U okviru ciklusa intervjua „Crna Gora i region“ sa Aleksandrom Radićem, vojnopolitičkim analitičarem, razgovarali smo o pozivu Hrvatskoj i Albaniji za članstvo u NATO-u, te o šansama Crne Gore da naredne godine dobije poziv. Radić takođe ocjenjuje da će od narednih parlamentarnih izbora umnogome zavisiti put Srbije ka euroatlantskim integracijama.
RSE: Gospodine Radiću, da li su odluke sa samita u Bukureštu očekivane? Poziv Hrvatskoj, Albaniji, odlaganje Makedonije?
Radić: Potpuno je bilo jasno da su ove države koje su bile u Jadranskoj inicijativi bile već na pola koraka u NATO-u, jedino što slučaj Makedonije visi u vazduhu, ali mislim da ova odluka da se Makedonija ne pozove je takođe samo tehničko pitanje jer je ona već mnogo učinila na približavanju NATO-u. I onog trenutka kada se reši problem imena, mislim da će Makedonija imati vrlo brži progres kada je reč o svojoj ambiciji za pridruživaje Sjevernoatlantskoj alijansi.
RSE: Da li je poziv Crnoj Gori na intenzivirani dijalog ustvari stepenica ka pozivu za članstvo?
Radić: Naravno i Crna Gora je tu do sada, kada je reč o zvaničnoj politici, opredelila svoj put i mnogo toga je učinila, a pri tom ne postoje politički konfliktne situacije koje bi mogle to da dovedu u pitanje. Jer Crna Gora je realno jako mala država sa potencijalom koji ne može nikoga da ugrozi niti da poremeti balans snaga i mislim da za Crnu Goru zaista nema spora. Ako želi da uđe u NATO ona će ući u NATO.
RSE: Koliko vam djeluju realne prognoze da bi mogla dobiti poziv već 2009. godine?
Radić: Što da ne. Možda se produži i na godinu, dve duže, ali Crna Gora je do sada učinila toliko toga da bi dokazala svoju ambiciju kada je reč o pridruživanju NATO-u da će samo neki tehnički parametri uticati na dinamiku pridruživanju.
RSE: Gdje je Srbija u čitavoj toj priči? Nakon ulaska u Partnerstvo za mir, bilo kakvo intenziviranje saradnje sa NATO-om čini se da je praktično zamrznuto?
Radić: Srbija nije ušla čak ni u Partnerstvo za mir. Pozvana je, prvi koraci su učinjeni, ali do sada Srbija još nije uspostavila ni svoje predstavništvo u Briselu, nije potpisala bezbednosni sporazum i još uvek nije počela da u velikoj meri konzumira svoje članstvo u Partnerstvu za mir. Vrlo je jasno da će konfuzna situacija na srpskoj političkoj sceni, bar do završetka izbora i formiranja nove Vlade, ostaviti stratešku budućnost Srbije pod velikim znakom pitanja. I to je zapravo najveći problem, ako se gleda iz današnjeg ugla jer nije jasno kuda se ide. Platforma neutralnosti je nedorečena i ovom trenutku DS i G17 plus koji su afirmisali ambiciju ulaska u NATO su sada takođe reterirali pod pritiskom DSS-a i NS-a i čak i te partije sada zastupaju stav da je mera srpskog prisustva u integraciji upravo samo Partnerstvo za mir, tako da je potrebno sačekati i proći će dosta vremena da bi bilo jasno kako će Srbija da se postavi prema svom bezbednosnom okruženju i da se vidi da li će uvažiti činjenicu da su sve okolne zemlje ili u NATO-u ili su pokazale jednu veliku odlučnost da uđu u NATO.
RSE: Da li imate utisak da NATO pravi neku vrstu bezbjednosnog štita oko Srbije i Kosova upravo zbog tenzija koje su na tom području?
Radić: Naravno, mislim da je NATO preduzeo tu korake na odvajanju koliko-toliko predvidive situacije, jer težište globalne politike, i na kraju krajeva svih aktivnosti, je na mestima gde se vodi rat za energente i mislim da pre svega Amerikanci zato žele da Balkan ostave u konzerviranom stanju, da ovde budu toliko prisutni, da ih to ne iscrpljuje kada je reč o njihovim resursima i da situaciju učine predvidljivom i na neki način to u praksi može da se tumači kao stavljanje Srbije u određenu vrstu karantina. NATO je prisutan sa svojim snagama na Kosovu i Bosni i Hercegovini i upravo primer Bosne i Hercegovine zbog postojanja srpskog entiteta pokazuje način na koji to zamišljaju, tamo postoji jedan čvrst mehanizam kontrole od strane međunarodne zajednice nad bezbednosnom politikom i prema Srbiji se stalno sprovodi pritisak koji jasno pokazuje da NATO ima vrlo ograničeno poverenje kada je reč o postupcima srpske strane u budućnosti.
RSE: Priču u Bukureštu dodatno komplikuje stav oko Gruzije i Ukrajine, to jest insistiranje Amerike da ove zemlje intenziviraju svoju saradnju sa NATO-om. Može li se zatezanje odnosa na relaciji Vašington – Moskva odraziti i na naš region?
Radić: Mislim da je naš region na periferiji glavnih zbivanja kada je reč o komunikacji Vašington - Moskva. U Srbiji je stvorena jedna slika o tome da je u ovom trenutku Rusija spremna da ponudi neki alternativni put, neko alternativno bezbednosno savezništvo Srbiji, ali pre svega Moskva je zainteresovana da obezbedi svoju tradicionalnu zonu odgovornosti i mislim da je srpska pozicija onda u tom trenutku gubitnička jer Moskva se bori za prostor bivše carske Rusije, za prostor Sovjetskog Saveza i ambicija NATO-a da se proširi na Ukrajinu i na području Kavkaza je kamen spoticanja. A Srbija je tu ostavljena po strani jer ne treba imati mnogo pameti da bi se na političkoj karti videlo da je Srbija sada izolirano ostrvo. A u novoj strateškoj stvarnosti.
RSE: Hoće li region biti stabilniji nakon odluka Samita u Bukureštu?
Radić: Mislim da na duge staze ne možemo očekivati da će naš region biti stabilan. Sada je politički korektno pričati o tome da je saradnja sa NATO ambicija za ulazak u Evropsku uniju sasvim dovoljna da bi se poboljšao kvalitet života, da bi se unapredila kvalitet državnih institucija na području jugoistočne Evrope i da to samo po sebi proizvodi efekat garencije mira i prosperiteta, ali moram da kažem da sam pesimista kada je o tome reč. Imali smo mi i ranija istorijska iskustva i uspone i padove i bojim se da u bilo kojoj situaciji u budućnosti kada pritisak iz vana, pritisak velikih sila i njihov interes na Balkanu ne bude dovoljno jak ovde može da dođe ponovo do ozbiljnih bezbedonosnih problema jer krize koje su devedesetih godina dovele do određenih konflikata još uvek nisu razrešene i one u prikrajku čekaju za novu priliku. U poređenju sa situacijom iz '91. godine je bivša Jugoslavija sa svim svojim problemima mogla da postoji kao država i da prozali kroz ozbiljne unutrašnje političke izazove dok je postojala bipolarna podela sveta. Onog momenta kada su zapadne diplomatije, bezbednosni aparati bili usmereni prema istoku, u momentu velikog prevrata, pada istočnog bloka na Balkanu nedostatak pažnje, nedostatak pritiska iz vana je doveo do građanskog rata.