Kao da smo ovo već nekad videli: izbori dolaze, a na izborima je »dža ili bu« za Srbiju na jednoj od onih svojih večitih raskrsnica, dakle, treba čim prije i neizostavno formirati »demokratski blok« koji se ima čvrsto suprotstaviti nazadnjacima i mračnjacima, i treba videti da li je pametnije da taj blok ide u jednoj, dve ili tri kolone. Osim što se taj blok više ne naziva demokratskim nego proevropskim, sve drugo je nekako ironično slično. A i sam »proevropski blok« zapravo je »demokratski blok« minus Koštuničin DSS i klijentelističko udruženje Velimira Ilića.
To je, dakle, rezultat ovih skoro dvadeset godina mučne borbe za emancipaciju Srbije od najgoreg dela sebe same: malo-malo pa se vraćamo na polaznu tačku ili negde blizu nje, pa hajde da ispočetka povazdan raspravljamo hoćemo li u tu Evropu ili ne, šta zapravo uopšte želimo od sebe a šta očekujemo od drugih, koji je smisao života, kad će Srbin u kosmos, ima li vetra na Mesecu...
Kako god bilo, Demokratska stranka i G17 plus potpisale su koalicioni sporazum, i to bi trebalo značiti da je njihova zajednička lista »kičma« tog neformalnog »proevropskog bloka«. Biće tu i stranka Rasima Ljajića, dok je za Ligu socijaldemokrata Vojvodine to još sasvim neizvesno. U čemu je problem sa Ligom, nije li Nenad Čanak – čak nekim svojim ljudima uprkos – javno podržao Borisa Tadića na predsedničkim izborima? Jeste, ali Liga ostaje i dalje stranka izvan »mejnstrima«, nekako odveć avangardna i ekscentrična za prosečan srpski politički ukus. A Tadić je čvrsto rešen da »okupira« baš to, dakle sav centar, dok levu marginu može mirno da prepusti drugome.
Hm, kome zapravo? Čedomiru Jovanoviću, nema drugog odgovora. Liberalno-demokratska partija bi, međutim, ovaj put rado bila sustanarka demokrata na zajedničkoj listi. Možda bi to i bilo moguće da se nosilac liste ne zove Boris Tadić, i da se Tadić ne seća odlično kako ga je LDP šeprtljavo ucenjivao pred drugi krug predsedničkih izbora... To kao da je udarilo krstaču na ionako karakušljive odnose bivših stranačkih kolega, pa je Tadić vrlo oštro – netipično za njegov stil javne komunikacije – rekao da LDP-u na listi mesta nema jer je »bio neodlučan na predsedničkim izborima, kada se biralo između Evrope i samoizolacije«.
Najzanimljivije od svega je to što je ta tvrdnja na neki način žalosno blizu istine. Bilo je otužno gledati, u danima kada je jedini pažnje dostojan politički posao za proevropsku Srbiju bio sprečiti Tomislava Nikolića da postane predsednik Srbije, to jest, srpski Kurt Valdhajm, kako iz LDP-a redom zanovetaju: te »nije ih Tadić zvao« (odgovor »prosečnog glasača« : »baš me briga da li vas je zvao!«) a oni već bili spremili veliku bombonijeru za u goste, te imaju oni listu svojih uslova, ne može se s njima tek tako... Naizgled rizično, Tadić je na sve to odmahnuo rukom i – pobedio. Naravno, tačno je i ovo: te pobede naprosto ne bi bilo da joj nije doprinela većina LDP-ovih glasača. Da, ali Tadić nije ni imao problem sa glasačima, nego sa samom strankom! To što su »obični glasači« glasali za njega bilo je više uprkos, nego zahvaljujući stranci za koju inače glasaju. I Boris Tadić nije tako naivan da to ne zna, pa sad vi vidite. A ako glasači hoće s njim u koaliciju, vrlo je verovatno da će ih primiti...
Koštunica i Velimir Ilić nemaju takvih dilema. Njihov politički brak iznova cveta – nakon burnih ljubomornih scena posle Ilićeve neslavno propale predsedičke kandidature – i to toliko da su zaključili da bi tu neko treći samo smetao. A sve i da nije tako, živopisni Dragan Marković Palma, jagodinski gradonačelnik, biznismen opšte prakse i penzionisani Arkanovac, ne bi došao u obzir, jer je izrekao nekoliko izjava koje sadrže izdajnički jaku dozu zdravog razuma, što je zblanulo sve na srpskoj sceni: jedne zato što ih je »izdao«, druge zato što je izdao njihovu sliku o njemu. A sve što Palma zapravo radi je – pokušaj da politički preživi. Istim se poslom brani i novosadska gradonačelnica Maja Gojković, ali sa znatno manjim šansama za uspeh.
U međuvremenu, na Kosovu, gle, eskaliraju sukobi dela srpskog stanovnštva sa međunarodnim snagama, a Koštuničini beogradski ministri samo što ih javno ne sokole da samo tako nastave svoju gerilsku borbu protiv »lažne države« i zle »međunarodne zajednice« koja ju je stvorila. Eto, dakle, još nečega što podseća na nešto već viđeno: nije li Milošević dobio izbore 1990 i 1992, posle i 1998, na strahu od rata i nasilja, ili na manipulisanju njihovim tokom? Treba se čuvati primenjenih teorija zavere, ali to ne znači da je zazorno reći kako Koštunici – posredno i radikalima – Kosovo sve više služi kao ono isto sredstvo koje je Miloševiću, u vreme njegovog punog ratnog sjaja, bila Bosna i Hercegovina, te kninska krajina. Kako god, ako se ova vrsta tenzija na Kosovu bude održavala duže, ili čak rasla kako se izbori približavaju, stvar će biti brutalno jasna – što opet nikako ne znači i da će svima biti transparentna. Populisti svugde srećno parazitiraju na tome što postoji deo populacije koji ne voli mnogo da duma, ali mnogo voli da glasa.
