RSE: Da li ste zadovoljni što ste dobili Nagradu grada Beograda?
Srbljanović: Izuzetno sam zadovoljna. Bila sam već tri puta za nju nominovana. U međuvremenu sam dobila neke velike svetske nagrade, čak i nacionalne. Dobila sam četiri Sterijine nagrade, koja je naša najveća nagrada za moj posao, ali mi je nagrada moga grada stalno izmicala, ali s pravom jer su je dobijali ljudi koje izuzetno cenim, kao što je Dejan Mijas, Sonja Vukičević, Miki Manojlović i drugi. Čovek se ipak najbolje oseća kada ga prepoznaju kod kuće.
RSE: Iznenadila me vaša kandidatura za gradonačelnicu Beograda. Obično kao gradonačelnika zamišljam robusnog muškarca koji se razume u menadžerske poslove, u opravke kolovoza, struje, kanalizacije, mostova i puteva. Fražilnu ženu ne vidim u toj ulozi.
Srbljanović: Nisam fražilna žena i u principu posao koji sam do sada radila zahtevao je jednu veliku fajtersku energiju. Posao sa umetnicima, posebno u pozorištu, još od vremena kada su glumci sahranjivani izvan groblja jer su bili takav svet, nikako nije lak. U jednom svetu, u kojem vladaju muškarci kao menadžeri, reditelji i slično, naučila sam da na svoj način nekako sebi prokrčim put.
S druge strane, nas su potpuno pogrešno, u poslednjih deceniju i nešto, navikli da nam grad vode tehnokrate, isključivo iz političkih struktura, koji se tokom predizbornih kampanja predstavljaju kao neki bajni menadžeri koji oporavljaju rupe, kanalizacije, rešavaju probleme, grade obdaništa. Stvarnost je potpuno drugačija. Za poslednjih tri-četiri godine u Beogradu su izgrađena samo dva obdaništa, bez obzira što ta već odlazeća vlast iz grada i republike nama i sada uporno govori kako će izgraditi obdaništa i zbrinuti decu. Nije istina da je prvi čovek grada građevinski preduzimač koji mahne čarobnim štapićem i reši sve probleme. Ko veruje u to, taj nema odgovornosti, ni prema sebi, ni prema svome gradu.
Pristupila sam jednoj političkoj opciji u koju duboko verujem već 20 godina, a ovog trenutka ona se pretvorila u Liberalno demokratsku stranku, okupljenu oko Čedomira Jovanovića. Verujem u to da su nama u zemlji i gradu potrebne suštinske i korenite reforme. Nama ne treba da se bavimo obilaznicom oko Beograda, nama treba prekretnica za Beograd. Beograd zaslužuje potpunu promenu zakona, da ne bude tretiran kao bilo koji grad u zemlji jer to i nije. On je jedan od najvećih gradova u čitavoj jugoistočnoj Evropi i on je neminovno centar regiona. Trenutno upravu grada međusobno razdeluju partijski činovnici i funkcioneri, a to je na štetu građana. Korupcija je velika, građani nisu ni za šta pitani, uvek su nezadovoljni i uvek najviše stradaju. Od onog trenutka od kada imamo neku demokratsku vlast, imamo i pravo da zahtevamo mnogo više, nego od vlasti iz perioda Miloševića. Ta vlast na lokalnom i opštinskom nivou, na nivou moje ulice, ne samo da ne odgovara mojim potrebama, nego smatram da je svaki građanin u mojoj zgradi mnogo sposobniji i pošteniji od ljudi koji upravljaju gradom. Ne vidim razloga da nam oni stalno zamazuju oči da je to neki muški posao nekog preduzimača koji će sada da raskopa sve ulice. Preduzimači vam ulete u kupatilo, razlupaju pločice, odu na drugu tezgu pa ih nema mesec dana, sve dok ne napravite paniku. Tako je i u gradu. Ta praksa mora da se zaustavi.
Ovaj grad je zaslužio velike reforme. Imam veoma dobar tim stručnih ljudi sa univerzitetom, ne partijskih funkcionera, koji veruju u građansku ideju. Napravili smo vrlo ozbiljan program - budući plan i viziju Beograda - i nudim to građanima. Neću da odlučujem o tome da li će biti laki, teški ili šinski metro. To je uzurpacija političke moći. Na meni je da stvorim takve uslove u gardu da se prepoznaju samo stručnost i kvalitet, koji će da bude i kvalitet za građane.
