Zamena za politiku Miloševića nađena u Koštunici

RSE: Predsednik Tadić je rekao neće nikakvu saradnju ni koaliciju sa Liberalno-demokratskom partijom i Čedomirom Jovanovićem, dok je Čedomir Jovanović rekao da je on spreman na saradnju. Kako to tumačite?

PEŠIĆ: Mislim da ima više razloga za to, pa i ličnih. Obe stranke su evropski orjentisane, s time što je Liberalno-demokratska partija daleko jača na tom evropskom putu nego što je Demokratska stranka. Tu postoje i neka koncepcijska neslaganja. Pored toga, mi smo veoma snažno, kao opozicija, kritikovali vladu. Mislim da je mnogo bolje da idemo posebno i da ne idemo na jednu listu. Ljudi mogu da biraju da li hoće da glasaju za Evropu tako što će da glasaju za DS ili će da glasaju za LDP. Budući da su to stranke različitih pogleda na mnoga pitanja, bolje je da idu posebno. Svakako da se ovi izbori odnose na evropski put Srbije, da se izabere blagostanje ljudi, ono što smo mi zvali - Život je zakon. Mislim da je rešenje da se sarađuje, a to sam odobrila na našem predsedništvu i političkom savetu, da u tom bloku koji je evropski ne bude podmetanja nogu, da ne radimo jedni protiv drugih. To je bila ta ideja saradnje. Lično mislim da jedna lista nije realno rešenje.

RSE: Da li je moguće napraviti koaliciju posle izbora? Čedomir Jovanović i LDP su vrlo jasno rekli da je sve to što je priča o Kosovu, o integralnoj Srbiji, zamajavanje, kao što je zamajavanje i to da se traži od zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova da to sada ponište. Moguće je i da se Tadić boji da bi čvrsta saradnja sa Jovanovićem i LDP-om mogla da umanji njegov rezultat kod onih koji smatraju da je moguće i Evropa i Kosovo?

PEŠIĆ: Ne bih precizirala to pitanje. U principu je tako, ali sigurno je, ukoliko bi došlo do takvih razgovora i ukoliko bi došlo do te saradnje posle izbora, da bismo morali da se dogovorimo kako bi takva vlada funkcionisala.

Dve vlade Koštunice su funkcionisale po principu feudalne raspodele ministarstava. To nije bio jedan tim koji odgovara pred građanima za svoju politiku, nego je svako dobio svoj deo vlasti, od gore do dole i horizontalno. To znači da ako imam Ministarstvo finansija, onda upravljam po vertikali i carinama i igrama na sreću i trezorom i Upravom prihoda. To znači, gde god da postoji Uprava prihoda, carina i igra na sreću, šef uprave će biti iz te stranke. To je stranačka kontrola po vertikali. Dolazi do punjenja ministarstava i državne uprave službenicima, stranačkim ljudima, a zatim i svih institucija koje treba da budu nezavisne, kao Narodna banka, kao druge banke. To popunjavanje stranačkim predstavnicima znači da je partikularni interes stranke ispred države.

Moj je utisak da su u velikoj meri stranke rasturile ovu državu. Ukoliko bi se pravila vlada i ministarstava pod vladavinom feudalnog konfederalnog sistema, gde nema odgovornosti pred građanima i gde nema posledica za ono što čini vlada, kao sada kada je vlada raspuštena bez podnošenja bilo kakve odgovornosti, ne verujem da bi smo ušli u takvu vladu. Sigurno da bi smo insistirali na takvim promenama koje bi značile odgovornost vlasti pred građanima, što je opšti i javni interes.

RSE: Obzirom da je sredinom protekle nedelje Boris Tadić izjavio da Koštunica neće biti premijer u vladi DS-a, imate li ideju ko bi mogao da bude?

PEŠIĆ: Ne bih mogla da kažem ko bi mogao da bude premijer, ali sam čula da je to rekao Tomislav Nikolić, pošto su se oni dogovorili da eventualno prave vladu. Čuli smo da će se poštovati broj poslanika i poslaničkih mesta i broj glasača, ali ne znam šta će raditi Tadić. Ne znam da li je to njegovo definitivno slovo da više neće sa Koštunicom i da li je ta kombinacija potpuno propala. Ko bi mogao da bude premijer, ne bih mogla sada da pretpostavim.

RSE: Imam utisak da smo ponovo izgubili još jednu godinu svim ovim što se dešavalo od predsedničkih izbora do sada. Parlamentarni izbori će biti 11. maja, pa će se formirati nova vlada, pa onda godišnji odmori i ima se prilike da se razmišlja do polovine septembra. Kao da svi živimo po 200-300 godina i nema veze jedna godina manje-više. Mislite li, da osim velike ekonomske štete, o čemu govore ekonomisti, to ima i veliku političku štetu?