Do izbora ima još dovoljno vremena da se karte još sto puta izmešaju, a kada jednom prođu ionako ćemo svi biti strašno pametni. Samo što se može pokazati da nam to tada više ničemu neće služiti.
Kako god bilo, Demokratska stranka i G17 plus potpisale su koalicioni sporazum, i to bi trebalo značiti da je njihova zajednička lista »kičma« tog neformalnog »proevropskog bloka«. Biće tu i stranka Rasima Ljajića, dok je za Ligu socijaldemokrata Vojvodine to još sasvim neizvesno. U čemu je problem sa Ligom, nije li Nenad Čanak – čak nekim svojim ljudima uprkos – javno podržao Borisa Tadića na predsedničkim izborima? Jeste, ali Liga ostaje i dalje stranka izvan »mejnstrima«, nekako odveć avangardna i ekscentrična za prosečan srpski politički ukus. A Tadić je čvrsto rešen da »okupira« baš to, dakle sav centar, dok levu marginu može mirno da prepusti drugome.
Hm, kome zapravo? Čedomiru Jovanoviću, nema drugog odgovora. Liberalno-demokratska partija bi, međutim, ovaj put rado bila sustanarka demokrata na zajedničkoj listi. Možda bi to i bilo moguće da se nosilac liste ne zove Boris Tadić, i da se Tadić ne seća odlično kako ga je LDP šeprtljavo ucenjivao pred drugi krug predsedničkih izbora... To kao da je udarilo krstaču na ionako karakušljive odnose bivših stranačkih kolega, pa je Tadić vrlo oštro – netipično za njegov stil javne komunikacije – rekao da LDP-u na listi mesta nema jer je »bio neodlučan na predsedničkim izborima, kada se biralo između Evrope i samoizolacije«.
Najzanimljivije od svega je to što je ta tvrdnja na neki način žalosno blizu istine. Bilo je otužno gledati, u danima kada je jedini pažnje dostojan politički posao za proevropsku Srbiju bio sprečiti Tomislava Nikolića da postane predsednik Srbije, to jest, srpski Kurt Valdhajm, kako iz LDP-a redom zanovetaju: te »nije ih Tadić zvao« (odgovor »prosečnog glasača« : »baš me briga da li vas je zvao!«) a oni već bili spremili veliku bombonijeru za u goste, te imaju oni listu svojih uslova, ne može se s njima tek tako... Naizgled rizično, Tadić je na sve to odmahnuo rukom i – pobedio. Naravno, tačno je i ovo: te pobede naprosto ne bi bilo da joj nije doprinela većina LDP-ovih glasača. Da, ali Tadić nije ni imao problem sa glasačima, nego sa samom strankom! To što su »obični glasači« glasali za njega bilo je više uprkos, nego zahvaljujući stranci za koju inače glasaju. I Boris Tadić nije tako naivan da to ne zna, pa sad vi vidite. A ako glasači hoće s njim u koaliciju, vrlo je verovatno da će ih primiti...
Koštunica i Velimir Ilić nemaju takvih dilema. Njihov politički brak iznova cveta – nakon burnih ljubomornih scena posle Ilićeve neslavno propale predsedičke kandidature – i to toliko da su zaključili da bi tu neko treći samo smetao. A sve i da nije tako, živopisni Dragan Marković Palma, jagodinski gradonačelnik, biznismen opšte prakse i penzionisani Arkanovac, ne bi došao u obzir, jer je izrekao nekoliko izjava koje sadrže izdajnički jaku dozu zdravog razuma, što je zblanulo sve na srpskoj sceni: jedne zato što ih je »izdao«, druge zato što je izdao njihovu sliku o njemu. A sve što Palma zapravo radi je – pokušaj da politički preživi. Istim se poslom brani i novosadska gradonačelnica Maja Gojković, ali sa znatno manjim šansama za uspeh.
U međuvremenu, na Kosovu, gle, eskaliraju sukobi dela srpskog stanovnštva sa međunarodnim snagama, a Koštuničini beogradski ministri samo što ih javno ne sokole da samo tako nastave svoju gerilsku borbu protiv »lažne države« i zle »međunarodne zajednice« koja ju je stvorila. Eto, dakle, još nečega što podseća na nešto već viđeno: nije li Milošević dobio izbore 1990 i 1992, posle i 1998, na strahu od rata i nasilja, ili na manipulisanju njihovim tokom? Treba se čuvati primenjenih teorija zavere, ali to ne znači da je zazorno reći kako Koštunici – posredno i radikalima – Kosovo sve više služi kao ono isto sredstvo koje je Miloševiću, u vreme njegovog punog ratnog sjaja, bila Bosna i Hercegovina, te kninska krajina. Kako god, ako se ova vrsta tenzija na Kosovu bude održavala duže, ili čak rasla kako se izbori približavaju, stvar će biti brutalno jasna – što opet nikako ne znači i da će svima biti transparentna. Populisti svugde srećno parazitiraju na tome što postoji deo populacije koji ne voli mnogo da duma, ali mnogo voli da glasa.
Do izbora ima još dovoljno vremena da se karte još sto puta izmešaju, a kada jednom prođu ionako ćemo svi biti strašno pametni. Samo što se može pokazati da nam to tada više ničemu neće služiti.