RSE: Beograd je veliki po broju stanovnika, gotovo kao cela država Slovenija. Ima blizu dva miliona stanovnika, ima 17 opština, od kojih je sedam prigradskih, koje su najvećim delom ruralne. Ima dve milijarde eura prihoda godišnje. Boli li vas glava od tih podataka?
Srbljanović: Uopšte ne. Ono od čega mene boli glava je to što je procent stanovništva Beograda, koji učestvuje u ukupnom broju stanovnika Srbije, mnogo manji u odnosu na količinu novca koji Beograd pravi. Beograd je po zakonima naše centralističko organizovane državne uprave tretiran gotovo kao bilo koji drugi grad. Beograd zaslužuje status potpuno poseban, baš zbog toga što je specifičan, što je od tih 17 gradskih opština više od polovine, kako kažete ruralna, ali ja bih rekla skoro urbana jer je to negde između, pošto se grad menja. Grad ne diše više onako kako smo navikli, kako je bilo u mom detinjstvu. Što se sada ide dalje na periferiju, više se ne ide ka njivama. I Novi Beograd je nekada građen kao spavaonica, odakle ljudi dolaze u centar grada da rade. Sada je potpuno obrnuto. Sada ljudi iz centra grada odlaze da rade u Novi Beograd, a centralne gradske opštine, kao Stari grad ili Vračar, su užasno stare po proseku godina stanovništva. Po nekim procenama, Stari grad je najstarija opština u Evropi.
Grad se menja, ali on istovremeno jako puno i stvara, a zaustavljen je centralističkim zakonima i ne može da se stara sam o sebi, nema autonomiju da se stara o novcu koji pravi, nema prave konkurencije i nema prave otvorene i jasne privatizacije, koja stvara uslove za konkurenciju koja će biti na korist građana. Boli me glava kada pomislim koliko para se pravi u ovom gradu, a šta grad od toga dobija nazad. Ta dva obdaništa za četiri godina je sramno. Stalno otvaramo ista pitanja i stalno stvaramo neku predstavu kako je Beograd siromašan grad. Beograd uopšte nije siromašan grad, ali je problem što ima jako puno stanovnika Beograda koji jesu siromašni, a to nije u redu, pošto grad ima sopstvene resurse, ima sopstvene izvore, pravi sopstveni kapital kojim apsolutno može da zadovolji sve potrebe svakog od tih dva miliona stanovnika sa svim prigradskim i okolnim opštinama. Zbog toga govorim o korenitim reformama.
Ne može da se izlazi iz gradske uprave i gradske vlasti punih džepova, namirenih familija, sa stanovima i novcem na tajnim računima, a da grad istovremeno nema nikakvu korist od toga. Takva praksa mora da se zaustavi. Narodnjaci dopuštaju tu vrstu praske. LDP je stranka koja je došla i rekla - Dosta krađe, dosta korupcije, hajde da vidimo kako to sve sistemski može da se promeni – a zbog toga i za njih glasam. Korupcija je velika tamo gde nema zakona, gde nema jasnih pravila, gde nema transparentnih konkursa i privatnog kapitala. Državni činovnik koga nametne partija i koji rukovodi ogromnim javnim preduzećima, koja imaju jako puno para, kontrolisan je samo od svoje partije i time je on otvoren i podložan svakoj vrsti korupcije. Ako se privatizuju sva javna preduzeća, osim onih strateško značajnih, i ako privatni kapital uđe u to, privatnik koji u to uloži svoj dinar ili svoj euro će se boriti na tržištu da bude dobar u uslugama koje pruža građanima. Ako ne bude dobar, bit će na gubitku i tu jednostavno ne može biti korupcije.
