Nakon što su srpske vlasti UNMIK-u predložile Sporazum o “funkcionalnom odvajanja Srba i Albanaca”, koji podrazumeva da kosovski Srbi i Srbija preuzmu pojedine nadležnosti na Kosovu, otvara se pitanje da li Beograd pokušava da izgradi paralelnu državu na teritoriji Kosova ili je ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić prvi od srpskih zvaničnika kroz ovaj dokument javno progovorio o podeli teritorije. Istovremeno, kako kažu u UNMIK –u, ovaj sporazum prosleđen je u sedište UN u Njujorku.
Pojašnjavajući sadržaj ponuđenog Sporazuma o funkcionalnom odvajanju Srba i Albanaca, ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić rekao je da Srbija prihvata Rezoluciju 12 44 i nadležnosti UNMIK policije, pravosuđa i carina, ali i da posle jednostranog proglašenja nezavisnosti samo Srbi uz pomoć Srbije mogu da sprovode te nadležnosti. Samardžić je takođe dodao da će kosovski Albanci uz prećutnu saglasnost UNMIK-a zavladati svim institucijama ukoliko ih Srbija ne preuzme.
Istovremeno, pomoćnik ministra za Kosovo i šef Koordinacionog centra, Vuko Antonijević u izjavi za naš program kaže da podela nikome nije u interesu, već da Srbija ponuđenim sporazumom samo želi da zadrži nadležnosti koje su joj pripadale i po ranijem sporazumu Hekerup – Čović:
"Funkcionalno razdvajanje je iz razloga što je postojao sporazum između Beograda i UNMIK administracije. Određene nadležnosti su date, a neke oblasti su čak bile u domenu srpske države, na KiM gde žive Srbi. Međutim, UNMIK je prećutno dao neku vrstu saglasnosti da albanska strana proglasi nezavisnost i sada se ide na to da se redefinišu odnosi, da se zna šta će dalje raditi srpska država, a šta albanska strana – da se premosti taj jaz, dok ne prevlada razum, i da se počnu neki novi i kvalitetniji pregovori."
S druge strane, jedan od lidera kosovskih Srba Momčilo Trajković kaže da sporazum koji je ponudio Beograd predstavlja pokušaj stvaranja srpske države na Kosovu, ali i naglašava da ova ideja nema realno utemeljenje:
"Ona prosto nije moguća na svim delovima gde žive Srbi, pogotovo je nemoguća ta funkcionalna samouprava ukoliko je ne prihvate Albanci. Takođe, to je odgovor i albanskoj strani koliko je nemoguće da njihova vlast jednostrano proglašene nezavisne države može da funkcioniše na teritorijama na kojima žive Srbi. Dakle, to je jedan apsurd i sa jedne i sa druge strane, predlog Samardžića je više onemogućavanje funkcionisanja jednostrano proglašene države nego što je realnost."
Tekst sporazuma ne podrazumeva samo ingerencije u oblasti školstva, zdravstva i pravosuđa već se želi formirati i srpska skupština na Kosovu, što implikuje nameru Beograda da se institucionalizuju paralelne strukture, ističe koordinator Foruma za međuetničke odnose Dušan Janjić i podvlači da su šanse za uspeh ovog dokumenta u UN male tim pre što je većina stalnih članica SB priznala nezavisnost Kosova:
"Što se tiče samog tog predloga, mislim da on nema velike šanse da bude razmatran na Savetu Bezbednosti i pretpostavljam da bi mogla da se rodi ideja da se eventualno još jednom ozbiljno porazgovara o standardima pod kojima žive Srbi. Dakle, statusno pitanje se sigurno neće otvarati i taj dokument treba shvatiti i kao neku vrstu odbrane Beograda pred optužbama da je on glavni organizator događaja od 17. marta."
Interesantno je i da ministar za Kosovo Slobodan Samardžić tvrdi da je predlog Beograda nastao u saradnji sa MIP i da je deo Akcionog plana koji je Vlada Srbije usvojila. S druge strane, potuno drugačiju verziju iznosi njegov kolega ministar ekonomije Mlađan Dinkić:
"Taj sporazum u tom obliku nikada nije bio na Vladi. Moguće je da je on ono što je bilo sadržano u Akcionom planu pretočio u ovaj dokument, ali taj konkretni dokument, o kojem se toliko govori, nikada nije bio predmet rasprave na Vladi."
U svakom slučaju ostaje činjenica da je UNMIK ovaj sporazum prosledio u sedište UN u Njujorku. Vuko Antonijević kaže da očekuje ozbiljnu raspravu u SB, ali i podvlači:
"Očekujemo da možda ne prihvate baš sve kako je u nacrtu predložila srpska strana, ali očekujemo i da se nađe neko rešenje i da se srpskoj državi izađe u susret. Čini mi se da još uvek ima mesta za diplomatiju i pregovore."
Na posletku, Dušan Janjić kaže da je sličnih ideja bilo i tokom devedesetih kroz primere RSK ili RS do potpisivanja Dejtonskog sporazuma i zaključuje:
"Najgore je što su to neke ideje koje su prošlost i koje su itekako koštale Srbiju i Srbe. Neverovatno je da i devet godina posle Miloševića srpska politička elita i Samardžić, koji to sigurno ne bi radio bez Koštunice, nisu odmakli od početnih ideja Slobodana Miloševića."