teren.“
Stavovi i mišljenja mladih ljudi, koje smo anketirali, podijeljena su. Jasno je da niko nikome ništa ne brani, ali ne može ni da razumije drugačije:
„Nemam ništa protiv njih, ali daleko im kuća od moje.“
„Ja ih podržavam. Imaju svoj izbor. Ko voli, nek‘ izvoli.“
„Nemam ništa protiv. Ko voli, nek‘ izvoli.“
„Svako ima svoj izbor.“
„Imam strašnu averziju prema njima. Ako se pojave ovdje sa gay paradom, najebali su. To imam da im kažem.“
„Ja to ne mogu da shvatim. Ne mogu nikako da se stavim u tu ulogu.“
„Svako ima pravo da bude ono što jeste. Međutim, nekako mi je to bolesno. Nije za nas i za ove države.“
„Ja to ne bih dozvoljavala. Ružno je vidjeti na ulici.“
„Mislim da je pravo svakog čovjeka da bude ono što želi. Ako to njih čini sretnim, zašto ne.“
„Treba im napraviti jednu četvrt i oko nje dići šest zidova, da niko ne može ni izaći, ni ući, i nek‘ rade šta hoće.“
Koliko homofobija predstavlja ozbiljan problem u Bosni i Hercegovini, pitali smo predsjednika Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH, Srđana Dizdarevića:
„Mi, nažalost, nemamo sve podatke o toj populaciji. S obzirom na patrijarhalno okruženje i pritiske na njih, ti ljudi kriju svoju seksualnu orijentaciju. Tako da nemamo direktne i konkretne podatke. Međutim, pouzdano znamo da su vrlo često žrtve i otpuštanja i različitih oblika diskriminacije i u zdravstvu i u zapošljavanju i u svim drugim oblastima života.“
Zakonskih okvira za zaštitu prava ove populacije, ali i protiv svih oblika diskriminacije, u Bosni i Hercegovini još nema. Prema saznanjima Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH, nacrt ovog zakona trebao bi krajem ovog mjeseca biti završen, ističe Dizdarević:
„Očekujemo da bi krajem ovog mjeseca Ministarstvo za ljudska prava moglo pozvati predstavnike Helsinškog komiteta i civilnog društva da porazgovaramo o tekstu Antidiskriminacionog zakona, koji bi bio pušten u parlamentarnu proceduru. Mislimo da bi negdje već u junu mogao da uđe u normalnu parlamentarnu proceduru.“
Aktivisti gay i lezbijskih nevladinih organizacija konstatiraju da je situacija bolja nego pred nekoliko godina. Danas, pripadnici ove populacije mogu da se zabave na zabavama koje organizuje udruženje Q, koja im garantuje potrebnu slobodu, bez napada. Uz to, pojedinci, kao na primjer prodavačica novina u centru Sarajeva, smatra da je to najsigurnija viza za ulazak u Evropsku uniju:
„Nema nama u Evropu bez gay parade.“
U Hrvatskoj svaki drugi građanin homofobičan
Prema nekim istraživanjima nevladinih organizacija, u Hrvatskoj je svaki drugi građanin homofobičan, što je za Balkan vrlo dobar prosjek. Naš saradnik Enis Zebić , koji je pripremio sljedeću anketu, kaže da je netrpeljivost prema homoseksualcima i dalje sveprisutna, ali da je sve slabija:
Postoji li homofobija u hrvatskom društvu? Kratka anketa koju smo proveli među Zagrepčanima, pokazat će da je većina naših sugovornika svjesna da pripadnici gay i lezbijske zajednice u Hrvatskoj imaju problema zbog svoje seksualne orijentacije:
Jana Peršić, dvadesetsedmogodišnja novinarka:
„Homofobija u Hrvatskoj postoji, ali mislim da je sve manja. Stvari polako dolaze na svoje mjesto, iako doduše vrlo polako.“
RSE: Po vašem sudu, imaju li pripadnici gay zajednice problema pri nalaženju posla, na poslu, u svakodnevnom funkcioniranju…?
„Imaju ako se javno deklariraju. Međutim, oni uspijevaju prevladati te prepreke. Pronalaze posao uz pomoć prijatelja, istomišljenika, kolega. Ako Hercegovci mogu pomagati jedni drugima, zašto ne bi i homoseksualci.“
Ivana Prebeg, ugostiteljica:
„Negativan odnos postoji, ali ne na razini koja bi ih baš previše ugrožavala ili na bilo koji način ometala. Dosta su slobodni i mislim da se poprilično eksponiraju. Možda čak i malo previše, po mom mišljenju. Predrasude postoje, ali neke velike štete za njih baš i nema. Ovisi od jedinke do jedinke. Uopće nema veze da li su homići ili nisu, manje-više svi ih prihvaćamo takve kakvi jesu.“
Sven Gorjanc-Fabić (28), fotografski designer:
„Homofobija je u svakom slučaju prisutna u hrvatskom društvu, i to puno više nego što se priča. Rekao bih da je preko pedeset posto ljudi homofobno.“
Antonija Laginja (20), studentica:
„Mislim da ih nema tako mnogo ovdje da bi to bio neki veliki problem. Meni je u principu svejedno, ali bolje da mi frendovi nisu gay nego da jesu.“
Miljenko Miholek (50), poduzetnik:
„Mislim da homofobija postoji. Ljudi reagiraju dosta negativno na javnu manifestaciju homoseksualne orijentacije. Neukusno im dobacuju, sprdaju se s njima. Postoji i dio ljudi koji je prema njima agresivan, kao recimo skinheadsi.“
Helena Ramljak (46), akademska slikarica:
„Ako se netko takav rodi, on ne može ništa učiniti protiv svoje prirode. Mislim da imaju poprilično problema, da se javnost prema njima odnosi sa dosta negodovanja i da im otežava normalno funkcioniranje.“
Teoretski, na Balkanu, ljudi prihvataju da postoje homoseksualci, ali samo ako se ne pokazuje javno. Ta su društva zatvorena, tradicionalna i konzervativna, a prema gay, lezbijskoj, biseksualnoj i trans-seksualnoj populaciji postoji ozbiljna distanca. Većina građana ne žele homoseksualce, a pogotovu trans-seksualce za saradnike, sačuvaj Bože za šefove. Ne žele ih ni u svojim uskim porodičnim krugovima ili kao vaspitače svojoj djeci.
Uz sve to, skoro sedamdeset posto stanovnika smatra da je homoseksualnost bolest, za koju, kažu – na žalost ne postoji lijek. Isti ti ljudi od države ne traže da spriječi homofobiju, nego naprotiv – zahtijeva od države da suzbija širenje homoseksualne ili trans-seksualne populacije.
U anketama je takođe utvrđeno da su ljudi s pojačanim nacionalnim osjećajem i pojačano netrpeljivi prema drugima, pa i prema ovoj skupini, a čak 40 posto njih je reklo da ne poznaje niti jednog pripadnika LGPT populacije. Stanje je dakle mnogo crnje, nego se i pretpostavljalo.