Gradska uprava uporno sve to sprečava. Na republičkom nivou se svađaju, a na gradskom su itekako dobro razdeleni. Sva javna komunalna preduzeća, svi sekretarijati za upravu grada su razdeleni između dve većinske partije koje kao ne mogu da se slože na republičkom nivou. Na lokalu su složni jer je ogroman novac u igri. Potpuno je jasno da je ta uzurpacija javnih dobara i velikih resursa ovoga grada u stvari u rukama dve velike partije. Smatram da je to koren problema i da to mora da se zaustavi. Kada se budu direktori javnih preduzeća postavljali preko javnih i transparentnih konkursa, na koja će se prijavljivati profesionalci sa projektima, programima i vizijama, gde će nezavisne komisije birati direktore tih preduzeća, biće potpuno druga stvar.
RSE: A kako bi ste se vi izborili sa tim?
Srbljanović: Tako što se privatizuju javna preduzeća, da dođu privatnici, bez ikakve diskriminacije. Mi smo već potpisali međunarodne ugovore i sporazume.
RSE: Ali imaćete protivnike?
Srbljanović: Imaćemo protivnike, ali građani nisu protivnici. Sada je sve razdeleno - Gradsko zelenilo, Gradske pijace, Beograd put, Infostan, Beogradske elektrane, Vodovod i kanalizacija, Gradska čistoća, Gradsko stambeno, sve je razdeleno između DS-a i DSS-a. Da li mi živimo bolje kao građani? Da li su nama usluge bolje? Mi imamo korupciju čak i u pogrebnim preduzećima. Znate skandale kada hitna pomoć javlja pogrebnicima koji vam zvone na vratima i praktično uzimaju reket za smrt. Ko zarađuje na tome? Građani gube, ali neko zarađuje. Te dve milijarde se negde podele.
Protivnici ili ne u političkim elitama mene uopšte ne zanimaju. Hoću građane kao saveznike. Ja sam građanka i angažovala sam se ovde. Hoću da promenim nešto u svom gardu. Mora da se menja to da na našim leđima i na našim parama političke elite iz dve vodeće partije više ne zarađuju. Tome mora da se stane na put. Ako se dogovorimo oko toga, građani i ja, nama nema kraja. Samo nam je važno da uspostavimo minimum konsenzusa da li mi hoćemo i dalje da trpimo korupciju u gradu ili ne. Ako nećemo da je trpimo, nudim rešenje – privatizacija, transparentni i javni konkursi, profesionalce za direktore preduzeća, a ne ljude iz partija. Kada bude tako i kada privatni dinar uđe u javna preduzeća, to je kraj međupartijskim kombinacijama. Oni su povezani na hiljade nivoa – porodično, partijski, politički, koaliciono i tu se vrti veliki novac. Mislim da je građanima toga stvarno dosta.
RSE: Vi ste do sada živeli na relaciji Pariz-Beograd. Sada se nastanjujete na duže vreme u Beograd, ili ćete putovati?
Srbljanović: Moj muž je Francuz koji je ovde dva puta bio ambasador, koji je u regionu živeo 10 godina, koji odlično govori moj jezik, koji piše i čita ćirilicu jako dobro i koji se ovde oseća jako dobro. Odlikovan je najvišim ordenom koji ova zemlja ima za strance, za svoje zasluge i doprinose, prevashodno Beogradu. Mi smo naseljeni na dve adrese.
Borim se svim srcem, svim svojim integritetom i na ovim izborima stojim uz LDP. Podsećam građane da ovo nisu izbori direktno za gradonačelnika i ako traže listu sa mojim imenom, Đilasovim ili bilo čijim drugim, oni je neće naći. Oni moraju da znaju da su nam i to pravo ukinuli u Beogradu. Mi nemamo pravo, kao najveći grad u regionu, da izaberemo prvog čoveka, nego moramo da glasamo za stranku. Svim srcem se borim da stranka iza koje sam stala, LDP, dobije što više glasova i da pobedimo na izborima, da veoma mnogo participiramo u vlasti na teritoriji grada. Svaki glas koji dobijemo je glas manje budućoj koaliciji Koštunice i DSS-a. To otvoreno govorim svima. Kraj tim kombinatorikama može da bude davanjem glasa za LDP.
Već sam se preselila ovde. Prihvatila sam kandidaturu da mogu da radim u potpunosti taj posao. Mi smo sada ovde, u ovoj borbi. Moj muž me podržava u tome i spreman je da malo okrenemo život na ovu stranu.
