Sudar dve frustracije

Teofil Pančić

Mlađana Dinkića i njegovu stranku G 17 plus bije zao glas da su srušili vladu Zorana Živkovića fabrikovanjem do dan-danas nerazjašnjenih afera i paktiranjem sa tada opozicionim DSS-om. Doduše, istog čoveka i istu stranku bije i znatno bolji glas da su srušili prvu vladu Vojislava Koštunice i iznudili prevremene parlamentarne izbore; i to upravo, gle, na pitanju »evropskih integracija«, tada zaustavljenih jer Koštunica, eto, nikako nije uspevao da pronađe Ratka Mladića (a onoliko grozničavo ga je tražio). Izjave Mlađana Dinkića date poslednjih dana ukazuju da je sasvim moguće da će isti čovek i ista stranka i treći put uzastopno povući nogu, iliti izvaditi ključnu ciglu iz jedne ionako trule građevine, i tako srušiti i aktuelnu vladu.
Ako tako bude, moći će da se kaže da ministar Dinkić i njegova stranka konstantno napreduju: jeste da svaki put urade isto, ali svaki sledeći put za to imaju više razloga nego u prethodnom slučaju. Štaviše, ovaj put bi time, bez imalo preterivanja, Srbiji učinili krupnu uslugu, pošto aktuelna vlada iz dana u dan sve više liči na nasukanog kita u samrtnom hropcu, koji jadan nikako da ugine, a niko mu ne pomaže ni da se vrati u vodu. S jednom, doduše, vrlo krupnom razlikom: kit nikako nije skrivio svoju nesrećnu sudbinu.
Vojislav Koštunica i njegova stranka doživeli su Dinkićevu »neveru« kao em ličnu em patriotsku uvredu; zbog ovog potonjeg su Dinkića prozvali beznačajnim tipom koji ionako »ne razume i nikada nije razumeo Kosovo«, a zbog ovog prvog su saopštili da više neće da komuniciraju i dogovaraju se sa strankom G 17 plus – da podsetim, i dalje njihovim koalicionim partnerom – baš kao nekakva uvređena snaša koja prezrivo i demonstrativno okrene glavu na drugu stranu kad na sokaku sretne svoju bivšu najbolju drugaricu, sadašnju »alapaču i profuknjaču«.

Sve bi ovo, očigledno, bilo autentično smehotresno, samo kad se ne bi ipak radilo o ozbiljnim stvarima (ne nužno i o ozbiljnim ljudima). Reklo bi se da je ovde došlo do sudara dve frustracije: sa jedne strane, DSS je stao na čelo one polovine političke Srbije koja u sistem(at)ski fabrikovanom i brižljivo održavanom »kolektivnom ludilu« (Dinkićev izraz, više puta ponavljan) oko Kosova vidi jedini preostali smisao bilo kakvog političkog i društvenog angažmana, te svako, ma i najmanje skretanje sa staze te Svete Misije tumači kao podlu »izdaju«. Na drugoj strani, Dinkić je, i svojim ukupnim političkim habitusom, i svojom trenutnom funkcijom (ministar ekonomije) podaleko od tripozne poezije »kosovskog zaveta«, i okrenut je mnogo konkretnijim, praktičnijim i, ako hoćete, prizemnijim pitanjima, onim koja staju u ono »od čega se živi«. I baš to je pitanje koje Dinkić – kanda već sasvim zgrožen stepenom afektivne autodestruktivnosti koja preti da preraste u hroničnu, a koja se ovde prodaje kao »državnička principijelnost i mudrost« - svojim partnerima u Vladi postavlja glasno, a Tadićeve demokrate tiše i diskretnije: od čega će (bre) Srbija da živi dok se bude povazdan preganjala oko Kosova sa većim i razvijenijim delom sveta? I to onim delom sveta kojem bi, navodno, i sama da pripada, i gde joj je jedino prirodno mesto, i geografski i civilizacijski? I kakva je uopšte perspektiva jedne tako do suicidalnosti iracionalno ustrojene zemlje, i njenih hronično i sve neizdržljivije osiromašenih ljudi?

To su, međutim, tabuizovana »no-no« pitanja sa stanovišta vladajućeg »patriotskog diskursa«, štaviše, to su subverzivna, neprijateljska pitanja: ko se njima bavi – tim efemernostima, dakle – taj u najboljem slučaju »ne razume Kosovo« (za takvo je dubinsko razumevanje verovatno potrebna izvesna posebna metafizička nadahnutost, koju valjda steknete kad prođete kroz tajni, volšebni, produhovljujući ritual učlanjenja u DSS), a u nešto gorem slučaju je izdajnik koji podlo podmeće klipove u točkove naše sve zahuktalije lokomotive propadanja, onaj koji bi »prodao otadžbinu za šaku čvaraka«, kako je to lucidno zaključio i elegantno formulisao Koštuničin najbolji politički prijatelj, uvek otmeni Velimir Ilić.

Nije Mlađan Dinkić, dakako, otkrio toplu vodu. Ono što njega sada javno brine, to svo ovo vreme sekira barem onih oko dva i po miliona ljudi koji su na nedavnim predsedničkim izborima glasali za proevropske kandidate Tadića i Jovanovića. To brine, uostalom, svakoga ko u Srbiji nešto radi i pokušava da taj svoj rad utrži, što mu i polazi za rukom onda kada mu država ne zasmeta. Ne radi se, dakle, o tome da država treba da pomaže svojim građanima, tako »mnogo« se od ovako ustrojene vlasti ipak niko priseban ne bi usudio očekivati; ne, sasvim je dovoljno da prestane da škodi i da smeta. Ali Koštuničina je poluuzurpatorska (vidi rezultate izbora!) vlast, hrabrena Ilićevom, ali i radikalsko-socijalističkom podrškom (plus topli bratski pogledi iz gasovitog Kremlja; nas i Rusa...), izgleda čvrsto rešena da svojim sopstvenim građanima učini svaku moguću štetu, samo ako li to posle može nekako da prikaže kao »patriotski kosovski angažman«. Ko misli da je ovo preterana tvrdnja, neka se malo raspita kod bilo koga ko nešto iole ozbiljno proizvodi (uključiv i vaskoliki sektor usluga) i posluje sa inostranstvom: različite forme privremenog ili trajnog otkazivanja poslovne saradnje zarad straha od političke, pravne i fizičke nesigurnosti šire se kao nekakva pandemija. A danas je ionako skoro nemoguće poslovati i razvijati se isključivo unutar uskih nacionalno-državnih granica, osim možda ako ste pekar. Tada, doduše, imate drugih problema, pošto huliganski lekarski konzilijum prvo mora da utvrdi jeste li Albanac ili Goranac, i tome slične krucijalne stvari.

Možda se uvređena snaša vremenom i odljuti, ali ni to ne može da spase život ovoj vladi. Njoj je istekao rok trajanja koliko 17. februara popodne, jer je još tada, dok je Hašim Tači ozareno deklamovao u prištinskoj skupštini, bilo jasno da Srbija, to jest srpski establišment, neće moći da se iz ovoga jedinstveno vadi: oko dijagnoze se možda deklarativno i slažu, ali terapije im se uzajamno isključuju, do te mere da njihova uporedna primena ugrožava opstanak »pacijenta«. E, još samo da »pacijent« na životu dočeka početak pravog lečenja...