PEŠIĆ: Mi smo izgubili bar polovinu ove godine. Ne zna se koliko će se dugo praviti ova vlada, ali ne mora da znači da će se vlada praviti četiri meseca, kao što je to bilo prošle godine. Moram da upozorim da smo mi izgubili i prošlu godinu i za evropske integracije i za donošenje velikog broja zakona, za šta je najviše bila optuživana Skupština, ali nismo mi bili krivi, nego vlada nije dostavljala te zakone, tako da oni nisu bili u proceduri. Donosili smo razne druge ugovore, koji su takođe važni, ali je sistemskih zakona bilo samo nekoliko. Na veliku brzinu smo, pred sam doček Nove godine, usvajali Zakon o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi jer je to bilo predviđeno Ustavnim zakonom. Prošlu godinu smo takođe do polovine godine proveli u pravljenju vlade.

Mi u LDP-u smo isticali da se ne pravi vlada sa Koštunicom. Mislim da se toga još uvek svi sećaju, iako za to nije bilo nikakvog drugog razloga, izuzev principijelnog stanovišta. Čini mi se sa smo mi više podržavali da Đelić bude premijer, nego sama DS. Insistirali smo da se mora poštovati demokratski legitimitet, da ona stranka koja dobije najveći broj glasova daje premijersko mesto. Mi imamo proporcijalni sistem, a ne većinski, i uvek će biti neka koalicija. Mora da se poštuje to da stranka koja dobije najveći broj glasova u određenoj koaliciji daje premijera. Mi smo rekli da vlada sa Koštunicom neće moći da traje. Čak smo vodili i kampanju i govorili da nikako nećemo ići u vladu sa Vojislavom Koštunicom. Ipak je to učinjeno i dobijaju se ovakva ministarstva. Naravno da takva vlada nije mogla da opstane. Ukoliko Koštunica ne bi vodio glavnu reč posle ovih izbora, bio bi to neki dobitak i eventualno bi se moglo ubrzati, a možda i nadoknaditi, to izgubljeno vreme, ali naravno samo pod uslovima da pobede proevropske snage u Srbiji. Ukoliko bi pobedili radikali i Koštunica, mogla bih da analiziram šta bi se dogodilo, ali bih morala da upotrebim paletu veoma crnih i negativnih boja šta bi nam se u Srbiji pisalo.

RSE: Date su izjave i američkih i britanskih ambasadora u Beogradu da navijaju za pro,evropsku vladu, što je bilo i za očekivati. Bili ste ambasadora u Meksiku. Povukli smo svoje ambasadore, što većina sveta osuđuje jer prekidamo nešto što nam je važno. Šta znači povući ambasadora? Kada se vraća povučeni ambasador?

PEŠIĆ: Nema tu nekog određenog pravila. Povlačenje ambasadora znači prilično značajan poremećaj odnosa između te dve zemlje. Time se stavlja na znanje da su odnosi spušteni na znatno niži nivo. Događaji od 21. februara 2008. godine, kada su polupane ambasade, su signal jednog organskog revanšizma, a povlačenje ambasadora je takođe jedna vrsta revanšizma. Naravno da nema nikakvog smisla da se možda dve-tri nedelje, zbog iskazivanje neke ljutnje, povuku ambasadori, ali se oni moraju vratiti veoma brzo.

Moja stranka i ja smo bili protiv povlačenja ambasadora i govorili da se ništa time neće postići, osim što sami sebe izolujemo i što imamo manje mogućnosti da delujemo, pre svega povodom onih problema koji su od najvećeg životnog interesa za naše građane. Čula sam da je ministar Jeremić rekao da će ta mera trajati bar do septembra, do nove generalne Skupštine, a do tada će se nastaviti sa povlačenjem ambasadora. Ukoliko bismo mi ušli u vladu, zastupaćemo interes da je takva mera proterivanja ambasadora potez koji vodi ka zatvaranju Srbije i jedna pogrešna politika kojom će građani biti veoma oštećeni.

RSE: Protekle nedelje je obeleženo pet godina od smrti Zorana Đinđića. Bili ste i politički i privatno vrlo bliski sa Zoranom Đinđićom, bili ste prijatelji i znate možda neke stvari koje ostali ne znaju. Vama je poverio da se za vreme građanskih protesta 1996/1997. našao sa Miloševićem. Znate li nešto više o tome susretu?