RSE: Francuze bije glas da su nacionalisti. Danilo Kiš je u jednom intervjuu parafrazirao Sartra koji priča o svom ujaku Žilu. Ujak Žil je bio veliki francuski nacionalista, koji na pomen Engleza probledi i počne da trepće. Nije hteo da pije engleski čaj. Imate li utisak da su Francuzi slični nama po tome jer ovde ima dosta nacionalista?
Srbljanović: Ujak Žan Pol Sartra je živeo početkom XX veka. Francuska je jedna veoma moderna zemlja koja se mnogo promenila u XX veku, koja je imala istu krizu sa Alžirom, kao i mi sa Kosovom, koja je imala snagu i veličinu jednog De Gola da kaže dosta – Shvatam, istorija se menja, Alžir odlazi, Francuska je važna Francuzima, nisu važne teritorije, važni su ljudi.
S druge strane, Francuzi su patriote i postoji zbunjenost zbog reči - la nacionalite, koja u francuskom znači državljanstvo. Znači i nacionalni identitet. Svi Francuzi su Francuzi i ne može se biti prvo Korzikanac pa tek onda Francuz. To znači odnos prema državi i pripadnost državi. Francuzi su velike patriote.
Mi smo to kroz istoriju dosta učili od Francuza i zbog toga smo bili veliki prijatelji sa Francuzima. Onda se, u jednom trenutku, taj naš patriotizam okrenuo u šovinizam i ksenofobiju, u tu vrstu negativnog nacionalizma koji donosi najveću štetu nama samima. Za mene je šovinizam anti-patriotski gest. Mržnjom, zatvaranjem granica, okretanjem od suseda, vođenjem ratova - najveću štetu dugoročno činite sopstvenim građanima i budućnosti. Za mene je šovinizam akt veleizdaje. To ne mogu da prihvatim. Francuzi su ljudi koji znaju da se modernizuju, koji imaju jako puno svojih problema i svojih negativnih stvari. Mi ne možemo da se poredimo sa tom ogromnom zemljom, jednom strašnom silom na svim planovima, ali s druge strane imamo nešto drugo, a to je ljubav prema otadžbini koju delimo sa njima i koju treba da razvijamo. Moj povratak u Beograd je za mene gest patriotizma. Samo tako mogu da pokažem ljubav prema svome gradu i svojoj državi.
RSE: Posle 11. maja gde vidite Beograd - na nekoliko koraka ili na hiljadu milja daleko od Evrope?
Srbljanović: Od 11. maja Beograd ulazi u Evropu i tu nema sumnje. To samo zavisi od volje građana, ali se nadam da će građani umeti da prepoznaju ono što su pravi proevropski programi, ne zbog toga što je Evropa to što jeste i mi sada treba da težimo nečemu što nismo, nego zbog toga što Evropa i Evropska unija, iako ima strašno puno problema i nije najsavršeniji sistem koji je izmišljen, je najsavršeniji koji ovog trenutka postoji. Nama može da bude samo bolje od onoga trenutka kada krenemo da implementiramo međunarodne zakone, od kojih smo mnoge već i potpisali.
Ako država kilavi i odugovlači, mi lepo u Beogradu možemo da počnemo da ulazimo u Evropu. U Evropu treba da se ulazi po kućama, od čoveka do čoveka, od ulice do ulice, od zgrade do zgrade. Evropa znači - stop korupciji, stop partijskoj podeli vlasti, upravljanje novcem na jedan transparentan i jasan način. To znači Beograd otvoreni grad, Beograd koji se bori protiv ekološke katastrofe, Beograd koji se obraća najmlađima, deci, hendikepiranim, ugroženim slojevima, Beograd bez granica - to je za mene evropski Beograd.
Osećm da ovaj grad ima taj duh. Ovde sve kipi i vrvi, samo čekaju jednu veliku ideju. Ta velika ideja se dogodila 2000. godine. Otkada nam je premijer ubijen čitava država je upala u šok. Trebalo nam je pet godina da se trgnemo iz tog šoka. Osećam tu energiju koju sam osetila i 2000. godine, kada je Đinđić formirao prvu demokratsku vladu u Srbiji, kada su se ljudi vraćali iz inostranstva, mladi školovani stručnjaci, kada je Beograd kipeo od energije. Počinjem to ponovo da osećam i sigurna sam u pobedu proevropskog Beograda.