Stručnjaci objašnjavaju da je nasilja u školama oduvek bilo, ali da je novina to što sada maloletnici očigledno uživaju u iživljavanju nad slabijima do mere da skoro pa redovno ponosno kamerama snimaju trenutke mučenja, a snimci se vrlo često pojavljuju na Internetu.
Školske kazne za više dečaka i devojčica koji su u Novom Sadu oko deset minuta tukli svoju drugaricu, a potom je terali da jede travu, su: dvojke iz vladanja, ukor, zabrana da prisustvuju maturskoj večeri i da idu na školski izlet. Direktor škole “Sonja Marinković” Jožef Ač smatra da je reagovano pravovremeno i adekvatno:
"Odmah sam sazvao naš kolegijum, o tome smo raspravljali i odmah izrekli mere koje je škola zakonski može da izrekne."
Ipak, izrečene kazne izgledaju blage i teško da žrtvi i njenoj porodici mogu biti satisfakcija za preživljenu traumu. Psiholog i stručnjak za pitanja maloletničke delinkvencije Vesna Brzev Ćurčić upozorava da su u ovakvim i sličnim situacijama školama na raspolaganju vrlo ograničene mogućnosti:
"Zakon je takav da škola nema drugih mogućnosti osim da izrekne takav ukor - postoji određena starosna granica dece ispod koje se dete ne može kažnjavati na drugi način. Dakle, ne postoji zatvorska kazna ili neka kazna tog tipa, a tako nešto nije ni preporučljivo u ovakvim slučajevima, bez obzira na brutalnost nasilja. Suština je traženje korena takvog ponašanja, a ne kažnjavanje dece koja su uvek posledica a nikada uzrok."
Najveće zaprepašćenje javnosti izazvao je pirotski slučaj gde su četiri devojčice svoju trinaestogodišnju poznanicu podvrgle brutalnom (uključujući i seksualnom) iživljavanju. Još jednu devojčicu prisiljavale su da sve to snimi mobilnim telefonom, da bi potom snimak prosledile na Internet. U jednoj školi u beogradskom naselju Kaluđerica jednu devojčicu napalo je petoro dečaka, da bi je potom pred ostalima dodirivali po intimnim delovima tela. Posebno su šokantna i saznanja o organizovanim tučama maloletnika o čemu je zabeležen po jedan slučaj u Valjevu i u Beogradu. Psiholog u Osnovnoj školi “Jovan Jovanović Zmaj” u Subotici Dragana Ćuputija ispričala nam je da je ovaj vid iskazivanja besa česta pojava među đacima:
"Skoro da je prešlo u modu da se učenici osnovnih škola dogovaraju i organizuju tuče između škola. Nije bitna nacionalna pripadnost, boja kože ili klub za koji se navija nego je to jednostavno obračun između škola. Obično su to u pitanju učenici osmih razreda, koji su i kolovođe, a priključe im se i pojedini učenici sedmih razreda. Te tuče se dogovaraju vikendima na nekom neutralnom terenu."
U nedavnoj masovnoj tuči učenika u beogradskom naselju Železnik jedan dečak zadobio je teže povrede i to od udarca sekirom. Upravo u tome psiholog Vesna Brzev Ćurčić vidi razliku između danas praktikovanog međusobnog masovnog batinanja i onih koja su nekada bila uobičajena:
"Nije se posezalo za bokserima, lancima, bejzbol palicama ili nekim drugim, da tako kažem, alatkama nego se tuklo golim rukama. To su bile u nekom smislu viteške borbe, ako se tako nešto može reći."
O zaprepašćujućoj rasprostranjenosti nasilja u školama već duže vremena na talasima našeg programa izveštavala je koleginica iz Subotice Vesela Laloš. Poslušaćete priču jednog subotičkog srednjoškolca koji je bio izložen zlostavljanju od strane svojih drugova, što se odrazilo i na njegovo zdravlje:
"Doživeo sam to da je jedan dečak stavio jastuk na moju glavu i seo, a njih petorica su me šutirali u stomak. Posle toga sam doživeo takav stres da su roditelji, kada sam došao kući, primetili da ne pričam. Imao sam tikove i oni su shvatili da sa mnom nešto nije u redu. Poslali su me u Suboticu u Centar za govorne vežbe, a iz Subotice su me automatski poslali u Beograd. Tamo sam proveo par nedelja, u Lipovicama, i ti tikovi koje sam imao su, hvala Bogu, prošli, ali mi se ponekad dešava, kada sam pod stresom, da mucam."
Upozorenja stručnjaka da se od dece koja odrastaju u atmosferi nasilja i izvitoperenih uzora, što je nesumnjivo slučaju u Srbiji, i ne mogu očekivati drugačiji dometi uglavnom nisu uzimani za ozbiljno. Upravo je Vesna Brzev Ćurčić o tome često govorila:
"Posebno zabrinjava potreba dece da to nasilje na neki način registruju i tehnologija im u tom smislu ide na ruku. To što snime i što se posle emituje u celoj školi, opštini, pa i celoj državi, zapravo postaje 'trijumf' te dece, ma koliko to paradoksalno zvučalo, oni postaju heroji. Koliko god da su pokunjeni ili možda misle da su malo preterali u celoj stvari, koliko god da su se pokajali, oni postaju negativni heroji. Podsetiću vas da smo ne tako davno imali prilike da na televiziji gledamo počinioce masovnih zločina, kako u kameru javno pričaju o tome bez ikakvog osećanja krivice, da su se takvi snimci distribuirali više puta dnevno, nedeljno, mesečno i da su takvi ljudi veličani. Da li zaista mislite da ova deca imaju druge modele do nas samih?!"
Uz podršku UNICEF-a prošle godine je u Srbiji pokrenuta akcija “Škola bez nasilja”. U startu u nju se uključilo stotinu škola rešenih da kroz različite programe među decom i osobljem škole afirmišu nenasilne modele ponašnja. UNICEF je istovremeno upozorio da su slični programi sprovođeni i u zapadnim državama, te da su pokazali rezultate tek nakon dvadeset godina primene.