PEŠIĆ: S obzirom da je sada bilo pet godina od atentata na premijera Đinđića, taj događaj nema neku veliku važnost, a nije ga ni onda imao. To je samo bio povod više za intrigiranje koji je posle toga koristio SPO kada je koalicija Zajedno ušla u krizu. Taj događaj je bio veoma jednostavan i prost. Šetali smo i Zoran Đinđić mi je rekao da mu se Slobodan Milošević javio i da je tražio da se vide, da razgovaraju. Rekla sam mu da mislim da treba da ode, da vidi šta taj odlepeni čovek misli, jer smo već mesec dana na ulici, da li on uopšte ima predstavu šta se dešava. On je otišao na sastanak s njim. Kada mu je Zoran Đinđić rekao da su na ulicama, jer su izbori pokradeni i da se nećemo razići dok se ne vrate odbornička mesta i gradovi koje je koalicija Zajedno dobila na izborima, on je na to rekao Zoranu Đinđiću da mnogo gleda CNN. To je posle korišćeno kao adut protiv Zorana Đinđića. Taj detalj je potpuno nevažan.

Mislim da je mnogo važnije da se sada, pet godina posle ubistva Zorana Đinđića, vidi veoma jasno da je 5. oktobar bio jedan veoma kontroverzan događaj, da građani, koji su stajali na ulicama, nisu mogli da pretpostave kakve će tu dvostruke politike da se pojave. Jedna politika je išla na rušenje Slobodana Miloševića kao jednog iscrpljenog nacionaliste, svesrpskog ujedinitelja i rato-vođu. Zbog gubitka Kosova oni su smatrali da je on iscrpljen i hteli su da nađu zamenu za istu politiku koju je Milošević vodio. Zamena za tu istu, arogantnu, nacionalističku politiku izolacije i etičkog inženjeringa, koji je rukovodio i Slobodanom Miloševićem, nađena je u Koštunici.

Drugi deo te koalicije je bio Zoran Đinđić, koji je smatrao da je Srbija izgubila jako mnogo vremena, da nema razloga da krivi drugi svet, nego da ubrzano podigne svoje kapacitete i da nadoknadi izgubljeno vreme, da što pre uđemo u Evropsku uniju, da se modernizujemo i postanemo jedna normalna i civilizovana država.

Te dve političke orjentacije su se na početku odmah sukobile i na žalost Zoran Đinđić je ubijen. Sada, kada vidite da je i u Bosni i Hercegovini i u čitavom našem okruženju trend i NATO i uključenje u Evropsku uniju, modernizacija, mi se ponovo nalazimo na početku, ponovo je sve to obustavljeno. Pet godina posle ubistva Zorana Đinđića naša država je u rasulu i u potpunoj agoniji.

RSE: Da je ostao živ, mislite li da bismo sada bili na pragu Evropske unije?

PEŠIĆ: Mislim da bismo bili. Čak i da su održani parlamentarni izbori i da Đinđić nije pobedio na tim izborima, mi bismo imali potpuno drugu situaciju, jer je on bio odličan organizator. Zaista je bio perfektan, brz strateg, razumevao je današnji svet i hvatao je osnovne trendove. I da je bio opozicija, sve bi izgledalo potpuno drugačije. Uvek je postojala nada da je evropska Srbija tu. A, iako ne bismo bili u Evropskoj uniji, bili bismo na nivou današnje Hrvatske, a to znači da bi do 2010. godine bili u Evropskoj uniji.

RSE: Kako vidite Srbiju za pet godina?

PEŠIĆ: Teško je reći. Ukoliko bi pobedile te snage koje vode jednu neodgovornu nacionalnu politiku, za koje ne sumnjam da vole svoje zemlju, ali koji ne vide kakve su posledice te politike - ja sam za komunizma, pa i ako se pobije 20 miliona ljudi, kako je Staljin uradio - ako se nastavi s jednom auto-destrukcijom, sa tim nacionalizmom, što znači pobeda radikala, mislim da bi smo izgubili još bar tri-četiri godine i da bi to strašno mnogo koštalo naše građane. Ono što je sigurno najstrašnije, to je da bi smo materijalno stradali. Zavladala bi jedna mentalna depresija, da za 20 godina mi ponavljamo potpuno istu grešku. Mislim da bi to srozalo bilo kakvo naše samopoštovanje, da ne možemo da napravimo ni toliku minimalnu korekciju, ne u odnosu na 1389. godinu i kosovski zavet i bitku, nego u odnosu na politiku koje se svi sećamo i za koju znamo aktere. Ako bi smo ponovo u roku od 20 godina došli na tu istu tačku i sa stanovišta te iste politike koja je nanela toliko štete i našem ugledu i standardu građana i moralu i državi, to bi dovelo do zatvaranja i izolacije i do dubokog pesimizma.