Do parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora ostalo je manje od dvadeset dana, kampanja polako ulazi u onu fazu kada se sa hvaljenja svoje robe sve lakše i sve živopisnije prelazi na kuđenje suparničke, i kada se od »korisnih laži« (ili, hajde, nejasnoća) više takoreći niko ne uzdržava. To, razume se, znači i da će ono za šta su osetljiviji smatrali da je »prljava kampanja« biti tek zabavište prema onome što tek sledi. I tako sve do devetog maja, kada počinje predizborna ćutnja, pa ko izdrži. Možda se neko još i seća da je 9. maj dan pobede nad fašizmom. Znakovita simbolika ili cinična slučajnost? Saznaćemo jedanaestog maja uveče. Nevolja s fašizmom baš je u tome što ga ne možeš pobediti jednom za uvek - naročito je to nemoguće u ovako neuređenim i vrednosno sasvim dezorijentisanim društvima – nego ga moraš pobeđivati uvek iznova (kao što ratar svake godine iznova čupa korov) da ne bi on tebe pobedio, gotovo pa zauvek, jer on kad pobeđuje, onda pobeđuje s trajnim posledicama.
Onaj balon na Slaviji imao je zadatak da simbolizuje neraskidivu povezanost Beograda i Srbije sa evropskim okruženjem i planetarnim poretkom, valjda tako podvlačeći razliku u odnosu na sumanute devedesete. E sad, to što je od celog celcatog sveta napravljen revijalni skup beogradskih četvrti (moja ulica je, na primer, negde na Aljasci!), pa, recimo da je to onaj nadobudni »višak« iz kojeg (više) ne isijava slepa provincijalna arogancija u stilu znamenite »govori srpski da te ceo svet razume«, nego tek simpatična potkontinentalna razbarušenost, sa ugrađenom velegradskom autoironijom...
Šta će biti, međutim, ako onaj balon-globus jedanaestog maja zaista napusti Beograd i Srbiju, preko Kovina ili preko Surduka, sasvim svejedno? Jeste da su svi preumorni od silnih »prelomnih« i »sudbonosnih« događaja i datuma, izborne ili neke druge prirode, ali značaj ovih izbora korisnije je preceniti nego potceniti: Srbija se, nakon rastanka sa Crnom Gorom i jednog pomalo psihotičnog (i vrlo brižno isfabrikovanog) zastoja u poimanju stanja stvari oko Kosova, nalazi u nezamislivo osetljivoj poziciji, a odatle se može krenuti na bilo koju stranu – jedino se ne može ostati tu gde je sada, jer to je tek jedan tranzitni limb, potpuno nepodesan za pretvaranje u duže boravište. Smisao majskih izbora morao bi biti u tome da se razjasni gde to većinska Srbija želi da krene, u kojem pravcu da se pomeri sa ove nemoguće tačke: ka Evropskoj uniji ili ka nekom paralelnom svetu ekscentrične »geopolitičke« mašte u čijem epicentru se nalazi Rusija, više neka imaginarna nego ova stvarna, mada, doduše, i vrhovima stvarne Rusije nije baš strano da iskoriste teško podnošljivu srpsku situaciju – i sasvim nepodnošljivo ponašanje većeg dela srpske političke klase u takvoj situaciji – za neki svoj ping-pong sa Amerikom i Evropom. U kojem Srbija, da se razumemo, ne može biti mnogo više od celuloidne loptice. A zna se šta se s tom laganom kuglicom punjenom vazduhom radi: prebacuje se s jedne strane na drugu, svaki put uz rezak udarac reketom, plus tresak o sto, ili zapetljaj u mrežu...
Tako gledano, reklo bi se da izbor i nije baš težak, jer sama »zdrava pamet« nepogrešivo suflira trezvenom građaninu šta mu je činiti; u redu, ali ko vam kaže da je »zdrava pamet« pretplaćena na ljubav većine? Ili, uostalom, na samo prepoznavanje od većine? Ovo naročito vredi u aktuelnim ovdašnjim okolnostima, gde se »proevropljani« stalno nešto izvinjavaju zbog onoga što jesu i što zastupaju i zbog onih s kojima sarađuju i kontaktiraju, za razliku od onih drugih, koji vidno meraklijski uživaju u Sopstvu, impresivno razbaškareni u samima sebi. A znate kako to ide, dobra volja je zarazna! Čak i kada ni na čemu konkretnom nije zasnovana. Dok ovi koji obećavaju put u »evropsku Srbiju«, nudeći se za ovlašćene vodiče, stalno nešto komplikuju: te im ne valja ovaj, te onaj, smeta im podrška od Solane ili Rena, ljute se na tvrdoglave Holanđane, »brane Kosovo« i pre nego što ga neko napadne, i uopšte, ponašaju se tako da lepo ne znaš misle li oni uopšte ozbiljno to s Evropom, ili samo »pjevaju da im prođe vrijeme«, što reče veliki šansonjer?
Ako nastave tako, onaj balon u kojem se sadrži svet – i Beograd kao njegov deo – mogao bi stvarno da odleti odavde. A ko bi sve za tim balonom digao sidro, to ne smem ni da pomislim.